Home » Društvo » Analiza i kritika » Mirëdita, loši dani
Foto: Facebook

Mirëdita, loši dani

Sećate se obrazovsko-navijačkih grupa koje su po Beogradu pravile haos na Gej prajdu, palili ambasade, rušili grad i krali patike zbog Kosova, jurišali na policiju zbog hapšenja Radovana Karadžića, pa su od 2012. odjednom nestali kao da je neko njihov došao na vlast i ekspresno sklopio pakt o nenapadanju? E pa, vratili su se.

Autor: Nemanja Stjepanović, Peščanik.net

Prvo su se prekjuče u crnim uniformama i sa fantomkama na glavama postrojili ispred Doma omladine, praćeni navijačkom hordom koja je uzvikivala parole srpskom Kosovu. Pokušali su da uđu u salu gde je bilo predviđeno održavanje festivala „Mirëdita, dobar dan“ na kojem se (već četvrti put) predstavlja kulturna scena Kosova, ali ih je policija sprečila u tome. Između ostalog i zato što nisu mnogo insistirali na ulasku. Kao po dogovoru.

Zatim su juče pokušali da probiju policijski kordon i uđu u Paviljon Veljković (CZKD) gde se, takođe u okviru festivala, održavala tribina o silovanim ženama rata. Tu su se već zaneli, pokušali da probiju policijski kordon, ali su brzo odustali (setili se dogovora?) i razišli se.

Reč je, dakle, o militantnim (po potrebi paramilitarnim grupama) koje su nekada korišćene za napade na državu, a danas (samo i za sada) za pretnje neistomišljenicima. Izuzmemo li utakmice i navijačke obračune, takve grupe u društvenom i političkom životu nisu viđene godinama, nije ih bilo na ulicama od 2012. Neko nam javlja da su i dalje tu, tek da se ne opustimo.

Navijački performansi bili su proteklih dana praćeni i podržani akcijama njihovih saboraca u civilu, mahom mladog sveta. Prvo su studenti iz Srpskog političkog kluba u utorak prekinuli tribinu „Žena u crnom“ na Fakultetu političkih nauka, zatim su Zavetnici i zavetnice na kratko omeli umetnike i posetioce otvaranja festivala „Mirëdita, dobar dan“ u Domu omladine i, konačno, neki čovek je na desetak minuta prekinuo tribinu u Paviljonu Veljković, zakazanu u okviru istog festivala.

Sa navijačima nema razgovora, oni ne pričaju, nego skandiraju, njihova lica pokrivena su fantomkama. Sa ovima drugima, međutim, razgovor je moguć i potreban. Dok su još uvek u civilu.

Studenti koji su prekinuli tribinu „Žena u crnom“ treba da znaju koga su sprečili da govori. Ne samo Stašu Zajović, koja je uzgred budi rečeno za srpske žrtve rata uradila više nego cela država Srbija, nego su pokušali da spreče i nisu saslušali Maricu Šeatović, ženu koja je na „Ženskim sudovima“ govorila o nasilju nad Srbima u Novskoj i sudbini njenog muža ubijenog zbog svoje nacionalnosti. Zavetnici i njihova predvodnica treba da znaju da su prekinuli umetnički performans koji se suprotstavlja nasilju nad ženama. Svim ženama, bez obzira na nacionalnu pripadnost. A onaj što je vikao na učesnice tribine u Paviljonu Veljković treba da ima u vidu da su one govorile i o silovanim Srpkinjama. Ako im smeta što se priča i o žrtvama drugih nacionalnosti, onda ništa. Ali treba da znaju da „Ženski sud“ nije antisrpski sud, kao ni da „Mirëdita, dobar dan“ nije festival promocije kosovskih političara, nego umetnika koji se tim (kosovskim) političarima suprotstavljaju odlučnije i hrabrije nego svaki zavetnik i navijač ovoga sveta.

Razumeli ili ne, oni svoj stav imaju pravo da iskažu pevanjem pesama, prekidanjem (ne i sprečavanjem održavanja) tribina, to nije sporno. Kao što su imali pravo i aktivistkinje i aktivisti Incijative mladih za ljudska prava u Beškoj, kada su zbog iste stvari, dakle privremenog prekida tribine (s tim da je tada govorio zločinac a ne žrtva) dobili batine. Neka ostane zabeleženo da do danas zbog toga niko nije odgovarao.

Prema tome, jedno su studenti i đaci, drugo navijači i batinaši. Sa ovim prvima možemo razgovarati mi, a sa drugima mora država. I da ih više ne izvodi na ulice.