Povodom četvrte godišnjice smrti čuvenog britanskog marksističkog istoričara „Novi plamen“ objavljuje prevod koji je sa Hobsbawmom vodio novinar Christian Esch za časopis „032c“ 2004. godine.
Prevod Stefan Gužvica, Novi plamen
CHRISTIAN ESCH: Gospodine Hobsbawm, Vi ste verovatno najpoznatiji živi istoričar, iako ste istovremeno, kao samoproklamovani marksista, svojevrsni autsajder u vašem poslu. Kao student u Berlinu 1932. godine, postaliste pristalica komunizma. Kasnije ste morali da proživite njegov pada. Međutim, jednom prilikom ste napisali da „ništa ne izoštrava um istoričara poput poraza.“ Kako je ovaj poraz promenio vaše gledište?
ERIC HOBSBAWM: Poraz izoštrava um samo ako je konačan i potpun. Poraz kao takav nije dovoljan. Usled poraza, čovek može doživeti sebe kao žrtvu – za primer bih uzeo Nemačku posle Prvog svetskog rata. Ovu ideju mi je prvi predočio istoričar Reinhart Koselleck, kojeg sam, inače, upoznao još kao studenta.
To je bilo 1947. godine na kursu prevaspitavanja: kao britanski oficir, Vi ste bili predstavnik pobednika, dok se Koselleck upravo vratio iz ruskog zatočeništva kao jedan od poraženih. On će kasnije pisati o istorijskom tretmanu pobednika i gubitnika.
Koselleck je napisao: Um se može izoštriti jedino ako se sve desi na način drugačiji od očekivanog. Stoga sve mora da bude promišljeno ispočetka: Šta je pošlo po zlu? Koja očekivanja su bila nerealna? Na primer, kao marksista, ja bih rekao: poprilično je očigledno da je Marx izvanredan analitičar kapitalizma. Čak i danas, kada čitate „Komunistički manifest“ shvatate da je sve opisano tačno onako kako se dogodilo. Međutim, predviđanje da će ovaj sled događaja da nas odvede u komunizam se ispostavilo kao netačno. Zašto? Mislim da je Marx spoj dva različita pristupa: Jedne autentično naučne analize istorijske dinamike društva i nade –koja je predstavljena kao nešto što deluje kao analiza ali u suštini to jednostavno nije.
Sam Marx je iskusio poraze: na primer, 1848. godine. Pokušao je, Koselleckovim rečima, da izvuče pouke iz ovog poraza koje bi garantovale dugoročni uspeh.
Marx je naročito dobro analizirao poraz 1848. godine na slučaju Francuske. Ali ja ne verujem da je Marx video sebe kao poraženog. Naprotiv, verovao je da ume da predvidi buduća društvena kretanja, što mu je na određen način i uspelo: velike klasno svesne radničke partije, koje su promenile poliitku u Evropi, formirane su manje ili više na osnovama koje je on predvideo. Međutim, njegova milenijalistička vera u potpuni preobražaj društva bila je, po meni, mnogo manje analitička nego što je Marx verovao.
Da li ste u sopstvenom životu imali neispunjene nade prerušene u naučnu analizu?
Što se moje generacije tiče, mi smo postajali komunisti, ili marksistički revolucionari, jer nismo verovali u budućnost kapitalizma. Sam kapitalizam nije mnogo verovao u sopstvenu budućnost. Izgledalo je kao da se stari svet raspada. Ovo je postalo naročito očigledno usled globalne ekonomske krize koja je zahvatila čak i Sjedinjene Države. U periodu između, recimo, 1931. i 1933. godine, niko nije verovao u budućnost. Svi smo znali da je, ako ništa drugo, izvestan jedino novi svetski rat. Pored toga treba dodati da jedino Sovjetski Savez nije zahvatila svetska kriza. Ovo je ostavilo jak utisak na mnoge ljude i dovelo do precenjivanja mogućnosti sovjetske ekonomije. Komunisti su verovali u dve stvari. Prva je bila da će svetska kriza dovesti do svetske revolucije. Nakon Drugog svetskog rata, izgledalo je kao da će do toga doći, jer je revolucija 1949. godine stigla čak i do Kine. Druga stvar, vera da će sovjetska planska privreda biti učinkovitija od kapitalističke, trajala je do kraja pedesetih ili početka šezdesetih, i to ne samo među komunistima i socijalistima. Ljudi su tada govorili o Sovjetskom Savezu onako kako se danas govori o Kini. Sa vremenom je postalo jasno da se kapitalizam oporavio tokom pedesetih. To nismo očekivali. Bilo je ljudi koji su to očekivali, ali daleko od toga da su komunisti bili jedini koje je to iznenadilo.
Kao istoričar, pisali ste o situacijama „gubitnika“, to jest ljudi čiji glas se nije mogao čuti tokom pisanja istorije: buntovnika, skvotera, sicilijanskih bandita. Da li je ovo povezano sa vašim iskustvom Zapadnog marksiste, manjine koja je i sama iskusila poraz?
To nema nikakve veze jedno s drugim. Kao prvo, ja se nisam bavio manjinama: zemljoradnici su činili ubedljivu većinu čovečanstva u periodu kojim sam se bavio. Istraživao sam pokrete koji nisu postigli nikakve rezultate. Interesovanje za siromašne, za običan narod, dolazi od levice i sam po sebi nema ništa sa marksizmom. Ono što me je zanimalo o njima je sledeće: pod kojim okolnositima siromašne mase, koje inače žive u uslovima predodređenim odlukama „velikih“, uspevaju da uzmu uistinu aktivnu ulogu u istoriji?
Šta je ostalo od marksizma kada je nestao njegov cilj: vera da napredujemo prema boljem društvu?
Marksizam je način analize sveta i istorije koji je, kako smo se nadali, trebao da dovede do određenih političkih ishoda, ali do toga nije došlo. Postojanje same metode analize nije dovoljna za politički pokret.
Ali sastavni deo marksističke analize je pretpostavka da kontradikcije kapitalizma dovode do krize.
Dovode. Međutim, pitanje da li će to dovesti do pada kapitalizma je predmet rasprave među marksistima još od 1890-ih. Marksizam i dalje postoji, ali ne u svom političkom obliku – to je nestalo sa komunizmom. Ne verujem da ovaj pokret više ima budućnost. To uključuje i specifičan organizacioni oblik lenjinističke partije kao avangarde radničke klase, koja je predstavljala neverovatno uspešan društveni izum, savez između izrazito disciplinovane elite i masovnog pokreta. Ono što se hoće nastaviti, čak i ako nema nikakve određene veze sa marksizmom,ali ima sa levicom, jeste nada u bolje društvo i pravedniji svet. Ljudi poput mene, koji se osvrću na svoje živote, sada govore sebi: mislili smo da smo budućnost, ali smo otkrili da naš put predstavlja ćorsokak. Iako je taj put imao ogromnog uticaja na tok istorije u dvadesetom veku. Po mom mišljenju, taj uticaj je indirektno bio uticaj na bolje zato što je, nakon rata, omogućio kapitalizmu da krene putem socijalno pravednijeg i, bar na kratko, ekonomski opravdanog razvoja. Međutim, kada se gleda retrospektivno, mora se priznati da nije uspeo. Uprkos tome, ne žalim što se dogodio.
Tri decenije koje su usledile nakon završetka Drugog svetskog rata ste nazvali „Zlatnim dobom.“ Vaša istorija kratkog dvadesetog veka oblikovana je oko ovog perioda na simetričan način: Zlatnom dobu su prethodile mračne godine ratova i godine krize između ratova, dok je kasnije, nakon 1973. godine, otpočeo još jedan mračan period, period propadanja: ekonomske krize, otuđenja pojedinaca itd. Međutim, u isto vreme, veliki procenat čovečanstva, u državama poput Kine, živi bolje nego ikada pre! Ono što je mene zbunilo, kao mladog Nemca, jeste da 1989. godinu predstavljate u tako negativnom svetlu. Da li je, prema istoričaru-komunisti Hobsbawmu, propast Sovjetskog Saveza zamračila celu poslednju trećinu veka?
Ovo je već generacijsko pitanje. Kada bih bio mladi Kinez, kraj dvadesetog veka mi svakako ne bi delovao mračno. Ali zar stvarno mislite da je kraj komunizma predstavljao olakšanje za ljude na Balkanu? Ono što se dešava u bivšem Sovjetskom Savezu od njegovog kolapsa je sasvim uporedivo sa katastrofom koja se dogodila pod Sovjetima. Ono što sam pokušao da istaknem u svojoj istoriji dvadesetog veka jeste da je, uprkos katastrofama koje su bile najvažniji događaji za ljude mojih godina, za veliku većinu čovečanstva ovo bio period opšteg napretka. Uprkos tome, danas se pitam: da li možemo gledati na svet sa velikim optimizmom? Ako je neko Kinez, verovatno da. Ako je neko Indus, verovatno da. Ako neko živi na Zapadu, naročito u Sjedinjenim Državama, onda to definitivno nije tako.
SAD se sada smatra za velikog pobednika dvadesetog veka, koji su neki već nazvali „Američkim vekom.“ Nedavno je Habermas u svojoj kritici američke hegemonije ponovo pozvao na mudrost gubitnika. Zaključio je svoj esej pozivom da se vodeće evropske zemlje ujedine, tvrdeći da evropski narodi, nakon gubitka svojih kolonijalnih carstava, mogu nešto da nauče kroz „perspektivu poraženih.“ Da li smatrate da je njegov argument ubedljiv?
Ja jednostavno ne razumem američku politiku. Niko je ne razume. Megalomanija je profesionalno oboljenje velikih sila, naročito pobedničkih sila. Amerika danas je klasičan slučaj megalomanije. Više od pedeset godina, Amerikanci su imali uspešnu i učinkovitu spoljnu politiku. Bili su vođe tri četvrtine sveta ali su se ponašali kao staromodna velika sila svesna činjenice da nije sama na svetu. Meni nije nimalo iznenađujuće to što su stari imperijalisti, kao što su Kissinger i Brzezinski, protivnici Bushove spoljne politike. Oni je smatraju ludošću. Pokazalo se da su u pravu. Mene ne zanima da li su Evropljani malo bolji od njihili ne. Ono što me zanima jeste potreba za pronalaženjem protivteže supersili, čak i ako ne živimo više u vremenu velikih sila. Ekonomski, Evropa je izjednačena sa Sjedinjenim Državama. Svojim kratkotrajnim potezima, svojom autokratskom ubilačkom politikom, Amerikanci pokušavaju da ponište dva velika dostignuća Evrope. Prvo, hoće da preokrenu uspeh Evrope koja se preobratila iz istorijske ratne zone u zonu mira, i drugo, u zonu politike države blagostanja za čitavo stanovništvo.Američka spoljna politika želi da ukine ova dva velika istorijska dostignuća Evrope iz dvadesetog veka. Neko će tome morati da stane na kraj.