Osmatrač me je probudio u samo svanuće. Obukao sam se i odmah obučen legao da odspavam još koji sat. Iza sna me je trgao glas našeg osmatrača: “Avion!” Skočio sam s postelje i pošao u našu trpezariju misleći da ću imati vremena da popijem kafu. Tek što sam srknuo prvi gutljaj, osmatrač je viknuo: “Još jedan, dva, mnogo!” Ostavio sam na stolu nedopijenu kafu, zgrabio mašinku i pojurio iz sve snage prema šumarku. Tu sam zatekao Tošu Vujasinovića, Sulejmana Filipovića, Vladu Bakarića i Edvarda Kocbeka. Nad Drvarom i širokim krugom oko njega kružilo je jato neprijatljskih aviona, i otuda su se već čule prve avionske bombe. Mi smo bili van zone koju su nadlijetali avioni, ali smo ipak za svaki slučaj izabrali između kamenja zgodne uvalice i tu se smjestili. Ležao sam na leđima i osluškivao. Učinilo mi se da se od Drvara, pored detonacija avionskih bombi, čuje puščana i mitraljeska paljba. U prvi mah sam pomislio da to naši pucaju sa okolnih brda na avione. Međutim, gotovo u istom trenutku jasno su se čule ručne bombe. To je kod mene izazvalo nedoumicu i zabrinutost. Šta je sad? – pomislio sam. Da nije zbilja vazdušni desant o kome se među nama govorkalo kao o eventualnoj mogućnosti, ali koju niko nije ozbiljno uzimao?
Autor: Rodoljub Čolaković
Odjednom je sasvim nisko iznad naših glava naletjelo čitavo jato aviona. Gledao sam ih i njihov mi se oblik učinio čudan. Kakvi su ovo avioni? To, međutim, nisu bili avioni, nego jedrilice.
Tek što je to jato preletjelo iznad naših glava, ustali smo i pošli u susret jednoj grupi pitomaca Oficirske škole Vrhovnog štaba koji su svako jutro izlazili na učenje u jedan hrastov gaj više Šipovljana.
– Njemački padobranci! – viknulo je nekoliko uzbuđenih glasova.
– Ko kaže?! – upitali smo uglas.
– Ja sam ih vidio – reče jedan pitomac – a, eno, čuje se i borba u Drvaru.
Više nije moglo biti sumnje: neprijatelj je izvršio vazdušni desant na Drvar, u kome se već razgorjela borba. Nad Drvarom je stajao gust oblak od silnih detonacija. Tutnjale su avionske bombe, čula se neujednačena i neorganizovana puščana paljba, ponekad bi grunula ručna bomba.
S pitomcima je bio upravnik škole. U toku našeg razgovora oko njega se okupio već priličan broj pitomaca, ali svi bez oružja. Polazeći na jutarnje zanimanje oni su ostavljali oružje u školi, pod nadzorom dežurnog. Zbog toga su bili uznemireni i uzbuđeni. Naročito je bio nestrpljiv i uzbuđen kapetan Rade, stari Titov pratilac, koji se nije mogao skrasiti na jednom mjestu i stalno je govorio: “Udariće na pećinu”. On je znao da je u pećini drug Tito.
– Trk po oružje, pa pravac Drvar, ali organizovano i oprezno – naredio je upravnik škole.
Pitomci su poletjeli niza stranu, sve prestižući jedan drugoga.
Kratko smo se posavjetovali šta da radi naša grupa. Riješili smo da odemo u štab Prvog korpusa, koji se nalazio blizu nas, u selu Mokronogama.
U štabu nas je dočekao Koča Popović, komandant korpusa. Od njega smo saznali da se dio pratećeg bataljona nalazi iznad pećine odakle odbija pokušaje neprijatelja da preko Unca priđe pećini u kojoj se nalazio drug Tito. Pitomci Oficirske škole već su okupljeni i uskoro će krenuti prema Drvaru.
Koča je na brzu ruku sakupljao nešto svojih vojnika sa zadatkom da i oni krenu odmah u Drvar.
– Ovo nije ništa – govorio je on – mi ćemo to savladati, ali mene brine da li je to sve, da neće naletjeti druga partija.
Poslije kraćeg odmora krenuli smo, po Kočinom savjetu, u zaselak Škrbiće u Prekaji. Išli smo preko jedne gole visoravni, kad ugledasmo pred sobom na horizontu čitavo jato aviona. To je druga partija o kojoj je maločas govorio Koča, pomislio sam i postalo mi je tjeskobno oko srca. Prilegli smo pod jednu krušku, jedino drvo na toj visoravni, za čiji smo hlad mislili da nas zaklanja od neprijateljskog oka. Neprijatelj je, međutim, hitao na važniji zadatak. Njemu nije bilo do neke grupe koja se nalazila na pustom bosanskom kršu, već je žurio na Drvar.
U zaselak Škrbiće stigli smo u smiraj sunca. Tu smo primili pismo od Koče u kome nam javlja da je Marko saopštio da su se naši sredili i da se vodi borba. Neprijateljska akcija je ozbiljna. Poslije prve grupe padobranaca, spuštene u 7 časova, spustila se još jedna u 12 časova. Osim toga, neprijatelj pokušava da s motorizacijom prodre na našu oslobođenu teritoriju od Livna, Srba, Bosanske Krupe i Bihaća.
…
Oko podne dobili smo prve pouzdane vijesti o borbi u Drvaru. Neprijatelj je poslije žestokog avionskog bombardovanja izvršio desant i, blagodareći iznenađenju, uspio da zagospodari dolinom Unca na njegovoj lijevoj obali i samim naseljem. Ali ni te prve početne uspjehe on nije postigao bez žrtava.
…
Mi u Drvaru nismo imali ni jedne vojne jedinice, osim jednog dijela Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba. Bilo je raznih vojno-pozadinskih ustanova i službi Vrhovnog štaba i nekoliko kurseva. To ljudstvo je bilo naoružano slabo, većinom pištoljima, ručnim bombama i mašinkama. Svi su oni odmah pružili otpor, iako neorganizovano – kako je ko stigao. Odbornici i terenski radnici iz okolnih zaselaka čim su čuli borbu, zgrabili su puške i poletjeli u Drvar da se biju. Tako je neprijatelj imao žrtava već u prvim časovima borbe. Ni naše nisu bile male, ali je više ginulo civila nego vojnika, jer su neprijateljski automatičari, nadirući s poljane u Drvar, prosto ubijali na koga su naišli. Naši su se ubrzo sredili i pružilli organizovan otpor nerijatelju. Prateći bataljon zauzeo je položaj više pećine u kojoj su se nalazili drugovi Tito, Kardelj i Ivan Milutinović. Taj položaj dominira dolinom Unca i s njega su naši borci odbili sve pokušaje neprijatelja da pređe preko Unca i priđe pećini. Jedno neprijateljsko odjeljenje bilo je prešlo most na Uncu i uputilo se prema željezničkom nasipu s namjerom da se iz tog pravca približi pećini. Ali su ga na nasipu dočekali pitomci Oficirske škole, koji su trčećim korakom stigli iz Šipovljana, i odbacili natrag preko mosta u Drvar. Tako su naši borci uspjeli da zaustave žestoki napad neprijatelja, da ga paljbom sa okolnih visova prikuju za zemlju i prisile da se i doline Unca polako povlači u samo naselje, pod zaštitu zidanih kuća i fabričkih zidina. Situacija se izmijenila sasvim u našu korist kad je u Drvar stigla Treća lička brigada. Tad se borba rasplamtjela svom žestinom; u njoj je bilo većih žrtava sa obje strane, ali su lički borci definitivno skršili neprijateljski desant. Plan neprijatelja je propao: niko od drugova iz Vrhovnog štaba nije bio ni ranjen i svi su već bili van neposredne opasnosti.
Treća lička brigada bila je u sastavu Šeste proleterske divizije “Nikola Tesla”, koja se nalazila na položajima prema Srbu, Bos. Grahovu i Kninu. Još 24. maja neprijatelj je s većim snagama nadirao na položaje Šeste divizije nastojeći da se probije iz tog pravca u Drvar ili da angažuje brigade te divizije i onemogući im da priskoče u pomoć Drvaru. Cio sljedeći dan, 25. maja, bjesnila je krvava borba oko Cvjetnića i Trubara u kojoj su ličke jedinice pokazale izdržljivost i hrabrost o koje su se slomili svi napadi neprijatelja. I pored tenkova i oklopljenih kola on nije mogao prodrijeti u Drvar.
Na dan napada na Drvar, štab Šeste divizije, čim je bio obaviješten o desantu, odmah je odvojio Treću ličku brigadu i uputio je u pomoć Drvaru. Ličani su hitali u pomoć svom Vrhovnom štabu, ne hajući za neprijateljsku avijaciju koja je napadala njihovu kolonu, i stigli u Drvar u pravi čas.
U silovitom napadu borci Treće ličke brigade, predvođeni komandantom Šeste divizije Đokom Jovanićem, potisli su neprijatelja iz glavne ulice Drvara i onda ga postepeno sabijali prema Šobićevoj Glavici, gdje se nalazilo komandno mjesto desanta, u ruševine fabrike celuloze i u groblje. Naši su napavili obruč oko neprijateljskih uporišta i u toku popodneva sve ga više stezali. Cijelu noć između 25. i 26. maja vođena je krvava bitka na tom uskom prostoru u kojoj smo i mi i neprijatelj imali znatnih gubitaka. U zoru, prepolovljene neprijateljske snage držale su se još samo na groblju, odakle su se očajnički branile iz starih italijanskih rovova.
Borbu desanta izdašno je potpomagala avijacija zasipajući bombama i mitraljirajući naše položaje. Neprijateljske jedinice koje su iz raznih pravaca bile krenule u napad odbijene su svuda osim na bihaćkom pravcu. Tu se neprijatelj probio kroz Ripački Klanac i stigao u Bos. Petovac.
Izvor: Rodoljub Čolaković, Zapisi iz oslobodilačkog rata, Zapisi – knjiga četvrta, Svjetlost – Sarajevo, Prosveta – Beograd, Kultura – Beograd, Sarajevo, 1966
(AbrašMEDIA)
Pročitajte još:
Desant na Drvar: Operacija „Konjićev skok“, I dio
Rodoljub Čolaković: Ljubljana u NOB-u
Rodoljub Čolaković: Pogibija Ive Lole Ribara
Rodoljub Čolaković: Delegacija iz Hercegovine na drugom zasjedanju AVNOJ-a
Rodoljub Čolaković o ZAVNOBIH-u: Borba za status BiH u budućoj federaciji
Rodoljub Čolaković: O Fadilu Jahiću Špancu
Proboj na Sutjesci: Razgovor sa Danilom Lekićem, komandantom Prve proleterske
Branko Popadić: Stradanja bilećkih muslimana u Drugom svjetskom ratu
Milovan Đilas: Herojska smrt Save Kovačevića na Sutjesci
Milovan Đilas: O Drugom zasjedanju AVNOJ-a
Milovan Đilas o nasilju sovjetskih vojnika u Jugoslaviji
Milovan Đilas o Savi Kovačeviću