Home » AbrašMEDIA » Intervju, Stuttgart Online: Kakva je to snaga, kad je volja jaka

Intervju, Stuttgart Online: Kakva je to snaga, kad je volja jaka

Razgovor sa Bojanom i Markom vođen je u ugodnoj kućnoj atmosferi, dan poslije svirke u Abraševiću. Iako je Stuttgart Online dosta poznat u javnosti, ova dva “R’N’R rudara” čitav posao oko vođenja benda rade sami. Time su “zaslužili” pojavljivanje u serijalu “Nova scena”.

Razgovarao: Robert Jandrić (AbrašMEDIA)

Bojane, primjetio sam da na gitari imaš naljepnicu sa dva ukrštena čekića na rudarskoj zastavi. Ideju si dobio na nekoj izložbi.

Bojan: Da, bilo je to kao revija, smotra moderne britanske umetnosti u Beogradu, u Muzeju savremene umetnosti, dok je isti još uvek radio, dok nije bio zatvoren, a danas je u Beogradu takva situacija da je većina muzeja, galerija od nekog velikog značaja ustvari zatvorena, jer nemaju sredstava da rade. Kad su još radili bila je izložba moderne britanske umetnosti i bio je jedan video rad u kome je autor inscenirao pobunu ljevičarskih rudara protiv Margaret Tačer, koja je htela da im smakne neki ugalj da namiri manjak državne kinte, onda se setiš Kolubare, setiš se Kreke, setiš se svih tih rudnika, nekako počne to sve, znaš, a onda i respekt prema tom poslu.

Vas dvojica ste stari „šljakeri“. Na terenu ste se i upoznali, ako se ne varam?

Marko: Jeste, upoznali smo se u firmi sasvim slučajno. Ja sam se zaposlio i Bojan je bio moj mentor da me uvede u posao i materiju i to… (Bojan: Da razradimo…) da, i onda smo počeli da se družimo, krenule su probe i tako je nastao bend, malo po malo, bez nekih ambicija u početku. Sviramo već nekih šest-sedam godina.

Puno svirate uživo. Dosta bendova razmišlja otprilike, napravićemo jedan koncert godišnje u svom gradu, da ne bude previše…

Marko: Bend mora da svira da bi opstajao, mislim, sada ima toliko bendova i toliko medija da je to sve nekako prebukirano, ljudi su prezasićeni time, a opet nije to ništa pravo dok ne odeš ne svirku i čuješ bend. Tako da je najbolji način da neko počne da nas prati tako što će nas negde slušati uživo, a i mi volimo da sviramo, tako da se trudimo da to bude što češće, kad može da se organizuje.

Bojan: OK, kao neke velike bine, malo veći koncerti, ali bitna je klupska scena, bitna je klupska svirka, mali prostor i garaža, znači sve to, mora da se svira. (Marko: I mora bend da bude „prisutan“.) Tako je, što češće bend svira to je bolje. Prosto. Znaš, kao mi dolazimo iz Beograda i tu su bendovi u fazonu, kad već dostignu neki nivo, onda se svi štekaju za veliki beogradski koncert. I onda, tako ne sviraju po četiri-pet mjeseci u gradu, pa onda naprave jedan koncert. Mislim, mi ne funkcionišemo tako i sigurno ćemo napraviti u međuvremenu, dok se ne desi takav neki koncert, deset nekih manjih, a opet, više publike će nas vidjeti, mi ćemo više svirati, za nas je to bolje.

Radili ste i neke turneje na kojima je bilo mnogo zanimljivih situacija, ponekad i jako bolnih. Priča se da si ti Bojane imao priliku da upoznaš scenu alternativne medicine u Makedoniji.

Bojan: Tako je. Na jednom spektakularnom turu po Makedoniji, gde su našu muziku stvarno popušili do kraja, a i mi smo se dobro primili u Makedoniji, na obostrano zadovoljstvo i nas i publike. Međutim, ja sam imao neki umfal sa kičmom, i onda smo tako pokušavali raznim medikamentima da to popravimo, moje stanje odnosno, lumbu išijalgiju, i onda kad nimulidi ni ventori više nisu pomagali, kad su tablete protiv bolova odbile da sarađuju sa mojim zdravstvenim stanjem, Vasko iz Berny’s Propaganda i Xaxaxa, odnosno naš domaćin, me je odveo na kinezi-terapiju u Skoplju kod jednog makedoniziranog Turčina, koji me je dohvatio, dopasao me šaka, dobro me je i propisno izlomio. Sve bi to bilo uredu da nije počelo opet da boli i onda smo otišli na koncert u Bitolju, gde me je dočekao izvesni bioenergetičar, inače naš tonac, tako da smo uz pomoć raznoraznih alternativnih metoda nekako sanirali moju kičmu, uspeli da odsviramo sve koncerte.

Ipak, vas dvojica uspijevate kada izađete na scenu, bez obzira na umor, pa ponekad i te zdravstvene probleme, da date svoj maksimum.

Bojan: Znaš šta, to je nekako kao dio showa. Srce je na terenu u svakoj utakmici, ali fora je u toj poruci, znaš, i sad tu poruku treba da preneseš kroz zabavu. To je, ustvari, misija, to je ono što moraš ispuniti. Da je samo do zabave pa da glumiš nekog idiota nije, da je samo do poruke da glumiš nekog, sad ne znam, velikog filozofa ni to nije, nego to mora da bude nekako inkorporirano jedno kroz drugo, da se ljudi i zabave i da čuju nešto, nadam se, pametno, i da im ukažeš na nešto, da im pomogneš. Mi smo tu i sad sviramo i dok smo tu možete to da vidite. Izvolite sesti, a možete i jesti. (smijeh)

Trudite se da živite od muzike koliko je god to moguće.

Bojan: Nije, koliko je god to moguće, vidiš da je moguće. Samo od muzike. Sve radimo što se tiče benda, ma, mislim situacija u bivšoj SFRJ je takva, znaš, ako ćeš da živiš od umetnosti, onda moraš dobro da se stisneš i da veruješ u to što radiš… Jednom je scena na ovom području postojala i to je sve funkcionisalo. Ne može me niko ubediti da to ne može ponovo da se desi, samo idemo napred po malo… Kakva je to snaga, kad je volja jaka!

Sami dogovarate svirke?

Marko: Da, nemamo menadžera i to. Nema više velikih centara, mislim u staroj zemlji je bilo, neki veći gradovi i manji gradovi, ali znalo se gde se moglo svirati. Sad se dosta sve to rasulo. Imaš par mesta i uvek se nešto rovari, budži, pojavi se neka ekipa, neko mesto, ali sve je onako na mišiće, na entuzijazmu. Jedino tako, tako i nikako. Zato mi sviramo puno, pristajemo da sviramo pod svakakvim uslovima, a dosta bendova nisu bili u takvim nekim mestima… neće da se cimaju. (Bojan: Što bi rek’o Supernaut – Niže nego ljudski). Treba otići negde pa uz pomoć toga što ima napraviti nešto.

Menadžera nemate, imate li izdavača?

Bojan: Nemamo oficijelnog izdavača, imaju neke institucije i ustanove kulture koje su stale iza toga i podržale čitav projekat. Međutim, album smo sami izdali. Prosto, izdavač se povukao, nije mu se sviđalo to što smo mi pričali otvoreno sve o svemu, tako da smo sada samo svoji majstori.

Mislite li da je to budućnost muzike generalno, jer čini se da diskografija na stari način ima sve manje smisla?

Marko: Pa, to je sadašnjost i nekim delom već prošlost. Već duže vreme bendovi su sami svoje izdavačke kuće, rade, guraju svoj matrijal sami, pakuju diskove… Mislim, šta će ti izdavač ako ništa ne uradi za tebe, ako se samo potpiše na taj disk, onda sve možeš sam da uradiš. (Bojan: Tako je, nema nikakvu poentu…) Zašto razvodnjavati priču, uradiš sve sam i znaš na šta možeš da računaš.

Bojan: Izdavači se bave izdavaštvom do trenutka kada njima to odgovara, a to je, recimo, da stave svoj logo na sve što si ti do tad napravio. Znači, napravio si muziku, snimio si muziku, isproducirao si je i napravio je da se odštampa na CD, onda si napravio dizajn tog CD-a, napravio si omot, napravio si sve, odnio si u štampariju, razumeš, a on je samo tebi na mail poslao svoj logo da ga staviš, kapiraš, i da ga potpišeš ispod. A on je to, ili nije uopšte platio i kao, eto, sad postoje ti CD-ovi, i on više posle toga ne radi ništa. Pa kakav je to izdavač, a takvih je većina, čast časnim izuzecima koji se trude i vode računa o svojim bendovima.

Marko: Nije samo takva situacija sa izdavačima, takva je i sa nekim vlasnicima klubova i raznim ljudima koji su u nekom kao biznisu. Javi ti se neko, sviraćete besplatno, ustvari, ti kao trebaš da platiš da bi negde nastupio i tako neke gluposti. Skroz su zamenjene teze, kao, evo, hoćete da svirate, daćemo vam sve besplatno, dođite (smijeh)…

Najbolji način na koji ljudi mogu da vas podrže, pošto sve sami radite, sami izdajete, sami dizajnirate, snimate, svirate, jeste da CD kupe direktno od vas.

Bojan: Tako je. Najbolji oblik podrške, ne samo našoj grupi, nego i mnogim drugim grupama koje imaju šta da kažu, je da dođete na koncert, da podržite to što radimo i naravno nabavite sebi primerak nekog od naših albuma.

Izdali ste dva albuma. Šta nam možete reći o vašem zadnjem albumu „Prava stvar“?

Bojan: Pa, za razliku od prvog koji je onako kao i svaki, ja mislim, evo sad kada to poslušam, zvuči kao prvi album neke grupe, što je dobro. Prvi album mora da bude specijalan na neki način da bi ostao kao prvi album. Drugi je malo kompaktniji u smislu da su sve pesme nastale u prostoriji, za razliku od prvog, gde je to sve bilo nešto na uvce, bez pojačala, drž’ ne daj… i više stihijski pravljeno. Ovo je nekako kompaktnija r’n’r ploča sa 11 pesama, 30 minuta, dobra forma. Čini mi se da ima nekako mesta i prostora za modernu omladinu koja sve manje ima strpljenja da pusti album pa ga odsluša od početka do kraja, više je sad to nekako, ono ubaci CD pa kao, aha,  next, next, next… Znaš kako sve to ide. Al, dobro, čini mi se nekako da postoji strpljenja za 30 minuta progresivne, rock, garažne svirke sa porukom, naravno.

Šta možemo očekivati, koji su vaši planovi u narednom periodu?

Bojan: Probe, svirke, snimanja, i ajmo opet sve to u krugu. Dok je r’n’r, r’n’r je. Kad ne bude više bio to… Mislim, situacija u grupi je sledeća, odbili smo mnogo puta raznorazne loše dilove, loša sranja, bili smo u nekim lošim ekipama, odbili smo to da radimo. Nećemo da radimo na način na koji nam neko to traži i zahteva, tako da smo osakaćeni na neki način, ali to je naravno zato što to mora tako. Prosto, neke stvari ne mogu da prođu. Poenta toga što sam rekao je dok je r’n’r mora da bude to, to što misliš i kažeš, tako je kako jeste, kada to više ne bude tako, onda to više neće biti r’n’r, i to je to.

(AbrašMEDIA)

Ovaj intervju je dio serijala Nova scena.

Oni su bendovi, umjetnici, ljudi koje nećete vidjeti na TV-u, o njima nećete čitati u žutoj štampi, a čitava “scena” opstaje upravo zahvaljujući njihovom predanom i nesebičnom radu. Na ovoj sceni nema novca, samo prijateljstvo, ideje i muzika.