Home » AbrašMEDIA » Vasko Popa: Predmeti su čisti i odani oblici moga nemira, moga umora, moga sna

Vasko Popa: Predmeti su čisti i odani oblici moga nemira, moga umora, moga sna

Vasile “Vasko” Popa (1922. – 1991.) jedan je od najpoznatijih jugoslavenskih pjesnika savremenog pjesničkog izraza i jedan od najprevođenijih domoćih pjesnika u svijetu.
Za vrijeme Drugog svjetskog rata zatvaran je u njemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu. Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu 1949.
Njegova prva zbirka pjesama “Kora” (1953.) smatra se početkom poslijeratne moderne poezije u Srbiji i ostavila je veliki utjecaj na mlađe naraštaje jugoslavenskih pjesnika.

Priredila: Aldina Lipovac – Jandrić, AbrašMEDIA

Kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu bavio se usmenim naslijeđem, igrama i zagonetkama te je na taj način stvorio poseban pjesnički jezik, a u poeziji je napravio snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika.

Govoreći o predmetima koji vladaju čovjekom i nameću mu tehnokratski način mišljenja i osjećanja, a izmišljeni su da bi olakšali život, Popa je rekao:

“… Izmišljam ih iznova, uvek s istom nadom i uvek drukčije. I čini mi se da nikada neću prestati s tim poslom kome ne vidim kraja. Nikako da ti predmeti budu ono što ja hoću: čisti i odani oblici moga nemira, moga umora, moga sna. Da budu samo to i ništa drugo. Dosta mi je bdenja nad iznenađenjima u samome sebi da bih mogao stalno bdeti i nad onima koje predmeti u sebi kriju. Potkresaću ih, zaokrugliću ih, doteraću ja njih. Ko školjke da se otvaraju mojoj samoći, ko talasi da se prilagođavaju mome položaju, ko alge da odgovaraju na moje pokrete!”

Urbani život predstavljen je posredstvom detalja koje čovjek primjećuje i koji postoje sami za sebe, ali ti sitni i na oko nevažni detalji funkcionišu u ovoj poeziji kao simboli. Obične stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan način predočiti čovjekovu situaciju i njegovu egzistenciju.

Pjesnik u uvodu svog zbornika pjesničkog humora “Urnebesnik” (1960) kaže: “Duhovito je golicati stvari. Posle toga, nikom ništa. Humorno je: skinuti prosto stvarima kožu. Posle toga nekom koža, nekom sve zvezde… Uništavajući, na naše zadovoljstvo, jedan besmisleni svet, humor ga zamenjuje, na naše zaprepašćenje, drugim isto tako besmislenim. Humor nam omogućuje da vidimo kako bi izgledalo kada bi sve bilo drugačije, ali nas ne pušta da se time zanosimo. U tome se krije njegova opasna draž, njegov tamni alem kamen, njegov najdublji nauk.”

Svaka od zbirki poezije Vaska Pope predstavlja cjelinu za sebe, ali se one istovremeno nadopunjuju i vežu, stvarajući na taj način jedan poseban pjesnički svijet i pogled na život i čovjeka, jer kroz naizgled obične stvari koje nas okružuju javlja se glas koji govori o apsurdnosti postojanja i prolaznosti svega, jer pjesnik predstavlja život i svijet kao igru koja traje i završava uprkos naporima čovjeka da opstane i traje u tim igrama.

Pjesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici narodne poezije.

“Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan; njegovu poeziju odlikuje “leksičko bogatstvo i sintaksička strogost” (M. Pavlović).

Djela:
“Kora” – 1953.
“Nepočin polje” – 1956.
“Sporedno nebo” – 1968.
“Uspravna zemlja” – 1972.
“Vučja so” – 1975.
“Kuća nasred druma” – 1975.
“Živo meso” – 1975.
“Rez” – 1981.

IGRE

PRE IGRE

Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja

Zažmuri se i na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčad
Ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra

KLINA

Jedan bude klin drugi klešta
Ostali su majstori

Klešta dohvate klin za glavu
Zubima ga rukama ga dohvate
I vuku ga vuku
Vade ga iz patosa
Obično mu samo glavu otkinu
Teško je izvaditi iz patosa klin

Majstori onda kažu
Ne valjaju klešta
Razvale im vilice polome im ruke
I bace ih kroz prozor

Neko drugi zatim bude klin
Neko drugi klešta
Ostali su majstori

IZMEĐU IGARA

Niko se ne odmara

Ovaj stalno premešta svoje oči
Stavi ih na leđa
I hteo ne hteo pođe natraške
Stavi ih na tabane
I opet hteo ne hteo vrati se naglavce

A ovaj se sav u uvo pretvorio
I čuo sve što se ne da čuti
Ali mu dojadilo
I žudi da se ponovo pretvori u sebe
Ali bez očiju ne vidi kako

A onaj je otkrio sva svoja lica
I jedno za drugim vitla preko krova
Poslednje baci pod noge
I zagnjuri glavu u šake

A ovaj je zategao svoj pogled
Zategao ga od palca do palca
Pa hoda po njemu hoda
Prvo polako posle brže
Pa sve brže i brže

A onaj se igra svojom glavom
Hitne je u vazduh
I dočeka je na kažiprst
Ili je uopšte ne dočeka

Niko se ne odmara

SEMENA

Neko poseje nekog
Poseje ga u svojoj glavi
Zemlju dobro utaba

Čeka da seme nikne

Seme mu glavu isprazni
Pretvori je u mišju rupu
Miševi pojedu seme

Na mestu ostanu mrtvi

U praznoj se glavi vetar nastani
I koti šarene vetriće

POSLE IGRE

Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema

Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj s čela obriše
Ni čela nema

Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca

Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema

Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam

VRATI MI MOJE KRPICE

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju
pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

4
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7
Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš neceš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8
I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje

(AbrašMEDIA)