Home » AbrašMEDIA » Milovan Đilas o nasilju sovjetskih vojnika u Jugoslaviji

Milovan Đilas o nasilju sovjetskih vojnika u Jugoslaviji

Štab Dapčevićevog korpusa se već iselio iz vile nemačkog ekonomskog guvernera za Srbiju Neuhauzena, u Rumunskoj 15, da bi se uselio Tito. Tako sam i ja zanoćio u privremenom sedištu tog štaba, u Andre Nikolića, gde je potom stanovao dr Ribar. Odmah, nenadano, počeli su me sa svih strana bičevati konkretnostima o nasiljima sovjetskih vojnika – otimanju revolvera i satova našim oficirima, pljačkama i silovanjima. I Dapčević je bio ošamućen, možda još više potcenjivačkim, “oslobodilačkim” držanjem sovjetskih starešina, premda smo mi izgubili 3000, a sovjeti 1000 vojnika u bici za Beograd. Čak i kad sam prilegao, kasno u noći, drastični prizori iz tih pričanja i poremećene predstave o “sovjetskim ljudima” – predstave iz propagande i vlastitih idealizacija – nisu mi dale da zaspim. Sve što je bilo za divljenje i pamćenje – mitingovanje omladine na stadionu već u toku borbi za Beograd, pripremanje novina u prvoj zauzetoj štampariji, tepisi pred sovjetskim tenkovima, naleti golorukih građana, postojanost sovjetskih i prkositost naših boraca u jurišima – sve se to povlači pred ojađenošću i sumnjama što Crvena armija nije ona koju smo zamišljali, koja bi trebalo da bude…

Autor: Milovan Đilas

Sutradan, valjda 24. oktobra, pošao sam u hotel “Mažestik”, gde je bio smešten Nacionalni komitet, viši funkcioneri i članovi AVNOJ-a.

Istog dana, posle podne, svratio sam zbog nekog posla u štab korpusa u Andre Nikolića ulici. Drugovi su bili zauzeti, pa sam priseo u holu. Iznenada su stepenice zaškripale, pod krupnim, grubih crta, sovjetskim generalom: dosetio sam se da bi to mogao biti oslobodilac Beograda Ždanov. O njemu sam već čuo kao o nabusitom, a i da mu se, na banketu, dopala jedna partizanska lepojka: kazuju da je ona i pošla s njim, unekoliko pod uplivom naših – da pobednik ne ostane nezadovoljan u sveopštem slavlju. Odlučih se da ne ustajem, makar došlo do incidenta. General Ždanov se zaustavio i upitao, ščvorujući mišiće isturenih čeljusti: A zašto Vi ne pozdravite? – Izvlačeći se iz fotelje, odvratio sam na ruskom: Vi bi takođe trebalo da raspoznajete činove savezničke vojske. – Ždanov se jetko okrenuo i izjurio napolje. U to su, odozgo, naišli Dapčević i neki članovi štaba: smirivali su moju ozlojeđenost, ali i bili prezadovoljni onim što se dogodilo.

Tito nije imao razloga da bude i već nije bio nezadovoljan. Sem postupcima sovjetskih vojnika. I držanjem sovjetskih komandi – jetkih ili nemarnih na naša upozoravanja.

Ali to se kuvalo, bešumno. I zakuvavalo sve novim i sve drastičnijim pojedinostima: iz gradskog komiteta su saopštili da su na Čukarici, u predgrađu Beograda, sovjetski vojnici silovali i rasporili apotekaricu, na čiju je sahranu demonstrativno došlo 5000 ljudi. Držanje sovjetskih vojnika postalo je bitnim za naš upliv i naše stabilizovanje. Utoliko pre što se rušila iluzija u Crvenu armiju, kroz nju i u komuniste, a mi, organizaciono nerazvijeni, delovali u nehomogenoj, delom neprijateljskoj i nekontrolisanoj sredini.

Prekipelo je, nije se video kraj svemu tome, pa je Politbiro rešio da se razgovara sa šefom sovjetske misije generalom Kornjejevom. Radi veće autoritativnosti, Tito je smatrao da razgovoru treba da prisustvuju sva četiri člana Politbiroa – dva su bila poginula a jedan odsutan, i dva najistaknutija komandanta – Peko Dapčević i Koča Popović.

Sovjetski predstavnici su bili podelili našim funkcionerima i komandantima orden “Kutuzova”, a Titu “Suvorova”. Ja sam bio odsutan, pa mi je orden predao Tito, uz kratak govor… Tako se desilo da smo te ordene imali na grudima svi – sem Kardelja, koji je kasnije dobio “Lenjina” – kada je general došao u Titovu vilu na razgovor.

Mi smo bili poređani jedan do drugoga, tako da je Kornjejev odmah osetio da se radi o nečem važnom i neugodnom. Zauzeo je odmah krut, odbojan stav. Jedva je i saslušao Titovo izlaganje, odbrusivši da su to pojedinačni slučajevi i naduvavanja reakcije. Zgledali smo se, Tito je suzdržano obrazlagao, Kornjejev ga je sve jetkije prekidao. Najzad sam ja odvalio: Problem je i u tome što naši protivnici to koriste, upoređujući ispade crvenoarmejaca s ponašanjem engleskih oficira, koji takve ispade ne prave… – Kornjejev je na to pocrveneo i ustao: Najoštrije protestvujem protivu uvreda koje se nanose Crvenoj armiji sravnjujući je s armijama kapitalističkih zemalja!

Razgovor s Kornjejevom se bezmalo time i završio… Ipak su sovjetske komande potom počele zavoditi red, a ispadi se smanjivati, svakako i zbog toga što su se sovjetske trupe prebacivale u Mađarsku, neprijateljsku državu koja ih nije idealisala, niti su prema njoj morali imati savezničke obzire…

Čim je Kornjejev izišao, Kardelj me prekoreo: Nisi trebao ono reći! – Ranković: Stvarno je nezgodno. – Tito me nije korio, mada mu se na licu izražavala nelagodnost. Jedino je Dapčević, kanda, bio obradovan.

Nikom od pomenutih drugova nije palo na um da zbog tog incidenta, odnosno obzira prema sovjetskoj vladi, izmeni držanje prema meni ili umanjuje moju ulogu. Štaviše, Politbiro je mene odredio i za govornika povodom proslave oktobarske revolucije, u tek osposobljenom Narodnom pozorištu… Sovjetski agenti, mahom povratnici iz SSSR, počeli su, pak, s raznošenjem glasina da sam trockista.

Izvor: Revolucionarni rat, Književne novine, Beograd, 1990.

(AbrašMEDIA)

Pročitajte još:

Milovan Đilas: Pismo Titu

Milovan Đilas: O Drugom zasjedanju AVNOJ-a

Milovan Đilas o Savi Kovačeviću

Milovan Đilas: Herojska smrt Save Kovačevića na Sutjesci

Branko Popadić: Stradanja bilećkih muslimana u Drugom svjetskom ratu

Vladimir Nazor: Bijeg iz Zagreba

Vladimir Nazor: U zamku Ostrošcu

Rodoljub Čolaković: Delegacija iz Hercegovine na drugom zasjedanju AVNOJ-a

Rodoljub Čolaković o ZAVNOBIH-u: Borba za status BiH u budućoj federaciji

Rodoljub Čolaković: O Fadilu Jahiću Špancu

Proboj na Sutjesci: Razgovor sa Danilom Lekićem, komandantom Prve proleterske

Desant na Drvar: Operacija „Konjićev skok“, I dio

Desant na Drvar: Operacija „Konjićev skok“, II dio