Home » AbrašMEDIA » Kosta Abrašević, pjesnik bunta
Kosta Abrašević (1879 - 1898)

Kosta Abrašević, pjesnik bunta

Pjesnik Kosta Abrašević rođen je u Ohridu 29. maja 1879, a umro je od tuberkuloze 20. januara 1898. godine u Šapcu.

Nakon tri završena razreda grčke škole u Ohridu, školovanje nastavlja u gimnaziji u Šapcu, gdje počinje da koristi očev nadimak “Abraš” kao prezime. Rano dolazi u kontakt sa socijalističkim idejama i osniva političko – književni kružok u Šapcu, koji je izdaje listove “Omirov venac” i “Grbonja”. U njegovoj poeziji dominiraju socijalističke i socijalne ideje. Bavio se prevođenjem njemačkih socijalnih pjesnika. Umro je vrlo mlad, sa samo 19 godina.

Njegove originalne pjesme i prepjevi objavljivani su u radničkim i socijalističkim časopisima poslije njegove smrti, a njegovu zbirku pjesama, koja je izdavana više puta, štampala je grupa velikoškolaca 1903. godine. Prevođen je na ruski, mađarski, albanski i rumunski jezik, a neke njegove pjesme su i komponirane.

Mnoga kulturno umjetnička društva širom Srbije i BiH nose njegovo ime. Nažalost, o ovome mladom pjesniku vrlo se malo zna, iako mnogi kritičari njegove stihove smatraju značajnom pjesničkom pojavom u redovima tadašnjeg jugoslovenskog proleterijata. Pjesme Koste Abraševića odišu snažnim buntom i nezadovoljstvom protiv tadašnjeg položaja vladajućeg i povlaštenog sloja te se na taj način jasno legitimira kao socijalista. Poeziju je shvatao kao sredstvo za postizanje pravednijeg i solidarnijeg društva. Njegovi stihovi ostali su na neki način stilski i jezički nedorađeni, jer ih je počeo pisati kao đak osnovne škole.

U svojim mislima, težnjama i stremljenjima, Kosta se osjećao usamljenim. Tražio je istomišljenike, mlade ljude sa kojima će moći da razmjenjuje misli i ideje te da praktično radi. Poticao je iz jedne potlačene, strahovito stradalničke sredine, tako da je Kostina mržnja prema nasilju i nepravdi našla odjeka u borbama četvrtoga staleža.

CRVENA

Crvena je krvca što kipi u nama;

Crvena je munja što oblak prolama,

Crveno je nebo kad se zorom smije,

Crven nam je barjak, što se gordo vije,

Crvena je mržnja u našim grudima,

Pa i gnev je crven što nas obuzima.

O, tirani, čujte, ne treba vam kriti

I osveta naša crvena će biti.

1894.

ZVIŽDI VETRE

Zviždi vetre, na sve strane,

čupaj drva, krši grane!

Svom silinom svoga leta

Huji, juri preko sveta.

Zviždi pesma- da se hori!

Hrabrom borcu što se bori

za života svoga cela za ideju za načela!

Nek ga uvek prati nada

da će kad ga samrt svlada

novi borci da se jate

barjak njegov da prihvate

zviždi pesmu zviždi svima

silnicima, tiranima!

Pesmu srdžbe, pesmu gneva

pesmu, što im strah uleva

pesmu jada pesmu bede

neka čuju nek problede!

Svuda juri – dole gore

i u njihne uđi dvore.

I tu zviždi buru glasno

nek tirani čuju jasno

nek im zvuci strah potkrepe

zviždi vetre, jače tiše

leti niže, leti više.

U rudnike tamne siđi

Fabrikama vlažnim priđi

Kroz tamnice mračne bruji

Preko tučnih njiva huji

Svud gde čuješ tužna krika

radnika, mučenika

svud gde vidiš bleda lica

radenca, mučenica.

Kroz redove njihove speši,

silinom nadom krepi teši;

Pesmom nade, pesmom moći,

pesmom sreće, što će doći,

leči jade lomnih grudi,

zoru javljaj, iz sna budi!

Da će pesmom – svima javi –

Rob budućnost da pozdravi

da će sramno ropstvo stresti i slobodi vence splesti

da će život prepun milja

sreća da mu blagosilja

Sada grmni – pusti zvuke!

Nek uguše sve jauke

grmni s visa, odozgora

da u borbu svaki mora

ko spas želi ljudskom rodu

ko zahteva svud slobodu

ko istini svetoj teži

kom na srcu pravda leži

koji želi da mu dani

srećom budu obasjani

Hrabro silno i bez straha

nek je gotov svakog maha

za ideju napred stati

krv i život za nju dati

zviždi vetre leteć’ žurno,

zviždi gromko, silno, burno

U visinu let svoj diži,

u sve kraje sveta stiži

zviždi himnu, čiji glasi

nek s’ razlikuju ko talasi

Himnu bratstva svet da srodi

jednakosti i slobodi!

1897.

BRATSTVO

Smrtni je časak doš’o; grobu se lednom spremam,

kleca mi trošno telo: životne snage nemam;

Al ja se ne bojim smrti — život je gorak bio —

Životne slasti nisam ni kapi pio.

Smrt nije strašna, kad mi srce i duša vele

Da ću živeti večno, kod onih što spas žele

Celom ljudskom rodu.

Nije mi života žao; jer moje pesme snaže

Patnike celog sveta što sebi spasenja traže —

U borbi za slobodu!

SVET JE NAŠA OTADŽBINA

O, vladari, o, neljudi!

Takve moći ko vam dade,

Da tiranske vaše ćudi

Narodima međe grade?

Je l’ božanska ta vlast vaša?

Ko je dade vama svima,

Da stvorite vašim besom

Otadžbine narodima?

Čujte grmi iz nizina

Svet je naša otadžbina!

Sluge boga i oltara,

što za novac samo znate,

Jel’ vam vaš bog pravo dao

da narode zavađate?

Jeli Hristos, taj vaš idol,

Takav nauk dao svima?

Zar narode da delite,

da delite s tiranima!?

Čujte grimi iz nizina

Svet je naša otadžbina!

O, ubice, đenerali,

Prolivena krv vas kune,

Milijuna, što su pali,

Za tiranske sjajne krune.

Ko vam pruži, ko vam dade

takvu silu, takvu volju,

za državu – otadžbinu,

da s’ narodi ljuto kolju?

Čujte grmi iz nizine:

Svet je naša otadžbina!

O narodi svekoliki,

što vas ropski lanci tište,

hajd na noge, u redove,

to sloboda sveta ište.

Mi ne znamo za te međe,

nit država za nas ima;

neka bratstvo širi ljubav,

među svim narodima

Nek zagrmi od milina:

Svet je naša otadžbina

1896.

(AbrašMEDIA)