Mediji ovih dana pišu o štrajku radnika tuzlanske „Dite“. Za novinare, stvar je ostala na nivou informacije, nečega što se desilo određenog dana ili se ponavlja izvjesno vrijeme. Za građane, to je jedan u nizu štrajkova, koji se ponavljaju iz godine u godinu i koji ništa ne donose. Za radnike „Dite“, to je pitanje sudbine. Za političku elitu, to je vrlo malo uznemirujuća vijest u vrijeme godišnjih odmora.
Piše: Goran Marković
Štrajk radnika „Dite“ samo je posljednji u nizu primjera. Štrajkova je bilo i biće ih. Pošto ih ima mnogo, barem za naše prilike, iako bi ih trebalo biti i znatno više, krajnje vrijeme je da se postavi pitanje da li su štrajkovi potrebni, kako treba da budu organizovani i vođeni. Dakako, jedan tekst ne može dati konačne odgovore, ali može poslati poruku da su štrajkovi potencijalno ozbiljno sredstvo borbe za promjene, a u svakom slučaju su ozbiljan pokazatelj posrnuća, ne samo režima, nego sistema u cjelini.
Ko i kako treba da štrajkuje
Često se čuje mišljenje kako su štrajkovi suvišni, jer se njima ništa ne može promijeniti. Štaviše, ni organizatori štrajkova nisu uvijek mnogo uvjereni u valjanost ovog sredstva borbe generalno, ali su primorani vlastitom nevoljom da ih organizuju, jer ne vide drugi način rješavanja svojih problema.
Pesimizam je opšte stanje duha u našem društvu. Zato, polazeći od pesimističnih tvrdnji, ne može se ništa valjano zaključiti o štrajku kao takvom. Jer, bilo je štrajkova koji su donijeli potpunu ili djelimičnu pobjedu radnicima. Njih, možda, nije mnogo ili se o njima ne govori često. Ali, i za to postoje logični razlozi.
Prije svega, mnogi štrajkovi ne uspijevaju zato što su izolovani. Organizuju se radnici jednog preduzeća i nastoje da riješe svoje probleme, a da pritom nemaju moralnu podršku drugih radnika, ni osnovnu pravno-stručnu ili organizaciono-tehničku pomoć svog granskog sindikata. Pošto radnici najčešće nemaju nikakvog iskustva u organizovanju štrajka, bez pomoći sa strane, teško im je da ostvare pobjedu. Svako ko je ikad učestvovao u štrajku, zna koliko tu ima „sitnica“ o kojima treba razmišljati i koje treba riješiti, a da ih je skoro nemoguće predvidjeti. Onaj ko prvi put štrajkuje, u tome mora imati pomoć. Prvi i minimalni oblik pomoći jeste izražavanje klasne solidarnosti. Nije teško sjesti i napisati telegram podrške u ime svog sindikata i poslati ga radnicima u štrajku. Oni, naravno, neće pobijediti zato što će primiti desetinu telegrama podrške, ali će moralni efekat takve podrške sigurno postojati. Naši sindikati nemaju sluha za ovu vrstu solidarnosti, jer ne vjeruju u njenu efikasnost. Možda bi trebalo da pokušaju umjesto što mudruju.
Drugo, radnici koji su već štrajkovali, trebalo bi da na neki način budu trajno povezani. Budući da sindikat u preduzeću često organizuje štrajk bez bilo kakve efikasne pomoći granskog sindikata, a ponekad i protiv njegove volje, sindikati koji su nekad štrajkovali bi mogli uspostaviti jedno koordinaciono tijelo, kako bi bili u stalnom kontaktu i razmjenjivali iskustva. Ovo ne bi značilo rascjep u postojećim sindikatima, niti bi njih trebalo napuštati, već bi ova koordinacija predstavljala oblik akcionog jedinstva štrajkača – bivših i sadašnjih. Ne treba zaboraviti da radnici u svakom preduzeću, ulazeći u štrajk, imaju protiv sebe: 1) vlastitog poslodavca; 2) vladu, koja ne vodi proradničku ekonomsku i socijalnu politiku; 3) ravnodušnu društvenu sredinu. Kod toliko protivnika, štrajk teško može uspjeti ako nekoliko desetina radnika ostane usamljeno, izloženo pritiscima sa svih strana, ne znajući šta smiju i mogu da preduzmu. Poslodavcu i vladi je najlakše da u takvoj situaciji mirno sjede skrštenih ruku i sačekaju „odumiranje“ štrajka. Da se to ne bi desilo, radnici moraju znati šta i kako da urade. Ako nemaju znanja, mora im ga neko dati. Ako nemaju svoje iskustvo, moraju se poslužiti tuđim. Postoji nekoliko načina kako da dođu do toga: 1) da konsultuju svoj granski sindikat, ako je ovaj voljan da im pomogne; 2) da formiraju naprijed navedenu koordinaciju; 3) da se obrate nekoj političkoj stranci ili društvenoj organizaciji, koja je voljna da se bavi ovim pitanjima, pod uslovom da je uspiju pronaći (odmah da se ogradimo, tu ne mislimo na parlamentarne političke stranke).
Treće, većina štrajkova se završava zahtjevima za povezivanjem staža i isplatom plata. To je logika života, protiv koje se ne može, jer izolovani štrajk u jednom preduzeću sigurno neće biti organizovan zato što radnici smatraju da je suviše visoka neka poreska stopa. Radnici se bore za svoje neposredne interese. Upravo ova neminovnost slabi snagu radnika. Razumije se da jedan štrajk ne može po automatizmu za sobom povući još nekoliko štrajkova, samo zato da bismo mogli reći da radnici koji su prvi krenuli u štrajk nisu usamljeni u svojoj borbi. Da bi se ova izolovanost barem ublažila, potrebno je, osim onoga što smo naprijed spomenuli, da bude ispunjen još jedan uslov: da radnički zahtjevi budu povezani sa širim zahtjevima radničkog pokreta. U tom smislu, dobro je ovo što su istakli radnici tuzlanske „Dite“: potrebna je revizija privatizacije. Naravno, radnici treba da znaju šta poslije revizije. Da li preduzeće treba da bude ponovo privatizovano, ili treba da bude pod upravom države, ili da bude prodato radnicima, ili da radnici imaju pravo da učestvuju u upravljanju preduzećem preko svojih predstavnika u upravnom odboru. Pitanje, dakle, nije samo šta je neposredni zahtjev, već i kako dalje, ako taj neposredni zahtjev bude ispunjen. Ili, radnici „Dite“ kažu da je vlada kriva jer je ekonomski upropastila preduzeće. Ovo nekome može izgledati kao fraza, ali nije, jer su radnici došli dotle da su u stanju identifikovati uzročnika svojih problema.
Da bi sve naprijed rečeno imalo smisla, izolovani štrajkovi moraju biti dio šire cjeline, pa onda više neće biti izolovani. Oni moraju isticati zahtjeve koji su proistekli iz zahtjeva formulisanih na državnom ili entitetskom nivou. Ako te zahtjeve neće da formulišu granski ili entitetski sindikati, onda se mora naći ko hoće. Jer, svaki štrajk izraz je ekonomsko-socijalne krize u društvu a ne u pojedinom preduzeću, mada položaj radnika u datom preduzeću može biti znatno teži od položaja radnika u drugim preduzećima. Šta će se desiti ako poslodavac ili vlada (nekad je vlada poslodavac) kaže da radnički zahtjevi ne mogu biti ispunjeni zbog ekonomske krize? Da li će u tom slučaju radnici odlučiti da okončaju štrajk, jer vjeruju da zaista ne mogu postići ono što žele? Odgovor će zavisiti upravo od toga da li će radnici imati jasnu predstavu o tome da se zalažu za nešto što nije važno samo za njih već i za druge radnike. Onda će biti teže da se dogodi slučaj iz jednog preduzeća, u kome su radnici rekli da ih nije briga hoće li njihovo preduzeće biti privatizovano i propasti, pošto oni uskoro idu u penziju, pa im je važno samo da im se poveže staž i da dobiju zaostale plate.
Na kraju, recimo i sljedeće: bolje je desetina neuspješnih štrajkova nego odsustvo štrajkova. Može biti da se štrajkači neće složiti sa ovim, jer oni štrajkuju da bi ostvarili svoje ciljeve, a ne da bi vježbali štrajkovanje.
Međutim, treba biti svjestan toga da naši radnici nemaju iskustvo, a da čak ni sindikalne vođe nemaju znanje. Osim toga, odnos klasnih snaga je izrazito nepovoljan po radnike. U takvoj situaciji, klasna svijest radnika mora se stvarati postepeno, ali obavezno kroz borbu. Te borbe u početku nužno moraju biti izolovane, uglavnom neuspješne. Ali, samo se kroz štrajkove stiču znanje i iskustvo, a u radničkom pokretu se samo na taj način odvaja žito od kukolja. Zato, treba štrajkovati kad god to minimum uslova opravdava.