Usvajanje zakona o radu u oba entiteta tokom 2015. godine ponovo je aktuelizovalo pitanje sposobnosti i \u017eelje sindikata da se istinski bori za radni\u010dka prava. Vrlo je ra\u0161ireno uvjerenje da sindikat nije u stanju da vodi djelotvornu borbu za radni\u010dka prava, pogotovo kad do\u0111e do usvajanja ovakvog zakona, koji u pravom smislu rije\u010di ima sistemski karakter. Tada dolazi do punog izra\u017eaja nesposobnost sindikata da osmisli strategiju i da je sprovede do kraja.<\/p>\n

Pi\u0161e: Goran Markovi\u0107, Abra\u0161MEDIA<\/strong><\/p>\n

Ipak, slika nije tako crna. Sindikati su pokazali da mogu okupiti relevantan broj radnika na jednom mjestu. To zna\u010di da su oni ostali masovna, iako uglavnom uspavana, troma i birokratska, organizacija. U Republici Srpskoj, protesti su dobili o\u0161trije oblike, pa je grupa od dvadesetak sindikalaca u\u0161la u zgradu Narodne skup\u0161tine, a Vlada je bila toliko upla\u0161ena da je anga\u017eovala snajperiste i policajce, koji su danima uo\u010di protesta stra\u0161ili sindikalne aktiviste, u namjeri da osujete proteste. Kad u tome nisu uspjeli, poku\u0161ali su da zadr\u017ee autobuse sa sindikalcima na prilazima Banjoj Luci. Time su ne samo poku\u0161ali da sprije\u010de dolazak velikog broja radnika na proteste, nego i da ih zastra\u0161e, jer su evidentirali njihove li\u010dne podatke, \u0161to je oblik pritiska na radnike, koji ne mogu biti sigurni da se ta evidencije ne\u0107e koristiti protiv njih u narednom periodu, kao oblik pritiska organa vlasti i poslodavaca.<\/p>\n

Dr\u017eavna vlast se ovom prilikom pokazala kao ogoljeni za\u0161titnik interesa vladaju\u0107e klase. Poslodavci (ta\u010dnije: privatni kapitalisti) i dr\u017eavna vlast u oba entiteta od po\u010detka su nastupali uskla\u0111eno, zagovaraju\u0107i potrebu dono\u0161enja novog zakona o radu. Vlada je samo izigravala posrednika izme\u0111u rada i kapitala, a u stvari je pripremila teren za usvajanje novog zakona.<\/p>\n

Uloga opozicije<\/strong><\/p>\n

Opozicija pati od neizlje\u010dive bolesti zvane parlamentarni kretenizam. To zna\u010di da se ona u svakom slu\u010daju i bez obzira na uslove i situaciju ograni\u010dava na parlamentarnu borbu. Kako je ta borba unaprijed osu\u0111ena na neuspjeh, jer opozicija, po prirodi stvari, u parlamentu nema ve\u0107inu, to zna\u010di da se sva njena borba svodi na to da dokazuje kako vladaju\u0107a koalicija vodi pogre\u0161nu politiku. Opozicija ne bi ni znala kako druga\u010dije da se bori, niti ima interes da razvija alternativne metode borbe. Vanparlamentarno djelovanje joj ne pada na pamet, jer se ona ideolo\u0161ki i programski ne razlikuje od vladaju\u0107e koalicije. Njen cilj nije da mijenja sistem niti da unosi promjene u sistem, ve\u0107 prosto da osvoji poluge vlasti. Za to joj nije potrebna aktivna uloga gra\u0111ana, a pogotovo ne radnika, koje opozicija ne smatra aktivnim subjektima dru\u0161tvenih procesa. Za opoziciju, jednako kao i za vladaju\u0107u koaliciju, radnik je samo gra\u0111anin, a gra\u0111anin je subjekt samo jednom u \u010detiri godine, na dan izbora.<\/p>\n

Iako opozicija na izborima u\u017eiva znatnu podr\u0161ku gra\u0111ana, veliko pitanje je koliko bi ih ona uspjela izvesti na ulice. Veliko pitanje je i da li bi ona bila sposobna da to u\u010dini, imaju\u0107i u vidu zakr\u017eljalost svoje organizacije, mobilne jedino u vrijeme izbora. Jo\u0161 ve\u0107e pitanje je da li bi gra\u0111ani prihvatili poziv opozicije da iza\u0111u na ulicu. Najvjerovatnije ne bi u ve\u0107em broju, jer ne vjeruju da je opozicija istinski protivnik novog zakona o radu. Istina je da se opozicija u oba entiteta protivila dono\u0161enju zakona o radu, ali ona je to i mogla da uradi iz svoje udobne opozicionarske pozicije. Da je kojim slu\u010dajem bila na vlasti, ona bi zakon sigurno usvojila. Opozicija je zagovornik neoliberalne politike, jednako kao i vladaju\u0107a koalicija, a i \u017eeljela bi, da je na vlasti, da zadr\u017ei odli\u010dne odnose sa MMF-om. Iz njene politike slijedi da ni ona ne bi mogla imati jednak odnos prema sindikatu i poslodavcima: ovi drugi su prirodni saveznik opozicije jednako kao i vladaju\u0107e koalicije.<\/p>\n

Da je to tako, mo\u017eemo vidjeti na vi\u0161e primjera. Kada je usvajan Zakon o radu u Federaciji, Socijaldemokratska partija (SDP) se protivila, iako je njena vlada prije nekoliko godina izradila skoro isti nacrt zakona. Kad su u opoziciji, socijaldemokrati glume ljevi\u010dare. Kad su na vlasti, sprovode neoliberalnu politiku. Kako druga\u010dije objasniti \u010dinjenicu da su socijaldemokrati odbili da glasaju za skoro isti zakon kakav su sami predlagali? Druga stranka opozicije, koja sebe smatra socijalno-liberalnom strankom, a to je Na\u0161a stranka, dala je odlu\u010duju\u0107i glas za usvajanje Zakona, obrazla\u017eu\u0107i to obe\u0107anjem vladaju\u0107e koalicije da \u0107e biti usvojeno nekoliko njenih amandmana.<\/p>\n

U Republici Srpskoj, pak, opozicija je odbila da u\u010destvuje u radu Narodne skup\u0161tine kad je trebalo raspravljati o Prijedlogu zakona o radu. Time je izbjegla da jasno i otvoreno kritikuje ovaj zakonski prijedlog, da poka\u017ee sva njegova lo\u0161a rje\u0161enja i posljedice po radni\u010dku klasu. Opozicija je pokazala da nema namjeru da brani radni\u010dku klasu. Njoj je bilo lak\u0161e da napusti sjednicu i da na taj na\u010din poku\u0161a dezavuisati vladaju\u0107u koaliciju. U stvari, dezavuisala je sebe, jer je propustila priliku da povu\u010de jasnu granicu izme\u0111u sebe i vladaju\u0107e koalicije. Time je pokazala da jasne granice, barem kad je rije\u010d o radnim odnosima, i nema. Za neke, njeno pona\u0161anje je bilo kukavi\u010dko. Iz njene perspektive, njeno pona\u0161anje je bilo savr\u0161eno logi\u010dno. Ona nije mogla da dovoljno odlu\u010dno kritikuje Prijedlog zakona o radu, jer bi ga i sama donijela da je na mjestu vladaju\u0107e koalicije.<\/p>\n

Otud, neosnovane su i neuvjerljive tvrdnje predsjednice Vlade Republike Srpske da je opozicija organizovala radnike koji su do\u0161li u Banju Luku na proteste. Premijerki je bilo najjednostavnije da poku\u0161a diskreditovati radnike tako \u0161to \u0107e ih prikazati kao oru\u0111e u rukama opozicije. Time je htjela poslati poruku da sindikat nije u stanju da samostalno organizuje proteste, nego je za njihovo organizovanje dobio podr\u0161ku (a mo\u017eda i naredbu?) opozicije, koja je preduzela potrebne mjere da protesti dobiju masovne razmjere. S druge strane, premijerka je time \u017eeljela da naudi i opoziciji, \u0161alju\u0107i poruku kako opozicija nije u stanju da osvoji vlast na izborima, niti da djeluje u parlamentu, pa zloupotrebljava radnike, poku\u0161avaju\u0107i do\u0107i na vlast na ulici.<\/p>\n

Tokom mjeseci koji su prethodili dono\u0161enju Zakona, opozicija nije predstavila alternativni prijedlog, niti je ponudila saradnju sindikatu u spre\u010davanju vladaju\u0107e koalicije da donese Zakon. Ona se ograni\u010dila na apstraktne izjave protiv dono\u0161enja Zakona. Iz svega slijedi da sindikat nije pogrije\u0161io \u0161to je aktivnost protiv Zakona o radu vodio samostalno, bez oslonca na politi\u010dke stranke. U nekim drugim okolnostima, da je opozicija imala smislen i jasan stav o Zakonu o radu, sindikat bi mogao, a da pritom ne \u017ertvuje svoju samostalnost, da sara\u0111uje sa opozicijom. Me\u0111utim, sa ovakvom opozicijom, on nije imao i nema \u0161ta da razgovara.<\/p>\n

\u0160ta je trebalo uraditi?<\/strong><\/p>\n

Sindikat je na protestima u Banjoj Luci uspio okupiti oko 4.000 radnika. Grupa od dvadesetak radnika uspjela je u\u0107i u zgradu Narodne skup\u0161tine, a skup\u0161tinsko obezbje\u0111enje je kasnije iznijelo predsjednicu Saveza sindikata iz zgrade, na \u0161ta je javnost protivrje\u010dno reagovala. Sjednica Narodne skup\u0161tine samo je pomjerena za kratko vrijeme, da bi Prijedlog zakona o radu ipak bio usvojen.<\/p>\n

Sindikat je u prethodnom periodu u dva navrata organizovao masovne proteste radnika, na koje vladaju\u0107a koalicija nije reagovala. Parlamentarni mehanizam je funkcionisao kao obi\u010dno. Skup\u0161tinska ve\u0107ina je usvojila Prijedlog zakona o radu, uprkos tome \u0161to mu se jedan \u201esocijalni partner\u201c protivio. Proces \u201esocijalnog dogovaranja\u201c potpuno je omanuo, jer su \u201esocijalni partneri\u201c imali suprotne interese i stavove. Dok je sindikat bio protiv dono\u0161enja novog zakona, dotle su Vlada i poslodavci bili jedinstveni u stavu da zakon mora biti donesen. U takvoj situaciji, Vlada je proglasila da su pregovori \u201esocijalnih partnera\u201c propali i da odluka mo\u017ee da bude donesena samo u parlamentu. Kako sindikat nema nikakvu mo\u0107 da uti\u010de na rad parlamenta, jer u njemu nema svoje predstavnike, nije mu preostalo ni\u0161ta drugo do ulica. Uistinu, \u0161ta ostaje jednom \u201esocijalnom partneru\u201c kad institucije potpuno ignori\u0161u njegove interese i stavove? Kako je mogu\u0107e ostvariti \u201esocijalni dijalog\u201c kad su interesi \u201esocijalnih partnera\u201c dijametralno suprotni? O\u010digledno, nikako, jer je institucionalni sistem tako osmi\u0161ljen da daje privid pregovaranja i po\u0161tovanja sva\u010dijih interesa, ali u krajnjoj liniji \u0161titi interese vladaju\u0107e klase i politi\u010dke elite.<\/p>\n

Sindikat je ovo znao od po\u010detka. Dono\u0161enje novog zakona o radu, u oba entiteta, bio je zajedni\u010dki interes poslodavaca, vlada i MMF-a. Procjena sindikalnih vo\u0111stava i nije bila da je mogu\u0107e sprije\u010diti dono\u0161enje zakona. Me\u0111utim, bilo je mogu\u0107e preduzeti niz mjera koje bi sindikate prikazale u svjetlu ozbiljnih organizacija, a mo\u017eda i tok doga\u0111aja okrenuti u drugom pravcu. O \u010demu se radi?<\/p>\n

Iako su protesti bili masovni, \u010dinjenica je da je u njima u\u010destvovalo manje radnika nego na prethodnim protestima. Razloga za ovo ima vi\u0161e (uostalom, broj sam po sebi nije od presudnog zna\u010daja), a jedan \u017eelimo posebno ista\u0107i, jer ima neposredne veze sa sindikalnom strategijom tokom nekoliko prethodnih mjeseci. Naime, izvjestan broj radnika nije bio zadovoljan na\u010dinom na koji je sindikalno vo\u0111stvo vodilo akciju, a pogotovo ne \u010dinjenicom da su o protestima obavije\u0161teni tek nekoliko dana uo\u010di njihovog odr\u017eavanja, ne znaju\u0107i pritom ni\u0161ta o tome kako \u0107e se protesti odvijati i sa kakvim zahtjevima. Radnici su poslu\u017eili kao \u201eoru\u0111e koje hoda\u201c. Mnogi su bili razo\u010darani i \u010dinjenicom da je protest zavr\u0161en \u0161etnjom, bez obavje\u0161tenja o narednim koracima. Vo\u0111stvo je, nakon \u0161to je Zakon usvojen, izjavilo da \u0107e odlu\u010diti o narednim koracima, ali to se nije dogodilo. Mnogi su stekli utisak da protest nije organizovan kako bi se ne\u0161to ozbiljno u\u010dinilo, ve\u0107 prosto zato kako bi sindikalno vo\u0111stvo dokazalo svoju samostalnost, borbenost i beskompromisnost.<\/p>\n

Radnici nisu imali jasnu predstavu ni o sadr\u017eini Prijedloga zakona o radu ni o strategiji sindikalnog vo\u0111stva. Stoga, mnogima je odlazak u Banju Luku izgledao kao jo\u0161 jedan protest koji ne\u0107e dati bilo kakve rezultate, jer je sve unaprijed odlu\u010deno. U Banju Luku se i\u0161lo ne zato da se sprije\u010di dono\u0161enje Zakona o radu, ve\u0107 da se izraze neslaganje i bijes, a sindikalno vo\u0111stvo je na ovaj na\u010din \u017eeljelo da sa\u010duva svoj legitimitet \u2013 ne\u0161to je poku\u0161alo, ali vi\u0161e se nije moglo. Desilo se ne\u0161to vrlo sli\u010dno onome u Sarajevu nekoliko mjeseci ranije, s jednom va\u017enom razlikom \u2013 radnici su u\u0161li u zgradu Narodne skup\u0161tine. Sa stanovi\u0161ta kona\u010dnog ishoda, nekima \u0107e taj detalj izgledati bezna\u010dajno, jer je u zgradu u\u0161ao mali broj radnika koji time nisu ni\u0161ta postigli. Me\u0111utim, taj potez, koji je iziskivao zna\u010dajnu hrabrost, ima veliki simboli\u010dan zna\u010daj, jer ozna\u010dava, po prvi put u istoriji na\u0161eg modernog dru\u0161tva, raskid radnika sa institucijama i izra\u017eava nevjericu u spremnost tih institucija da rje\u0161avaju radni\u010dke probleme.<\/p>\n

Sindikati u Bosni i Hercegovini imaju mnogo nedostataka, ali tri su klju\u010dna: oni su masovne, ali trome i uspavane organizacije; nemaju definisan program; nemaju bilo kakvu strategiju. To ih dovodi do situacije da su u stanju da pokrenu mase radnika, koji su i dalje \u010dlanovi sindikata, jer drugu organizaciju nemaju, ali te mase nemaju jasnu predstavu za \u0161ta se bore ni kako treba da se bore. Sindikalna vo\u0111stva preduzimaju ad hoc poteze, kao \u0161to su masovni protesti, koji treba da poka\u017eu snagu sindikalnog vo\u0111stva, koje je u stanju da izvede izme\u0111u \u010detiri i deset hiljada radnika na ulice. To treba da poka\u017ee i njihovu borbenost, jer sindikalna vo\u0111stva ne prate usvajanje antiradni\u010dkog zakonodavstva iz svojih kancelarija.<\/p>\n

Sindikalno vo\u0111stvo je bilo du\u017eno da vodi dvostruku kampanju: jednu unutar svoje organizacije, a drugu u javnosti. Ono je prvo bilo du\u017eno da detaljno obavijesti svoje \u010dlanove o sadr\u017eaju Nacrta, a kasnije Prijedloga zakona o radu. Umjesto da odr\u017ei niz sastanaka i skupova, ono je \u0161tampalo vanredno izdanje sindikalnog glasila, koje je stiglo do bezna\u010dajno malog broja \u010dlanova sindikata. Tako, \u010dlanovi sindikata nisu imali skoro nikakva saznanja o tome \u0161ta \u0107e donijeti novi zakon o radu, a pogotovo nisu znali kakvu aktivnost sindikalno vo\u0111stvo priprema. Otud, bili su zate\u010deni kad je donesena odluka da u roku od nekoliko dana treba pripremiti odlazak u Banju Luku. S druge strane, da bi se sprije\u010dilo dono\u0161enje zakona o radu, trebalo je pridobiti \u0161iru javnost. Dio gra\u0111ana nije bio uvjeren u to da bi novi zakon o radu bio lo\u0161. Zato je bilo potrebno voditi \u0161iroku kampanju u javnosti, organizovanjem okruglih stolova, manjih skupova po ve\u0107im gradovima, \u0161tampanjem propagandnog materijala, i sl. Ni\u010deg nije bilo, tako da je formiranje javnog mnjenja o ovom pitanju bilo u cijelosti prepu\u0161teno vladi i poslodavcima, koji su putem medija formirali stav javnosti o dono\u0161enju novog zakona. U takvoj situaciji, sindikat je unaprijed sebe osudio na neuspjeh, jer je mi\u0161ljenje javnosti bilo podijeljeno, a nije bilo nikoga van sindikata ko bi mu aktivno pomogao u borbi protiv dono\u0161enja novog zakona. Saveznika nije bilo, niti ih je sindikalno vo\u0111stvo tra\u017eilo.<\/p>\n

Sindikalno vo\u0111stvo u Republici Srpskoj je neposredno nakon usvajanja Zakona o radu izjavilo da \u0107e razmotriti sljede\u0107e korake, navode\u0107i me\u0111u njima i generalni \u0161trajk. Ovo sredstvo borbe vrlo je mo\u0107no, ukoliko zaista ima karakter generalnog \u0161trajka. Me\u0111utim, besmisleno je govoriti o generalnom \u0161trajku nakon usvajanja zakona. O njemu je trebalo razmi\u0161ljati prije dono\u0161enja zakona, i to mjesecima unaprijed. Trebalo je pripremiti radnike i javnost za generalni \u0161trajk, a onda proglasiti jednodnevni ili vi\u0161ednevni \u0161trajk upozorenja. Uspjeh takvog \u0161trajka doveo bi sindikalno vo\u0111stvo do zaklju\u010dka o tome da li je realno u datim uslovima organizovati generalni \u0161trajk. Dakle, da bi generalni \u0161trajk uspio, potrebna je duga priprema. Potrebno je da radnici shvate \u0161ta je cilj generalnog \u0161trajka, kako \u0107e on biti vo\u0111en i koliko \u0107e trajati. Imaju\u0107i u vidu stepen na\u0161e sindikalne organizovanosti, realnije je zagovarati generalni \u0161trajk upozorenja, koji bi predstavljao test i za radnike i za vlade. Sindikalna vo\u0111stva nikako da shvate da nisu va\u017ena raspolo\u017eenja samo radnika nego i javnosti. Ako su gra\u0111ani protiv mjera koje sindikalno vo\u0111stvo preduzima, vladi \u0107e biti lak\u0161e da kompromituje napore sindikalnog vo\u0111stva. Na kraju, generalni \u0161trajk je trebalo proglasiti najkasnije na dan odr\u017eavanja protesta.<\/p>\n

Sindikalno vo\u0111stvo je odbijalo da u\u010destvuje u pregovorima o sadr\u017eaju novog zakona o radu, \u0161to nije bilo shva\u0107eno ni u dijelu sindikalnog \u010dlanstva. U Republici Srpskoj, sindikalni \u010delnici nisu imali jedinstven stav o tome da li je trebalo pregovarati o sadr\u017eaju novog zakona. \u010cini se ispravnom osnovna orijentacija sindikalnog vo\u0111stva da nije trebalo u\u010destvovati u pregovorima. \u0160ta je drugo moglo uraditi u situaciji kad su vlada i poslodavci bili jedinstveni u stavu da zakon treba da bude donesen? Da se u\u0161lo u pregovore, moglo se izmijeniti pojedina rje\u0161enja, ali bi novi, po radnike nepovoljan, zakon svakako bio donesen. S te strane, sindikalno vo\u0111stvo se pona\u0161alo u skladu s \u010dinjenicom da se na\u0161lo u svojevrsnoj klopci.<\/p>\n

S druge strane, sindikalno vo\u0111stvo nije u dovoljnoj mjeri vodilo ra\u010duna o \u010dinjenici da novi zakon mora biti donesen. Vladaju\u0107a koalicija je tako odlu\u010dila i tu se nije moglo nazad. Zato je sindikalno vo\u0111stvo moglo pribje\u0107i alternativnoj mjeri, koju bi dr\u017ealo u rezervi, ukoliko osnovna strategija ne uspije. Ono je moglo izraditi vlastiti Nacrt zakona o radu i predlo\u017eiti ga kao osnov za pregovore vladi i poslodavcima. Tako bi se pred \u201esocijalnim partnerima\u201c, parlamentom i cjelokupnom javno\u0161\u0107u na\u0161la dva zakonska nacrta \u2013 jedan koji je potekao od vlade i poslodavaca, i koji jasno favorizuje ove druge, i drugi koji je potekao od sindikata, i koji jasno favorizuje radnike i \u0161titi njihova prava. Proces pregovaranja tada bi i\u0161ao drugim tokom, jer sindikat ne bi bio samo sila koja odbacuje ve\u0107 i sila koja predla\u017ee. To bi bila rukavica u lice i vladi i poslodavcima na koju bi oni morali da odgovore. Me\u0111utim, sindikalno vo\u0111stvo to nije uradilo, jer ono smatra da to nije njegov zadatak. Ono se dr\u017ei uloge opozicije koja samo i stalno kritikuje, umjesto da oblikuje i vodi sopstvenu politiku.<\/p>\n

Razumije se, da bi tako ne\u0161to moglo, sindikalno vo\u0111stvo bi moralo anga\u017eovati stru\u010dnjake, imati grupe odanih ljudi koji bi pisali programe i prijedloge razli\u010ditih akata, koji bi se bavili istra\u017eivanjem i omogu\u0107avali sindikalnom vo\u0111stvu da djeluje na osnovu saznanja o pravom stanju u dru\u0161tvu i pravom raspolo\u017eenju radni\u010dke klase i javnosti. Sindikalna vo\u0111stva, me\u0111utim, ne \u017eele takve ljude, vjerovatno se pla\u0161e onih koji bi mogli da im budu konkurencija, a u svakom slu\u010daju njihovom ad hoc na\u010dinu vo\u0111enja sindikata i dono\u0161enja odluka nije potrebna bilo kakva studioznost i osmi\u0161ljena politika.<\/p>\n

Kona\u010dan ishod u oba entiteta onakav je kakav je bio o\u010dekivan. Iz pona\u0161anja sindikalnih vo\u0111stava ostaje da se izvuku pouke o tome kako bi sindikat trebalo da djeluje, kako se broj radnika koji protestuju ne bi stalno smanjivao, jer protesti bez cilja i rezultata vremenom izgube svaki smisao.<\/p>\n

(Abra\u0161MEDIA)<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Usvajanje zakona o radu u oba entiteta tokom 2015. godine ponovo je aktuelizovalo pitanje sposobnosti i \u017eelje sindikata da se istinski bori za radni\u010dka prava. Vrlo je ra\u0161ireno uvjerenje da sindikat nije u stanju da vodi djelotvornu borbu za radni\u010dka prava, pogotovo kad do\u0111e do… <\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":2810,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_FSMCFIC_featured_image_caption":"","_FSMCFIC_featured_image_nocaption":"","_FSMCFIC_featured_image_hide":"","_jetpack_memberships_contains_paid_content":false,"footnotes":""},"categories":[43,23,20],"tags":[],"yoast_head":"\n