Home » Featured » Todor Kuljić: “Kritika divljeg kapitalizma je moralistička apologija kapitalizma”

Todor Kuljić: “Kritika divljeg kapitalizma je moralistička apologija kapitalizma”

Istorija pojmova, kao jedna izuzetno važna naučna disciplina, nepravedno je zapostavljena u našim naučnim krugovima. Njena uloga u formiranju dominantnih društvenih diskursa, koji oslikavaju određeno društveno – istorijsko razoblje, od nemerljivog je značaja. I to ne samo za nauku, već i za svakodnevni život, s obzirom da se u svakodnevnom životu kroz komunikaciju pojmovi i upotrebljavaju. Pojmovi nam ne govore samo o značenju i nisu važni samo i isključivo za naše saznanje, već pre svega utiču na to da spoznamo šta je dominantno ili hegemono mišljenje u određenim istorijskim periodima. Pojmovi predstavljaju redukciju dominantnih načela jednog istorijskog razoblja i jasne repere na osnovu kojih donosimo sudove o našoj prošlosti, sadašnjosti, ali i budućnosti. O značaju istorije pojmova, pre svih pojmova kapitalizam, antikapitalizam, levica, antifašizam i drugih, ali prevashodno o njihovoj dinamici kroz vreme, razgovaramo sa profesorom sa Odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Todorem Kuljićem.

Razgovarao Nemanja Drobnjak, Novi plamen

NEMANJA DROBNJAK: Hegel je među prvima, govoreći o pojmovima upotrebio sintagmu „život pojmova“ shvativši ih kao nešto živo, dinamično, podložno daljoj razradi. Da li su pojmovi u stanju da se odupru točku istorije i u kojoj meri oni uspevaju da prežive periode u kojem nastaju ili možda mogu da promene svoje značenje tokom vremena?

TODOR KULJIĆ: Vodeći istorijski pojmovi nisu samo oruđe saznanja nego su i činioci istorijskih procesa. Pojmovi su složen i promenljiv spoj analitičkih i normativnih nastojanja, a umreženi u diskurse jesu delatni. Semantika hegemonih pojmova svakoga doba svedoči o tome šta je nametano kao smisao življenja, na koji način je redukovana složenost prošle prošlosti i prošle budućnosti, koji su istorijski pojmovi bili oružje rata i podvlašćivanja, a koji poluge solidarnosti i mira. Pojmovi su pokretljivi, preživljavaju burne promene, pri čemu svako unosi razliku u pojmovnu shemu. Nema statičnih pojmova. Pojam kao večna ikona je nedostižan ideal. Možda je bolje reći da se tokom istorije značenje jednog pojma stalno obogaćuje. Ali i iskrivljava. vodeći istorijski pojmovi bolje rekonstruišu onaj prilično neuhvatljivi, ali vrlo značajni odnos između konkretnih iskustava i očekivanja jednoga doba, odnosno da su bolja signatura hegemonog smisla jedne istorijske epohe nego što su to suve arhivske činjenice (zapisane odluke i izveštaji). Na isti način i zakavženi pojmovi (eksploatacija nasuprot socijalnoj isključenosti, tajkun nasuprot preduzetniku) bolje sažimaju sukobljene težnje, ideale i vrednosti podvlašćenih i vladajućih nego što o tome svedoče konkretni opisi istih sukoba.

Shodno ovom pitanju, da li su pojmovi podložni reviziji i od čega zavisi da li će oni sačuvati svoje izvorno značenje?

Ponajviše od toga da li zadovoljavaju potrebe novih društvenih snaga koje određuju hegemonu svest. To važi jednako za nauku i za ideologiju. Naučni diskurs je višestruko uslovljen, reakcentovan, zauziman i okupiran. Okupacija pojmova je deo preuzimanja moći u jeziku. Naravno, postoje i totalni zaokreti značenja određenih pojmova kojima se pojam relativiše. To su npr. opšti pojmovi demokratija, zajednica i sl. koji se u raznim ideologijama drugačije definišu . Kao i u nizu drugih primera i progon izvornog značenja pojmova zavisi od odnosa snaga na idejnom frontu. Pa ipak, da bi analiza prošlosti bila refleksivna uvek treba imati na umu ne samo izvorni nego i onaj drugi složeniji naknadni smisao koji su rečenim pojmovima potonji društvenonaučni pisci i ideolozi pripisivali. A to su činili zato što pojmovi nisu shvatani samo kao oruđe saznanja nego su u njima traženi i činioci istorijskih procesa. Slika prošlosti uramljena pojmovima se ne prenosi kao istovetna fotografija sa pokolenja na pokolenje nego se uvek domišlja i saobražava novim potrebama.

Gadamer je o pojmovima parafrazirano govorio kao o oruđima da predmete potčinimo našem saznanju. Da li pojmovi u istorijskom smislu imaju ograničenu upotrebu i koji faktori utiču na to ograničavanje njihove upotrebe?

Neki pojmovi su vanvremeni, a neki su prolazni, a većina pojmova u misli o društvu se nakon krupnih društvenih promena revidira. Treba razlikovati političku od unutarnaučne revizije. Kada nestane neki suštinski konkretni istorijski sadržaj slabi valjanost pojma kojim je isti tumačen, pa se traži drugi pojam ili se postojeći reakcentuje. Koliko god naučnik kao istraživač bio obavešten, svaki pojam koji koristi jeste selektivan, tj. drugačije od drugog pojma bira, ističe, uopštava i osmišljava činjenice. U pojmovnoj istoriji se na različit način markiraju najbitnija obeležja jedne epohe, drugačije redukuje nepreglednost minulog i ističu različiti ključni činioci istorijskog determinizma. Tako je drugačija slika istih prekretničkih dešavanja jednog doba kada se uokviri pojmovima revolucija, rušenje nepravde i modernizacija, od one slike koja iste činjenice tumači pojmovima teror, nasilje i totalitarizam. Osim rečenog, pojmovi se i zauzimaju, ne menja se termin, ali se menja sadržaj.

Svaki istorijski period ima svoje dominantne pojmove. Da li je društveni naučnik u stanju da valjano proučava te pojmove u njihovoj sadašnjosti, odnosno u doba njihove dominacije, ili je bolje da sačeka da oni postanu prošlost, te da ih iz te perspektive proučava?

Potrebne su obe perspektive. Vodeći istorijski pojmovi nisu samo oruđe saznanja nego i moći. Tako je Strašni sud nekada bio glavno mesto privođenja grešnika pravdi jednako kao što je to danas privođenje zločinca svetovnom sudu. Moć prvog pojma je ležala u strahu od božje kazne kojom preti sveštenik i od onostranih postmortalnih muka, a moć drugog počiva na strahu od zakona koji tumači živi sudija i od sankcija za života. Pojmovi su nužni kod dekodiranja raznih osmišljavanja prošlosti. Ne opis, nego je tek opojmljavanje namera protivnika delatna komponenta i istorijska signatura hegemone svesti svakog doba. Pokazuje ono što je isticano kao važno, ali i ukazuje na moć kod upotrebe važnog. Dakle, i pojmovna istorija jeste iskustvena evidencija, ali drugačijeg teorijskog nivoa. Pokazuje osmišljavanje organizacije ljudskog delanja određenog doba, ali je ovo unošenje smisla u dešavanja preko kategorija pojmova i diskursa (mreže srodnih pojmova) drugačije nego ono koje teče preko organizacije prošlosti oko događaja ili oko procesa.

Šta je današnje doba osnovni cilj pojmovne istorije?

Pokazati kako pojmovna istorija pomaže objašnjenju širih istorijskih sklopova i dubljih istorijskih procesa time što raščlanjava nastanak i evoluciju značenja hegemonih pojmova. Nije lako naznačiti koji pojmovi samo pouzdano redukuju složenost 20. veka a koji su više od toga, činioci promene? Da li su to pojmovi iz 18. veka (utopija, napredak, razum) ili potonji koji su istekli iz 19. veka (kapitalizam, profit, demokratija, sloboda, mir, jednakost, obrazovanje, čovečanstvo, građanin, kriza, sistem, rasa, narod, priroda, moć). Koliko su delatni bili noviji pojmovi: razvijeni socijalizam, utopija, birokratija, Treći svet, nasilje, globalnost, informacija, imperija, integracija, mediji, praksis, tehnika, totalitet, rast, znanje? Koja je srazmera između analitičke i borbene uloge hladnoratovskih kontrapojmova: totalitarizam, komunizam, marksizam, klasno društvo, slobodni svet, elita, masa?

Gore ste naveli neke primere pojmova koji su bili aktuelni u različitim istorijskim razdobljima. Šta je presudilo da oni više ne budu dominantni?

Pojam proleterska revolucija nije iščezao iz naučnog rečnika samo zato što je danas teško prepoznati proletarijat. Tiho je potonuo sa urušavanjem komunističke ideologije, ali se komunizam i dalje održava u negativnom smislu, a pojam socijalizam je prevrednovan i relativisan. Iščezli su i pojmovi humanizam, prirodno pravo, eksploatacija, samoupravljanje. Smenili su ih tranzicija, transformacija, socijalna isključenost. Klasnu pravdu je počela da potiskuje nacionalna pravda već krajem 1980-ih, a sa slomom evropskog socijalizma prva je u praksi skoro iščezla. Nešto kasnije, krajem 1990-ih je pojam generacijske pravde ušao u politički jezik i počeo da potiskuje distributivnu pravdu. Prava raznih manjina su u istom periodu doživela ekspanziju i obogatila novo mnoštvo pluralizovanih pravdi. Pri tom su se i načela raznih pravdi kosila. Ono što je socijalno pravedno može biti iz generacijske perspektive nepravedno (sa starenjem stanovništva stariji postaju teret mladima, pa se menja i penzijska politika), a klasni interesi su remetili nacionalnu homogenost. Pluralizacijom pravdi neoliberalizam je lagano potiskivao eksplozivnost socijalne nepravde. Iako je sa rastom nezaposlenosti i siromaštva i sa prekarizacijom radnih odnosa rasla opasnost socijalnog izopštavanja čitavih društvenih grupa, ovo stanje je uspešno zamagljavala permanentna pluralizacija pravde. Još uvek je ponajviše centrirana oko raznih nacionalnih nepravdi, što je, politički gledano, vrlo delotvorna neutralizacija socijalnih nejednakosti. Pa ipak, političke kampanje ne trpe pluralne nepravde, nego, po pravilu, traže osnovnu u skladu sa vizijom glavnog javnog neprijatelja. Lako je pojmljivo da više neprijatelja u političkoj retorici zbunjuje i koleba, dok jedan neprijatelj uspešnije homogenizuje. Samim tim i jedna glavna nepravda u politici uspešnije razdvaja javnog prijatelja od neprijatelja i preglednije redukuje složenost od više nepravdi. Dakle, nije reč samo o raznim akademskim viđenjima socijalne pravde nego i o delatnim činiocima pravdanja kapitalizma koja se razlikuju po dubljim oprečnim normativnim idejnim jezgrima i željenim stupnjem jednakosti. Intrinsični sadržaj svakog pravdanja kapitalizma jeste formalna jednakost oko koje je skoro jednako centrirana i nacionalna pravda. Pluralizovane nejednakosti (tržišna, nacionalna, generacijska, ekološka, rodna) nisu samo dimenzije usložnjene nepravde nego su i idejno-ideološke antiteze različitih vizija poželjnog društva. Reč je o različito akcentovanim vizijama poboljšanja kapitalizma, pri čemu je bezalternativnost kapitalizma kod svih verzija unutrašnja granica socijalne pravednosti.

Neće se preterati ako se metaforično doda da je savremeno društvo dementno jer na račun prava zaboravlja socijalnu pravdu. Zbog slabosti levice danas na jednoj polu normativna retorika bogatih koju iskazuju hegemone i inflatorne debate o proceduri, pravnoj državi, povredi poslovnika i oštećenju državnog budžeta, a na drugoj je realni rast siromaštva i nejednakosti koji se pojmovno neutralizuje tako što se naziva socijalnom isključenošću.

Da li je dovoljno da pojam postoji kao takav, ili se njegov „život“ ogleda u njegovoj delatnoj funkciji? Da li je njegovo postojanje u isto vreme i delovanje ili on može postojati i van njegove delatne funkcije?

U misli u društvu pojmovi su uvek delatni. Odavno je poznato da tumačenje prošlosti nije neutralna i nedužna aktivnost. Nije uvek ni u službi prosvećivanja i izvlačenja pouke iz minulog. Tumačenje prošlosti je u skoro podjednakoj meri analitičko oruđe i političko oružje. Kod rada na prošlosti je uvek prisutan angažman (nacionalni, verski, klasni, regionalni) koji se može pratiti i preko pojmova koji su u njegovom središtu. Tako su npr. genocid i bratstvo-jedinstvo ne samo oprečni pojmovi nego i diskursi moći kojima se mogu tumačiti neki osnovni obrasci regulisanja međunacionalnih odnosa u balkanskom regionu 19. i 20.veka. Izgon etnički ili verski drugačijeg stranca okupatora (Turčina, Nemca, Albanca, Srbina) ili međunacionalna sloga bratskih naroda su na različite načine opojmljavani: zajednica bratskih naroda, federacija, suživot, multikulturalizam, oslobođenje, osveta i sl. U saznajnom pogledu pojam uopštava i povezuje delove mnoštva na osnovu nekih zajedničkih obeležja (jezik, vera, rasa), a u političko-mobilizacijskom pogledu sabija složenost u parolu koja definiše odnos nas i drugih (naši, braća, tuđini, dušmani, okupatori). Premda su oba složena diskursa povezana sa moći, saznajna vrednost im je različitog domena.

Ko raspolaže „pravom“ na određeni pojam? Onaj koji ga je smislio i definisao, onaj koji mu je dao novo značenje, ili na njegovo pravo ima svako ko ga definisanim upotrebljava u određenom istorijskom periodu?

Ponajviše oni koji raspolažu sa moći. Hegemoni pojmovi su indikatori društvenopolitičkih promena. Nisu samo teorijske kategorije nego i borbena delatna jedinstva, činioci procesa i istorije. Ovi pojmovi nisu samo analitičko, nego i političko oružje. U politici je pravda nezamenljivi borbeni pojam uprkos tome što se shvata na različit način? Interesi su u pojmu skriveni, a uz pomoć borbenog pojma svako se bori za svoje interese. Važno je u “marketingu vrednosti” osvojiti pojam pravde, nametnuti mu poželjno značenje i osigurati hegemoniju Danas je pravda više centrirana oko jednakosti šansi i oko mogućnosti osiguranja ravnopravnosti raznovrsnih identiteta, nego oko raspodele dobara, a ponajmanje se bavi nejednakošću u sferi proizvodnih odnosa

Pojmovi jesu naučna inovacija, ali su i politička okupacija. Ideološka upotreba pojmova najupadljivija je u periodima sukoba kada se i prošli i aktuelni sukobi zgušnjavaju u borbenim pojmovima, emocionalizuju i koriste u homogenizaciji Mi i Drugoga. Tokom sukoba zgušnjavaju se istorijska široka problemska polja u sažete pojmove-parole (patrioti i izdajnici, vernici i nevernici), a vrednosna boja pojmova je indikator manje ili više isključive političke kulture aktera (klasne, nacionalne, verske).

Zato što pojmovi nemaju samo deskriptivnu nego i normativnu komponentu, njihova značenja su zakavžena. Ne sukobljavaju se samo različiti pojmovi, nego i različite definicije istih leksema (demokratije, slobode, pravde, solidarnosti). Semantički stratezi ih zauzimaju, izvrću, menjaju im smisao i okupiraju ih. Istom pojmu različite grupe daju različito značenje. Novija semantička borbena operacija ovoga tipa je nacionalizovanje antifašizma ili patriotiziranje kvislinštva. I pojam patriotizam se reakcentuje: danas to nije više otpor fašizmu nego pasivna realpolitika fašističkih saveznika. Na delu je semantička borba za deontološko značenje (kakvo treba da bude).

Da li „preživljavanje“ nekog pojma znači njegovu dalju dominaciju, ili je zamislivo da on u budućnosti iako preživeo izgubi na značaju usled relevantnih istorijskih zbivanja? Postoje li takvi primeri?

Preživeo je npr. pojam klase, ali ne i pojam antagonizma sa kojim je dugo bio u paru. Lišen anatagonizma pojam klase je „kastriran“. Slično je i sa drugim starim pojmovima koji se sreću, ali su umiveni. Klasna, socijalna solidarnost nije iščezla nego je samo podvrgnuta nadređenom etničkom ili proceduralnom liberalnom načelu. Ugrađena je u njega, hibridizirana i učinjena bezopasnom. Nacionalna država, ljudska prava i pravna država su novi spoj etničkog i proceduralnog u koji je ugrađen minimum socijalne solidarnosti. I etnički i ustavni patriotizam se jednako i saveznički protive materijalnom prirodnom pravu koje je osnova legitimnosti socijalne revolucije. Još više od toga, proceduralno načelo je cementirano etničkim jer je nakon sloma SSSR-a kao jedini nadnacionalni entitet lišen klasne solidarnosti preostala EU. Od Kantovog kosmopolitizma je u 21. veku preostao verbalni poslenacionalni karakter EU čija je zastava odbrana nacionalnih i verskih manjina.

Ali u saznajnom pogledu ostaje pitanje da li se prošlost može objašnjavati samo modernim pojmovima centriranim oko diskursa o globalizaciji i tranziciji ili treba uzeti u obzir i ranije „prevaziđene“ pojmove (kapitalizam, prirodno pravo, socijalna revolucija, samoupravljanje). Osim toga, treba razdvojiti pitanje kada zapravo nastaju moderni pojmovi, 1789. ili 1989. godine, od pitanja kada isti postaju hegemoni? Može se ići i korak dalje i zapitati da li je 1989. uopšte donela nove pojmove ili se radi samo o novim leksemama ispunjenim starim sadržajem? Da li su neoliberalizam, tranzicija i transformacija odista novi pojmovi?

Kako danas tumačiti pojam „kapitalizam“? Da li je njegovo značenje danas isto kao na početku prošlog veka?

Nije, ali bih pitanje preformulisao kakav nam je antikapitalizam potreban? Da li relativistička postmoderna kritika kapitalizma kao permanentne simulacije realnosti ili ona koja je centrirana oko rodne perspektive feminističkog antikapitalizma. Da li antropozofska ili hrišćanska kritika kapitalizma ili fukoovski antikapitalizam u čijem je središtu kritika biopolitike? Treba razlikovati regresivni od progresivnog antikapitalizma. Zvuči banalno, ali je to važno naglasiti jer nije svaki antikapitalizam progresivan. Ima i regresivnog antikapitalizma zdesna, od raznih konzervatizama do radikalnih islamista. Kritike kapitalizma zdesna teže premodernim vizijama društvenog uređenja, bore se protiv individualizma, dekadentnog Zapada, ateizma i finansijskog kapitala. Nacisti su se borili protiv špekulativnog kosmopolitskog jevrejskog kapitala. Danas se nešto slično uočava kod raznih desničarskih kritičara globalizacije i kod rasističkog otpora migrantima. Regresivni antikapitalizam ima danas razne nacionalnoromantičarske, šovinističke i klerikalne verzije i u regionu.

Šta pojmovi znače danas za kapitalizam?

Kapitalizam proizvodi veru u sebe i na taj način što nameće hegemoniju novom semantikom strateških pojmova. Skoro na isti način kao što ruši barijere profitu i kao što traži jeftiniju radnu snagu, sirovine i tržišta na kojim će skuplje prodavati robu, jednako nezadrživo ruši stare diskurse i pojmove koji dovode u sumnju ili koče oplodnju kapitala: progoni ili okupira pojmove prirodnog prava, socijalne pravde, humanizma i revolucije. Hipernormalizovani jezik globalizovanog kapitalizma čini ritualizovana i standardizovana prohodna retorika zgusnuta oko profitabilnost i antitotalitarizma. Reč je o proizvodnji značenja i o nametanju smisla preko udarnih pojmova. Raspoznavanje odnosa moći kod strategija opštenja u nametanju hegemonih značenja pojmova. Kada vrednosti iz jezgra kapitalizma postanu uzor i na periferiji se uspostavlja se meka dominacija sa kulturnom preventivom protiv subverzivnih i prognanih pojmova socijalnog 20. veka.

Kako je nametnuta ova vrsta kulturne i semantičke hegemonije?

U nametanju hegemonije treba razlikovati semantičku pešadiju i baršunastu pojmovnu kontrarevoluciju koja zahvata misao o društvu s jedne od antitotalitarnih rezolucija koje normiraju i propisuju otvorene antikomunističke vrednosti na drugoj strani. Novi pojmovi i diskursi uokviravaju način mišljenja i nameću mu logiku čime uspostavljaju neosetnu kulturnu hegemoniju, postupno i bez otpora. Kroje se nove apstrakcije za obuhvat novih identiteta i za definisanje simetrije unutar novog nepreglednog mnoštva i pluralizma. Diskursi o emancipaciji nacionalnih, verskih i polnih manjina decentralizuju osnovnu napetost u ekonomiju i pomeraju je u kulturi: nacionalno, polno i ekološko mnoštvo je teško ujediniti, pa je otuda teže zamisliti slom sveta nego slom kapitalizma (F.Jameson).

Da li će „neoliberalni kapitalizam“, potencijalno svojom reformom i izlaskom iz krize biti i drugačije pojmovno predstavljen?

Isti se sam već drugačije predstavlja i markira. Moglo bi se reći da liberali poznaju samo dve instance pravde – pravnu državu i tržište, a socijalnu državu samo u meri u kojoj ista neutrališe antikapitalizam, a ne i koliko ublažava bedu. Pojam pravednost šansi je neoliberalni propagandni pojam koji se primenjuje protiv svih onih koji su na osnovu nejednakih startnih pozicija ostali gubitnici, pa su za isto sami i krivi. To je pojam kojim se pravda liberalna etika uspešnog samoodgovornog pojedinca koji je kadar da opstane na tržištu. Nije to moral, nego kodeks i kultura konkurencije gde se beda oprirođava kao posledica sudbinskog tržišta. Ista amoralna svest odbacuje socijalizam kao vizantizam socijalne države, kao imperijalizam pravde i kao pubertetski moralizam koji teži etički savršenom društvom.

Pravda je takođe drugačije opojmljena. U 21. veku debata oko pravde nije više polarizovana niti emocionalizovana i dramatizovana kao što je bila u socijalno zgusnutom 20. veku. Danas EU deli razne vrste solidarne pomoći koje su preventivna i taktička filantropija, a nikako humanizam. Milost koja se naziva strateškom donacijom jeste uslovljena pomoć koja zauzvrat traži poslušnost. Nije dovoljno reći da je u hegemonoj retorici 21. veka bum anti-egalitarizma osigurao common sense. Treba dodati, gde je sila tu je i pravo, a gde je donacija tu je uslovljavanje.

Kako bismo mogli opojmiti našu stvarnost? Koji to pojmovi danas čine da mi spoznamo našu sadašnjost i našu prošlost i da na osnovu njih odredimo našu budućnost ukoliko je to moguće?

Veliki opšti pojmovi kao demokratija i revolucija danas su podvrgnuti permanentnoj banalizaciji: skoro da im se izgubilo preciznije značenje zbog inflatorne upotrebe, iskrzani su. Neki pojmovi zamiru iz misli 20.veka (prirodno pravo, humanizam), a neki se održavaju kao baba-roge (komunistička revolucija) i služe markiranju borbe između dobra i zla, anđela i sotone. Treba isticati one pšojmove koji jasno razdvajaju levicu od desnice, a to su oni koji su centrirani oko društvenoekonomske nejednakosti, a ne oko nacionalnih ili rodnih razlika. Ovo otuda što nisu sve kritike nejednakosti istovetne niti podjednako radikalne. Socijalna država kapitalizma jeste drugačija od socijalne države koja je utemeljena na nezakinutoj raspodeli prema radu, gde učinak radnika nije umanjen i gde je pravo na rad osigurano. Pravednost lišena eksploatacije jeste više od solidarnosti jer pretenduje na opšte važenje. Socijalna država unutar kapitalizma je dobrim delom nastala kao preventiva protiv revolucije, nije sredstvo za sistemsko uklanjanje bede, nego za ublažavanje bede. Tek se u socijalnoj pravdi lišenoj eksploatacije pojedinci među sobom priznaju kao jednaki.

U Vašem tekstu „Veza analitičkog i delatnog aspekta“ govorite o savremenoj bespomoćnosti pojma „antikapitalizam“. Zbog čega je to tako? Da li biste ukratko obrazložili to stanovište?

Antikapitalizam se izgubio u novom mnoštvu identiteta. Ekspanzija nove semantike redukuje složenost mnoštva i identiteta, određuje stupanj asimetrije između raznih nejednakosti i smanjujući poslehladnoratovsku nepreglednost, nameće kriterije poželjnog i nepoželjnog. Manje ili više delatni pojmovi, diskursi i paradigme zgušnjavaju i vrednuju delove mnoštva, ali i doziraju haos identiteta. Oba procesa teku sinhrono davanjem finansijskih sredstava za pribavljanje poželjnih rezultata istraživanja. Politički korektna NVO semantika je spona između jezgra kapitalizma i njegove idejne mreže na periferiji. To su smernice koje osiguravaju hegemoniju anti-antikapitalizma i skrivaju njenu dominaciju. Retorika uokvirena sličnim pojmovima i diskursima (o kolektivno vlasničkoj klasi i blokiranom socijalizmu) koristi se i u novoj preradi prošlosti koja se procenjuje sa stanovišta hegemonih vrednosti kapitalizma. Tek se pripitomljavanjem prošlosti (demonizacijom socijalnih buna) osigurava kulturna hegemonija. Tu su novi pojmovi takođe ključ prerade prošlosti (jednoumlje, zatvoreno, totalitarno društvo, komandna ekonomija…). Realnost treba zamagliti novim pojmovima i podvlašćene dezorijentisati. Uvek je tako bilo. U kapitalizmu eksploatator ne može bez eksploatisanog, ali može da ga bira. Američkim kolonistima nisu bili potrebni buntovni domorodci Indijanci pa su ih uništavali, ali su im bili potrebni iskorenjeni robovi iz Afrike lišeni svesti o vlastitoj teritoriji i svojim bogovima. Danas im nije potreban proletarijat neko prekarijat lišen klasne svesti.

Dakle, važni borbeni pojmovi uvek redukuju složenost i markiraju poželjni kurs promene, ali su i pod stalnim pritiskom prerade i preformulisanja. U tom smislu je siromaštvo danas teško skandalizovati jer je današnje antikapitalističko nebo zamračeno desnim ekstremizmom, gde razni konzervativni nacionalisti, fašisti i rasisti upijaju i zauzimaju antikapitalizam. Čak je i džihad antikapitalistički. To je nazadni antikapitalizam zato što sufiks anti – u antikapitalizmu više ne znači pro u pravcu prosvećenog socijalizma, kako je zapazio V.F.Haug.

Šta je bespomoćni antikapitalizam?

Kritika koja se iscrpljuje u moralističkoj kritici kapitalizma. Privreda se posmatra kao moralna institucija, uništenje srednjeg sloja kao uništenje demokratije, unapređenje konkurentnosti privrede kao rešenje koje će svima pomoći, apeluje se na ljubav prema otadžbini i traži solidarni porez, traži se pravična nadnica za najsiromašnije penzionere sunarodnika.

Ima li operativnog antikapitalizma?

Nema ga, iako ima mnogo kritike kapitalizma. Zidovi kapitalizma jesu gumeni, ali nema ni uspešnih organizatora masovnog gneva. Nije li kapitalizam spontano postao bolji zato što se evropski socijalizam pokazao neuspešnim? Iako je, objektivno gledano, kapitalizam postao gori jer je drastično redukovao socijalnu državu. Ali pošto nema konkurentske hegemone ideologije, pobednik je oktroisao vlastite kriterije napretka. I na taj način sam sebe proglasio za boljeg. Na revoluciju se danas gleda kao na poraženu ideju što svakako utiče na njen delatni potencijal. Ne može poraženi biti privlačni ideal nego pobednik. Do 1989. revolucija je bila u registru pobednika. Današnja Kina više hrabri kapitalističke nego socijalističke promene, dok je sovjetski režim imao obrnuti uticaj.

Šta nedostaje antikapitalizmu?

Razvijena vizija nekapitalističkog društva 21. veka bez čega je antikapitalizam slepi protest. Bespomoćni antikapitalizam je lišen alternativne vizije društvene organizacije koja bi osigurala ono što je životno nužno. Pored antikapitalizma koji je lišen vizije i antikapitalizam lišen jasne antagonističke vizije društva jeste prazna metafora koja kada se koristi uvek na nešto drugo ukazuje. To su jake reči sa slabim značenjem. Zato pojam antikapitalizam treba štedljivo koristiti. U suprotnom, u sklopu inflatornog antikapitalizma i samo traženje istine zvuči razmetljivo.

Može li se govoriti o novoj pojmovnoj revoluciji?

Strpljenje, to dugo nestrpljenje je vrlina revolucionara. Treba realno uočiti bez temeljnog zaokreta u velikim državama nema ni sigurnije budućnosti levice u malim državama. Kako bilo, ovaj eventualni zaokret ne treba dočekati nepripremljen. Nova antikapitalistička generacija čeka novu globalizaciju levice koja je moguća, premda je globalizacija ekstremne desnice danas izglednija. Šta činiti? Levičarska kritika kapitalizma treba da se oštrije distancira od desničarskog evroskepticizma, od globalizovanog neoliberalizma, ali i od antitotalitarne levice. Ovo distanciranje nije partijsko pitanje, iako će možda biti. Sada je važnije to da li ima dovoljno stvaralačkih intelektualaca da osmisle ili podrže iznetu verziju antikapitalizma. To znači radikalno prevrednovati hegemone pojmove. Tranzicijska otimačina nije kriminalni čin, ali oteti nazad oteto jeste danas najveći kriminal. Samo ukoliko levica uspe da ovu osnovnu jednačinu ponovo obrne, Evropa će biti kadra za novi preokret pojmova.

Kako osloboditi okupirani pojam socijalne pravde?

Pre svega treba dekonstruisati okupaciju ovog pojma. Danas u teoriji prevladava nehomogena socijalnoliberalna struja od Džona Rolsa (Rawls) do Jirgena Habermasa (Habermas) koja rešenje socijalne pravde vidi u dobrom postupku, u valjanoj proceduri. Legitimacija konkretnih socijalnopolitičkih normi traži se u postupku demokratskog diskursa (Petring 2012: 4). Na kritici radikalnog materijalnog egalitarizma , a koji se vezuje za socijalističke režime 20. veka, razvija se metodološki individualizam koji pitanja pravde ograničava na prava slobode pojedinca i na njegove životne šanse. Potiskuju se pitanja sistemske materijalne raspodele, a socijalna pravda se sve više centrira oko jednakosti u sferi procedure.

Možda je to odgovor i na pitanje koliko nejednakosti mogu istrpeti unajmljeni i privremeno uposleni? Relativizacije i pluralizacije diskursa o socijalnoj pravdi u 21. veku jesu posledica novog odnosa moći, ali i uzrok izostalog otpora levice neoliberalizmu. Što je više vrsta simetričnih nepravdi to je teža organizacija klasnog otpora. Mnoštvo novih pravdi jeste idejni okvir kojim vladajuće grupe nameću podvlašćenima vlastite vrednosti i lingvističko-diskurzivna komponenta društvene akcije vlasti. Čak i kada je reč o kritici realnog kapitalizma, manje se radi o kritici izvana, a više o kritici iznutra sa stanovišta idealnog kapitalizma. Retorički diskurs u čijem je jezgru potiskivanje socijalne pravde preko simetrične pluralizacije opšteg pojma pravde jeste važan segment hegemone neoliberalne društvene kontrole. Simetrični pluralizam ravnopravnih pravdi u kom se izrabljivanje u sferi rada izgubilo u mnoštvu drugih pravdi jeste signatura klasne moći 21. veka, novi oblik otuđenja i nova skala koja produkuje i nameće poželjnu racionalnost unutar ekonomske strukture savremenog kapitalizma

Šta je sa pojmom revolucija danas?

Pojam revolucije je prognan ne samo zbog konverzije intelektualaca nego i zbog banalne okolnosti da kapitalizam danas ima više tenkova od levice. Nema revolucije iako nikada kao danas siromah nije ostajao siromah ni bogat ostajao bogat. Ima antikolonijalnih ratova, ali antikolonijalizam više nije izvorište svetovne revolucije nego je poluga religijske reakcije. Sa nestankom socijalističke arogancije SSSR-a nastupila je kapitalistička arogancija SAD i EU. Mančesterski kapitalizam u autoritarnoj Kini još više je ojačao globalni trijumf kapitalizma. Nije više ideal ne biti eksploatisan, nego biti uposlen i stalno eksploatisan.

Tek onda kada otpor uspe da se preko važnog pojma nametne kao kriterij razlikovanja normalnog od nenormalnog. A to se ne može ostvariti bez pritiska, pretnje niti bez nasilja koje je kadro da dovoljno uverljivo prevrednuje robne vrednosti, podstakne nezadovoljstvo i zapreti silom. Još je Hegel zapazio da u građanskom društvu nije problem siromašni nego nezadovoljni.

U svetlu sve većeg narastanja desnice u Evropi, koliko je pojam „fašizam“ danas aktuelan? Da li o njemu možemo govoriti kao sa početka 20-tih godina 20-og veka, ili je on danas potpuno drugačije predstavljen u kontekstu njegovog revidiranja?

Jugoslovenski antifašizam istekao iz rata 1941-45. nije kao pojam moći napušten sa raspadom države u kojoj je bio važan sastojak normativne svesti nego je odmah 1990-ih u novoj situaciji nacionalizovan i sa reakcentovanim sadržajem ugrađivan u službeni kalendar novih država.

Uprkos kolebanju i raznovrsnom akcentovanju može se reći da je antifašizam, a ne rastegljivi antitotalitarizam, ključna idejnoistorijska i moralnopolitička vertikala 20.veka. Fašizam je ekstremni nacionalizam, a dosledno rastumačeni antifašizam najpouzdanija je osnova kritike raznovrsnih oblika nacionalističke uskogrudosti. Dok etnokratski liberalizam i “demokratski nacionalizam” počivaju na kritici široko shvaćenog totalitarizma, internacionalistička vizija društva lišenog enormnih imovinskih razlika uočava fašizam i njegovu etnocentričnu osnovu kao glavnu opasnost. Teorijski razvijeni antifašizam pretpostavlja kritiku realnih društveno-ekonomskih izvora nacionalizma, dok antitotalitarizam ovu kritiku zamagljava i preusmerava antifašizam u antikomunizam. Uz rečeno, valja imati na umu da postoji i više verzija antifašizma: liberalni, tj. kolonijalni (zbog koga su zapadne sile ušle u rat protiv Hitlera), odbrambeni otadžbinski antifašizam SSSR-a, komunistički ideološki antifašizam, zatim opštiji levičarski antifašizam u čijoj je pozadini kritika njegovih kapitalističkih društvenoekonomskih izvorišta kao i idejno šaroliki savremeni antifašizam u čijem je središtu kritika holokausta kao rasističkog industrijskog uništavanja ljudi.

Kako danas stoje pojmovi „antifašizam“ i „levica“? Kako su tumačeni u prošlosti, kako danas i kakva su previđanja za budućnost? Da li su i ti pojmovi bespomoćni danas kao i pojam „antikapitalizam“?

Pojam levica je višeznačan i zato neoperativan. Treba razlikovati antikapitalističku od antitotalitarne levice. Podela na ove dve levice je oštro markirana još u velikim debatama u nemačkoj i francuskoj misli o društvu krajem prošlog veka. Kod nas je još neaktuelna. O čemu se radi? O teorijski dva različita kategorijalna aparata, a idejnopolitički o oprečnim vizijama javnog neprijatelja. Prva struja je centrirana oko pojmova socijalizam, kapitalizam, solidarnost, profit, buržoazija, samoupravljanje i eksploatacija, dok je druga, tranzitološka-antitotalitarna, određena pojmovima zatvoreno totalitarno društvo, komandna ekonomija, kolektivno-vlasnička klasa, elite, blokirana transformacija, itd. Prva ne meri profitabilnost ekonomije nego eksploataciju radništva.

Pomenuli ste današnje vreme ? Ono već pripada budućoj prošlosti. Ne treba robovati duhu vremena po svaku cenu. Katkada treba biti borac protiv duha vremena, a ne «legionar trenutka» (Niče). Lako je bilo biti levičar 1968, kada je to bila epohalna svest. Danas je teže, jer je duh vremena kapitalistički, ali nije manje izazovno. Levica mora braniti svoje klasične vrednosti na način da udovolji potrebama novih generacija. Ne sme kritiku nacionalizma prepustiti liberalnim strujama, mora biti najkritičnija prema raznim pokušajima «levičarskog nacionalizma». Naprimer bratstvo- jedinstvo je ideja Francuske revolucije i ono je suprotnost etnokratskom liberalizmu. Danas na Balkanu trijumfuje etnokratski liberalizam (pravna država, podela vlasti, ali samo za pripadnike moje nacije). Za prava manjina bore se nevladine organizacije i Solana. Levica je napustila internacionalizam iz straha da ne bude prokazana kao izdajnik nacije. Da ne bude poražena na izborima. Htela je da iskoristi razbuđeni nacionalizam zbog vlasti. Na izborima sve do danas anacionalne partije nemaju šanse. Levica je prihvatila tu igru i utopila se u nacionalizmu. Svuda u zemljama tranzicije,a na Balkanu je postala čak šovinistička. Politički deo levice je sa sobom u nacionalizam povukao i teorijsko krilo. Danas ona treba da prednjači u kritici nacionalizma vlastite nacije. To nije mazohizam nego prosvećena politika.

Može li se danas misliti kraj kapitalizma?

Ne misliti kraj kapitalizma znači sudbinski verovati da je sve zapisano. Ništa nije zapisano. Ima prognoza da kapitalizam može umreti od predoziranosti jer je uništio opoziciju koja ga je gonila na umerenost. Da će se sam od sebe urušiti i da je 1989. bila zapravo Pirova pobeda kapitalizma. Ako se već ne može srušiti, da li je uteha da se kapitalizam može urušiti?

Nije. Zašto? Ključni trend jačanja neumerenosti tržišta destabilizuje kapitalizam, ali ga uprkos tome odsustvo aktera promene s leva i dalje stabilizuje, pa je otuda bar za sada kao rezultat ove sinergije verovatniji reaktivni udar zdesna. Masovni privremeno uposleni prekarijat ne može blokirati proizvodnju i to je ključna kontrarevolucionarna okolnost. Uprkos tome, moramo se učiti da mislimo o kraju kapitalizma iako ne znamo šta će ga i kada zameniti. Ako istinske revolucije menjaju i čoveka i ako jesu s onu stranu postojećeg, ako su ono što nije, a treba da bude, onda ne priznaju postojeće kao nužno. U tom smislu je Marks otac revolucije, a Dekart joj je deda. Ali nije dovoljno ponavljati da kapitalizam nije večan. Treba se promeniti da bi se moglo verovati u alternativu, a to znači razvijati kulturu neburžoaskog života i mišljenja. U suprotnom, onoga ko zapoveda velikim čini onaj ko je poslušan

Na kraju, kakva je uloga kritike divljeg kapitalizma i zalaganja za ekološki održivo društvo? Kako tumačiti ove pojmove?

Kritika divljeg kapitalizma je moralistička apologija kapitalizma koja se ne dotiče njegovih temelja nego samo upozorava na pomanjkanje njegove održivosti. Još je Lenjin upozoravao da se u imperijalizmu mora kritikovati kapitalizam, a ne samo ekscesni rat. Odnos reforme i revolucije otprilike odgovara odnosu kritike kapitalizma i antikapitalizma. Ekološki regulisani kapitalizam automatski izbacuje antikapitalizam. Lišen jasne antagonističke vizije društva antikapitalizam jeste obična alegorija koja kada se koristi uvek na nešto drugo ukazuje. To su jake reči sa slabim značenjem. Naprimer borba protiv kapitalizma se redukuje na zalaganje za ekološki regulisani kapitalizam. Politički delotvoran može biti samo onaj antikapitalizam koji raspolaže realno zamislivom alternativom kapitalizmu. Možda je to bila slabost Sirize uprkos snažnom antikapitalizmu Grka 2015.