Igra rečima iz naslova čuvenog Remarqueovog romana iz 1929, o svakodnevnici rovovskog života u Prvom svetskom ratu, čini se primerenom na godišnjicu napada Hamasa na Izrael 7. oktobra. Dok mediji prenose svaki novi i neočekivani događaj – ubistvo lidera Hamasa Ismaila Haniyeha, i lidera Hezbolaha Hassana Nasrallaha; invaziju Izraela na južni Liban; iranski napad balističkim raketama na Izrael – jasno je da stvari postaju ono što su oduvek bile. Mogućnosti koje se ostvaruju oduvek su bile tu.
Piše: Slavoj Žižek, Project Syndicate
Preveo: Đorđe Tomić, Peščanik.net
Iz šire istorijske i filozofske perspektive, kritičari Izraela promašuju poentu kada tvrde da Izrael ne uspeva u misiji uništavanja Hamasa, i da samo ubija Palestince i razara Gazu. Setite se izraelske strategije iz vremena pre 7. oktobra. Izrael je godinama vodio računa da novac iz inostranstva uredno stiže do Hamasa, da bi Palestinci ostali podeljeni i da bi se sprečilo moguće napredovanje ka rešenju koje uključuje dve države.
Naravno, u Gazi, na Zapadnoj obali i u Libanu Izrael deluje u samoodbrani. Ali mnogo zavisi od toga na koga se „samo“ u samoodbrani odnosi. Ako Rusija okupira deo teritorije Ukrajine i proglasi ga delom Rusije, može li se pozivati na samoodbranu kada ubija one koji se tome protive? Kada je Nemačka napala Belgiju na početku Prvog svetskog rata, jedan belgijski ministar je navodno izjavio: „Šta god da istoričari budu govorili o ovom ratu, niko neće moći da kaže da je Belgija napala Nemačku.“ Ali, posle ruske invazije, poštovanje utvrđenih činjenica više se ne podrazumeva. Kremlj i njegovi saveznici sve su efikasniji u tvrdnjama da je Ukrajina ta koja je započela sukob.
Izraelska retorika je slična. Kada su 1. oktobra Izraelske oružane snage (IDF) pokrenule „ograničenu kopnenu operaciju“ u Libanu, mnoge je ta fraza podsetila na ruski eufemistički opis sopstvene invazije kao „specijalne vojne operacije“. U oba slučaja možemo parafrazirati Groucha Marxa: Možda izgleda kao rat, možda i boli kao rat; ali ne dajte se zavarati. To jeste rat.
I ponovo, stvari postaju ono što su uvek bile. Krajem jula, grupa izraelskih ministara, poslanika, novinara i TV komentatora osudila je upad vojne policije u bazu Sde Teiman u južnom Izraelu, posle izveštaja da izraelski rezervisti zlostavljaju palestinske zarobljenike. Upad i hapšenja izazvali su velike javne proteste, iako su uzbunjivači bili sami izraelski rezervisti. Užasnuti onim što su videli, herojski su izašli pred javnost s optužbama da su stražari u bazi mučili palestinske zatvorenike sodomizujući ih metalnim šipkama. Neki od zarobljenika su nasmrt iskrvarili.
Međutim, umesto da pokažu ogorčenost zbog takvih zločina, neki izraelski zvaničnici su bili ogorčeni pokretanjem istražnog postupka. Evo transkripta rasprave iz Kneseta (parlamenta), koji je preneo britanski novinar Peter Oborne:
Neidentifikovani izraelski poslanik: „Ovo je bezumno, neko u tužilaštvu misli da može da hapsi vojnike zbog onoga što rade teroristima Nukbe (elitna jedinica Hamasa). Ne možemo nastaviti kao nekada…“
[Upadica]: „Gurati šipku čoveku u rektum, je li to legitimno?“
Poslanik: „Tišina! Da, ako je iz Nukbe, sve je legitimno. Sve.“
Ili razmislite o ovom snimku panel rasprave na izraelskoj televiziji (što je takođe podelio Oborne):
Prvi panelista: „Vojnici su osumnjičeni za silovanje vezanog zatvorenika – to vas ne zabrinjava?“
Drugi panelista: „Ne zanima me šta rade ljudima iz Hamasa. Jedini problem koji ja vidim jeste to što zlostavljanje zatvorenika nije državna politika. Prvo, oni to zaslužuju, i to je dobra osveta. Drugo, to može biti sredstvo odvraćanja.“
Zamislite naše reakcije da se to odigralo u Rusiji. Koliko god to ludo zvučalo, možda najbolji način da rasvetlimo naš moralni problem jeste pribegavanje teoriji zavere. Pre gotovo godinu dana, zamislio sam sledeći telefonski razgovor između izraelskih i Hamasovih jastrebova:
Izraelski jastreb: „Zdravo. Sećaš se kako smo te potajno podržavali u sukobu s Palestinskom oslobodilačkom organizacijom? Vreme je da uzvratiš uslugu: zašto ne biste napali i masakrirali Jevreje u blizini Gaze? Oni su ionako prijatelji Arapa, mirotvorci, takvi nam nisu potrebni. Treba nam nešto da zaustavimo građanske proteste protiv vlade i skrenemo pažnju sa spornog etničkog čišćenja Zapadne obale. Svet će biti šokiran vašom brutalnošću, a mi ćemo biti žrtve. Tako ćemo osigurati nacionalno jedinstvo i ubrzati etničko čišćenje na Zapadnoj obali!“
Hamasov jastreb: „Dobro. Ali i nama treba usluga: kao osvetu za naš masakr morate bombardovati civile u Gazi, morate ih ubijati na hiljade, naročito decu. To će ojačati antisemitizam u svetu, što i jeste naš krajnji cilj!“
Izraelski jastreb: „Nema problema. I nama treba više antisemitizma. To će nam pomoći da ostanemo u ulozi žrtve i da u samoodbrani radimo šta god poželimo!“
Takav izmišljeni scenario, naravno, opscenost je sam po sebi. Ali setimo se romana Roberta Harrisa Duh (kasnije film Romana Polanskog). Unajmljeni pisac koga je angažovao Adam Lang, bivši britanski premijer modelovan po uzoru na Tonyja Blaira, otkriva da je njegovog klijenta u Laburističku stranku podmetnula CIA i da je sve vreme koristila njegove usluge. Komentarišući „šokantno otkriće“ u ovoj knjizi, kritičar Observera je napisaoda je to „toliko šokantno da jednostavno ne može biti istina, ali da jeste, to bi objasnilo mnogo važnih događaja u novijoj istoriji Velike Britanije“.
Kao i Harrisova izmišljotina, moj gnusni scenario igra se logikom današnjeg perverznog tanga: nije istina, ali da jeste, to bi sve objasnilo. Moj zamišljeni telefonski razgovor ne pripada stvarnosti, ali jeste stvaran. Pošto je žrtvama načelno dozvoljeno da uzvraćaju udarce, rat Izraelu dopušta da nastavi etničko čišćenje Velikog Izraela. Rečima izraelskog krajnje desničarskog ministra finansija Bezalela Smotricha, „dobrovoljna migracija“ Palestinaca iz Gaze je „ispravno humanitarno rešenje“ za opkoljenu enklavu i čitav region.
Paralele između Ukrajine i Palestine su sve uočljivije, jer su neke ključne razlike zamagljene. Proizraelski zapad (posebno Sjedinjene Države) podršku Ukrajini i podršku Izraelu prikazuje kao dve kampanje u istom globalnom ratu, kao da između Izraela i Ukrajine nema razlike. U međuvremenu, na pseudolevici, mnogi tvrde da su inicijalni napadi Rusije i Hamasa opravdane odbrambene mere, odgovor na istorijske provokacije i ugnjetavanje, kao da je Donjeck ruska Zapadna obala.
U novom svetskom poretku koji upravo nastaje, rat u Gazi je čvorišna tačka u kojoj se kristališu svi određujući antagonizmi modernog doba. Tamo će se sve odlučiti. „Palestina“ je danas univerzalni simbol – oznaka za sva evropska sagrešenja i krstionica antisemitizma.
Tragedija je u tome što Izrael, proistekao iz evropskog osećaja krivice posle Holokausta, sada postaje simbol evropskog ugnjetavanja i kolonizacije. Preživelima iz genocida Evropljani su dali zemlju koju su drugi ljudi već vekovima naseljavali. To je taj prvobitni greh koji, još neokajan, ne dopušta da se tišina i mir spuste na bliskoistočni front.