Najveći deo posla u formulisanju zaključaka budućeg AVNOJ-a obavio je Kardelj. Pomagao mu je Pijade: budući „parlament“ je našao u Pijadi svog čoveka, a Pijade u njemu sebe. Pijadeova živahna i maštovita inteligencija kao da se tek s AVNOJ-em i kasnijom Skupštinom iskazala i kao praktičnost. Moj udeo u Drugom AVNOJ-u jedva ako je prešao jezičko-stilističke popravke Kardeljevih tekstova – sem propagande za koju nije ni bilo većih mogućnosti.
Naglo jačanje našeg položaja i naše uloge naveli su Britance da prihvate našu vojnu misiju. Ta misija je imala – s obzirom na britanske tendencije da se ratosiljaju kompromitovane kraljevske vlade – širi politički, pa tek vojni značaj. Partizanska vojska je time i formalno priznavana za jedinu koja se bori protivu Nemačke: pripremanje priznavanja ustaničkih vlasti bio je zadatak važniji nego neposredna vojna pomoć.
Za šefa misije bio je u početku predviđan Vlatko Velebit, koji je već bio savladao i engleski. Ali je uskoro istodobno Lola Ribar pokrenuo dobijanje nove dužnosti – umesto sekretara Saveza komunističke omladine: osećao se već prezrelim za omladinski rad, a ukazivale su mu se i šire mogućnosti. Najpre je on to pokrenuo u razgovoru sa mnom i Rankovićem, a potom smo mi dvojica pridobili Tita i Kardelja. I Lola je znao engleski. Tako je i određen za šefa misije: Velebit je to prihvatio staloženo, budući da nije bio sujetan, a Lola je bio član CK.
Misija je trebalo da poleti 27. novembra s Glamočkog polja avionom „dornier 17“: dva dana pre Drugog zasedanja AVNOJ-a, ali bez neposredne veze s njim. Taj avion su na našu teritoriju dovezli prebegli domobranski avijatičari. Ali baš kad se misija sabijala u avion – naleteo je izviđački avion „roda“ („Storch“) i počeo s bombardovanjem i mitraljiranjem. Lola je iskočio iz aviona, ali je baš tada eksplodirala bomba i ubila ga: bio je smrtonosno pogođen u glavu i na još dva mesta, na nekoliko metara od aviona. Poginuli su i dva britanska oficira i jedan partizan. Poginuo je i jedan pilot, na mitraljezu u tureli, a Velebit se s mukom izvukao iz repa već zapaljenog aviona. Nije utvrđeno da je neprijatelj znao za polazak misije, inače bi napad organizovao bržim i naoružanijim avionima.
…
Lola je poginuo izjutra, a mi u Jajcu smo to saznali već istog dana, oko podne. Muk i ojađenost su proželi članove CK, osoblje Vrhovnog štaba i ustanove u Jajcu – čim se raščulo o Lolinoj pogibiji. A raščulo se odmah, premda su užas i neverica prigušili glasnost i opširnost. Lola je bio najmlađi i prvi iščupan iz grupe srođene oko Tita, s vođstva revolucionarne omladine – u trenutku koji smo svi pripremali i osećali kao istorijski. I kao u nekoj antičkoj drami, istorijsko zbivanje se preplelo s ličnom tragedijom. Istog dana u koji je Lola poginuo, stigao je iz Slovenije njegov otac dr Ivan Ribar, predsednik AVNOJ-a – razgaljen utiscima, razgovoran o preksutrašnjem zasedanju… Mesec dana ranije poginuo je u Crnoj Gori i mlađi sin dr Ribara, slikar Jurica: Lola je to takođe znao. U dogovoru s Lolom, starom Ribaru to nije saopšteno – ostavljeno je da to učini Lola u pogodnoj prilici. Sada je i Lola bio mrtav – nije bilo ni razloga ni mogućnosti da se pred ocem krije pogibija njegove rođene dece… I čudno, pripadnost Ribarevih imućnijoj, buržoaskoj sredini produbljivala je, u nama – komunističkim vođima, tragediju. Život, istorija poigravali su se s njima: stari Ribar je bio 1920. godine predsednik Ustavotvorne skupštine koja je odobrila zabranu Komunističke partije – sada su mu sinovi pali za komunističku ideju a on bio predsednik Skupštine koja je ozakonjivala vlast komunista.
…
Opet predveče, držim da je to bilo 28. novembra – Kardelj je na sastanku kod Tita saopštio da slovenačka delegacija predlaže proglašenje Tita za maršala. Tito je pocrveneo i ustao, kao da će da razmisli u hodu: Da to ne bude previše? I da se Rusi ne uvrijede? – Rusku uvređenost smo odmah odbacili. Pa, možemo i mi da imamo maršala. – A o veličini počasti za Tita nismo ni raspravljali, ako iko, Tito je to zasluživao, a vojska i pokret su time dobijali novi, „sovjetski“ vrh, kao protivtežu tradicionalnom, monarhističkom… Držim da je Josipu Vidmaru palo na um proglašenje Tita za maršala…
Već 28. novembra delegati su bili iskupljeni – Crnogorci su prispjeli nekoliko dana ranije. Upoznavanje delegacija s predlozima odluka odvijalo se već od jutra 29. novembra, u skloništu kod centrale. Članovi CK su se svakičas okupljali kod Tita – da s njim i među sobom utanače primedbe delegata. U tim diskusijama s delegacijama najpoduzimljiviji je bio Kardelj. Primedbi nije bilo mnogo, ali je bilo i bitnih: većina delegata je bila raspoložena da se republika proglasi odmah, pa ih je trebalo razuveravati – naročito one iz bivših građanskih partija – od prenagljenosti. U jednom trenutku, kod Tita, Kardelj, oduševljen tokom većanja s delegacijama, došapnuo je meni: Proklamovanje revolucije! – Nisam mu ništa uzvratio: delio sam s njim i ostalima uverenost u značaj zasedanja, ali sam i odluke i zasedanje doživljavao kao ozakonjenje već sazdanih odnosa, a ne kao prelom. Koča Popović je dogovaranja s grupama delegata protumačio na svoj način: Pa da, politika se obavlja u kuloarima.
I doista, na samom zasedanju – uveče 29. novembra u Sokolskom domu – nije bilo nikakvih razlika, nikakve stvarne diskusije. Pažnja koja napregnuto vreba da eksplodira u pljeskanju i otklicanjima na parole, ritmična, bučna oduševljenja koja jenjavaju u nasladnom odmaranju. Deliričnu buku su pojačavali, katkad započinjali omladinci, oficiri iz štabova i funkcioneri iz ustanova, koji su stajali po krajevima tjeskobne sale.
Jedino je Titov govor, mada i on prekidan aplauzima, uneo radnu, razboritu atmosferu. Tito je čitao tečnije nego inače, s prirodnom, nenaglašavanom pouzdanošću. U držanju, a naročito u glasu, osećala se dostojanstvenost, čak tragičnost. I govor je delovao upečatljivo: kada sam ga čitao učinio mi se pomalo suvoparnim, a tad mu je baš to bila prednost – svođenje dvoipogodišnjeg rata i građanskog rata čije užase niko nije mogao zamisliti, kojima se kraj tek nazirao.
Bio sam i ja delegat. Sedeo sam postrance, udesno prema govornici. I mada sam pratio proceduru zasedanja, a naročito Titov govor – s uma mi nije silazio mrtvi Lola, već zalemljen u plehu i smešten u crkvici na jajačkom groblju, niti mi je pogled napuštao njegovog oca u Predsedništvu, čiju sam sporost i mirnoću čitao kao skamenjenost i otupelost. Činilo mi se da i svi delegati tako postupaju i osećaju, bar oni koji su bili bliži vođstvu i Ribarima, mada Ribare niko nije spomenuo.
Ipak u onom odsečku zasedanja u kome je Tito proglašavan za maršala – baš taj odsečak bio je najburnija, najopojnija jednodušnost, premda su za to proglašenje svi znali i u sebi se za takvu jednodušnost „štimovali“ – ja sam zaboravljao na Ribare.
…
Predsedništvo se povuklo, posle Titovog izbora, iza zavese na bini. Ostao je samo novi državni grb iznad pozornice. To još nije bio grb ali se znalo da će biti. Nacrtao ga je bio Đorđe Kun – malo po uzoru na sovjetski, malo iz svoje glave, malo na sugestije članova CK… Taj grb je, uz kasnije Pijadeove dodatke, postao državnim grbom, a sam datum zasedanja – 29. XI 1943. – državnim praznikom Jugoslavije…
Autor: Milovan Đilas
Izvod iz knjige Revolucionarni rat
Izdavačka kuća „Književne novine“, Beograd, 1990.
Izbor i priprema, AbrašMEDIA
Pročitajte još:
Drugo zasjedanje AVNOJ-a, Jajce, 29. 11. 1943.
Osman Karabegović: Značaj ZAVNOBiH-a
Zasjedanje ZAVNOBiH-a: Završna riječ Dr. Vojislava Kecmanovića
Milovan Đilas o nasilju sovjetskih vojnika u Jugoslaviji
Milovan Đilas o Savi Kovačeviću
Milovan Đilas: Herojska smrt Save Kovačevića na Sutjesci