Home » Društvo » Analiza i kritika » Todor Kuljić: Šta nije socijalna pravda?

Todor Kuljić: Šta nije socijalna pravda?

Danas je sve manje saglasnosti oko toga šta je socijalna pravda. Nije samo društvo u krizi nego je i paradigma o socijalnoj pravdi u razvijenom kapitalizmu u neprogresivnoj krizi. Promenili su se hegemoni kriteriji vrednovanja socijalne pravde. Globalizovani i deregulisani kapitalizam nametnuo je novi odnos između normi socijalne pravde i drugih priznatih etičkih normi. Istoričnost kod tumačenja socijalne pravde traži suočavanje dve vremenske perspektive. U imanentnom smislu se kriteriji pravednosti procenjuju na temelju dominantne epohalne svesti i sa stanovišta hegemonog duha vremena. Druga, transneuntna perspektiva na socijalnu pravdu gleda u širem istorijskom sklopu, unutar šire istorijske celine koja pored aktuelne realnosti uključuje i prošla stanja, ali i vizije i alternative. Kod prve je socijalna nepravda moralni skandal (koji treba osuđivati), kod druge se ista tiče dezintegracije društva (koje treba menjati). Rečene razlike može pojasniti odgovor na pitanje šta nije socijalna pravda?

Autor: Todor Kuljić, Novi plamen 

Nije subjektivna vrlina mudrog vladara, zakonodavca niti aktivnost moćne ustanove koja štiti jednakost, nego je sistemski osigurana, institucionalizovana pravna negacija materijalne nejednakosti. Nije razborito subjektivno htenje, nego objektivno načelo društvene integracije koje se ne iscrpljuje u pravnoj sigurnosti iako je ova njen preduslov. Nije milosrđe, ni savest niti zaštita slabih. Nije rezultat promenljive altruističke svesti, nego je uvek plod tvrdih odnosa moći. Nije formalna jednakost svih građana pred sudom, ni postojana kolektivna moralna svest, kao ni poželjna nepristrasnost i čestitost nosilaca sudske funkcije, nego je sistemski osigurano i institucionalizovano pravo na nezakinutu punu vrednost vlastitog rada. Zato što se kosi sa prisvajanjem rezultata unajmljenog rada na temelju monopola na svojinu (profit), socijalna pravda nije ravnodušna prema grupnim (klasnim i slojnim) nejednakostima ni prema mehanizmima koji ih produbljuju. Ne može se u celini definisati unutar srodnih pravnih pojmova (pravednost, pravdoljubivost i pravičnost), nego pre unutar širih socijalnih teorija koje se bave vizijom poželjnog društva. Nije njena uloga tehničkopravne prirode (correctris legis) kakva je inače uloga pravičnosti kada ispravlja opštost pravne formulacije i kada ublažava pozitivistički formalizam zakona. Ne iscrpljuje se u težnji za formalnom jednakošću i legalnom zaštitom slabije strane, nego stremi dubljim ciljevima – materijalnoj pravdi. Nije kod socijalne pravde reč o sadržaju preporuke da pri tumačenju zakona, kako je pisao Anri Kapitan, pravnički duh treba ublažavati socijalnim duhom ako se želi izbeći žrtvovanje istine logici. Rečju, nije to pravda koja zavisi od lične procene i od dobre volje, nego je segment materijalnog prirodnog prava koje treba da bude osigurano u najvišim zakonskim aktima. Tačnije rečeno, ova pravda ne izvire iz formalnog, nego iz materijalnog prirodnog prava koje je jače od svakog propisa i koje društvenu nejednakost ne žrtvuje pravnoj sigurnosti ni neograničenom prisvajanju dobara na temelju raznih monopola. Naprotiv, trudi se da ublaži nezasluženu nejednakost početnih šansi u sticanju obrazovanja, zaposlenja i svojine. Nošena materijalnim prirodnim, a ne pozitivnim pravom, socijalna pravda je u socijalno zgusnutom 20.veku zahvaljujući drugačijim odnosima globalne moći bila kadra da legitimno ukida legalnost svojinskih poredaka koji su produbljivali nejednakost. Dakle, socijalna pravda nije izolovana distributivna pravda nezavisna od odnosa u sferi proizvodnje. Nije ni povremena socijalna pomoć, nego sistemski osigurana nezakinuta naknada vrednosti uloženog rada. Ne nastoji da ukine nejednakosti na nivou raspodele, nego na nivou proizvodnje koje se tiču posedovanja i raspolaganja sredstvima za proizvodnju. U rečenom smislu je socijalna pravda izvorna, a ne izvedena kategorija, majka svih pravdi. Ne može se izvoditi iz pozitivnog prava i njegove proceduralne ravnopravnosti koja osigurava pravnu sigurnost i koju štiti država, nego iz dubljeg umnog prirodnog prava koje nije darovano nego sa kojim se rađamo. Istinska socijalna pravda se zahteva odozdo, a ne daruje se odozgo.

Danas u teoriji prevladava nehomogena socijalnoliberalna struja od Džona Rolsa do Jirgena Habermasa koja rešenje socijalne pravde vidi u dobrom postupku, u valjanoj proceduri. Legitimacija konkretnih socijalnopolitičkih normi traži se u postupku demokratskog diskursa. Na kritici radikalnog materijalnog egalitarizma, a koji se vezuje za socijalističke režime 20. veka, razvija se metodološki individualizam koji pitanja pravde ograničava na prava slobode pojedinca i na njegove životne šanse. Potiskuju se pitanja sistemske materijalne raspodele, a socijalna pravda se sve više centrira oko jednakosti u sferi procedure.

Poistovećivanje jednakih šansi sa pravnom jednakošću (a ne razmatranje solidarnosti ili realnih šansi za uspon nižih slojeva) jeste granica liberalnog horizonta pravednosti. A ova verzija jednakosti legitimiše se pre svega korektnom procedurom. Zov za pravednijom raspodelom i za solidarnošću jeste danas apel za plemenitijom vlašću unutar u osnovi prihvatljivog kapitalizma. Izbalansirani paket štednje (omiljena fraza savremenog EU kapitalizma) za jedne jeste ulaganje u jačanje sistema koji osigurava uslove maksimiranja dobiti i uvećanja svojine, a za druge je pogoršanje uslova života u socijalnodržavno osiguranom siromaštvu. Pomoć naddržavne EU je u osnovni kontingentna, karitatitna i ucenjivačka.

Savremeni asimetrični odnos moći između kapitala i rada olakšava ignorisanje socijalne pravde kao elementarnog kriterija uređenja zajedničkog življenja. Nije socijalna pravda samo snažno načelo čiji normativizam niko ne može osporavati, nego je i klasnoneutralna osnova socijalnog mira i društvene integracije. Socijalnu pravdu treba razlikovati od pojmova milosrđe i solidarnost. Ovi potonji jesu srodni, ali ne istovetni i ne isključuju se u potpunosti nego mogu čak i sapostojati. Razlikuju se po trajnosti osiguravanja materijalne jednakosti a, istorijski gledano, po načinu institucionalizacije i ideologizacije. Istorijski gledano, milosrđe je hrišćanska vrlina, solidarnost je produkt građanskog društva konkurencije, a socijalna pravda je nestali, ali veliki pokušaj antikapitalističkih socijalističkih režima. Milosrdni spasavaju svoje duše, solidarni svoju savest, a zagovornici socijalne pravde jednakost uslova rada. Danas kod kritike nejednakosti prevladava filantropska solidarnost nad milosrđem i socijalnom pravdom, ali to ne znači da će ova hijerarhizacija ostati večna. Solidarnost i velikodušnost se može očekivati od drugih, socijalnu pravednost treba zahtevati. Razum se svodi na kalkulaciju i isplativost, um na solidarnost. Nema svojstva koje može nadoknaditi nedostatak pravde, slažu se i neki umereni liberali. Ali se ne slažu sa antikapitalističkim postulatom da autentični humanizam nastoji da ukine bedu na nivou proizvodnje, dok i najplemenitija liberalna filantropija to pokušava da ostvari tek na nivou poklona. U prvom slučaju sistem se može menjati, u drugom samo oplemenjivati.