Valteru Benjaminu se pripisuje misao da „iza svakog fašizma stoji neuspela revolucija“. Ovaj iskaz, na koji sam se i sâm pozvao bar 10 puta, nudi se kao formula za tekući konzervativni populizam (ne samo Trampov): hegemona liberalna demokratija je zanemarila nezadovoljstvo tihe većine radničke klase, koja se nije prepoznala u multikulturalizmu, woke i identitetskim politikama. Neofašistički populisti su premostili ovaj jaz i predstavili se kao glas radničke klase koju eksploatiše liberalna elita. Međutim, formula ne rešava ključnu enigmu: zašto je revolucija propala; to jest, zašto je nova desnica – a ne levica – uspela da unovči ogorčenost i gnev mnogih tzv. običnih ljudi?
Piše, Slavoj Žižek, Žižek Goads and Prods
Prevela Milica Jovanović, Peščanik.net
U poslednje vreme je popularno kriviti teoriju (filozofiju) za neuspeh da se eksploatisanoj većini ponudi održiv politički program koji može da mobiliše građane. U svojoj pronicljivoj analizi, urbanista i filozof Oto Pans piše: „Ne može se očekivati da univerzitetski profesori koji rade unutar određenog ideološkog okvira sa uglavnom unapred zadatim temama istraživanja, fokusiranim na multikulturalizam, lajt prosvećeni ateizam i uprošćeni egalitarizam, na zahteve savremenosti odgovore zdravim političkim alternativama. Nije ni čudo što su liberali, a naročito profesionalni akademski filozofi, uljuljkani u lajt prosvetiteljstvo, bili potpuno zatečeni Trampovom izbornom pobedom: nisu mogli ni da naslute regresiju u neofašističku diktaturu… Profesionalna akademska filozofija ima moralnu dužnost da radikalno promeni pravac, jer odsustvo prave, ozbiljne filozofije praktično svodi na nulu šanse za istinsku političku promenu ili otpor intelektualnoj diktaturi u bilo kojoj od njenih politički korektnih ili neofašističkih podgrupa.“
Jednostavno i ubedljivo – ali zar Pansov zahtev nije večni lajtmotiv (onoga što je ostalo od) današnje radikalne levice? Pans se poziva na Adorna i Horkhajmera kao na velike autoritete, ali da li su oni pružili dosledniji odgovor? U jednom od svojih kasnijih kratkih tekstova, Adorno daje jasan odgovor na pitanje šta da se radi: „Ne znam.“ Isto važi i za Pansov tekst. On insistira na tome da „profesionalna akademska filozofija“ treba da pruži konkretan program, ali ne kaže šta bi taj program trebalo da bude. Na kraju smo dobili samo dve opcije: „realistički“ pragmatizam Trećeg puta liberalne levice i, iz krugova u dodiru sa Trećim svetom, rehabilitaciju „realnog socijalizma“ (sve do novog, pozitivnijeg vrednovanja ne samo Maoa, već i Staljina). Iz te perspektive, prvobitni greh zapadnog marksizma bio je gubitak veza sa revolucionarnim pokretima van razvijenih kapitalističkih zemalja. Moj stav je upravo suprotan: zapadni marksizam je bio u pravu kada je odbacio svaki kontinuitet sa „realnim socijalizmom“ koji je, sve u svemu, bio gigantski neuspeh – ekonomski je uspevao samo kada se oslanjao na kapitalizam.
Naša jedina realna opcija jeste da prihvatimo ovo odsustvo stvarne alternative, ćorsokak dirljivo opisan u poruci koju sam nedavno dobio od mladog prijatelja iz Japana: „Da li ste pratili upravo održane izbore za gornji dom japanskog parlamenta? Krajnje desničarska partija – ‘Uradi sam’ (参政党) – ostvarila je dosad neviđen uspeh i osvojila 14 mandata. Statistika kaže da su njeni birači većinom mladi ljudi. Ovaj zamah među mladima krajnja desnica postigla je uz pomoć plaćenih postova o zlim strancima i sličnim temama na društvenim mrežama. U međuvremenu, na ulicama Kjotoa ostareli levičari drže govore po vrućini, ali ih niko ne sluša. Šta mislite o ovom preokretu? Da li je svet ostario? Kao mladi ljudi, šta treba da radimo u ovoj situaciji? Da li je postojao takav period u istoriji? Ni sam više ne verujem u promenu sveta. Ljudi su u današnjem kapitalističkom društvu razmaženi i to ih čini slabima, kratkovidima i sklonim ekstremima, a to je plodno tle za krajnju desnicu. Čini mi se kao da su ti stari levičari na ulicama Kjotoa, mnogo mlađi od mene, jer su iskreno uvereni u promenu sveta. Narednih godina ću studirati u Japanu. Nemoćan sam pred ovim desničarskim trendom – gde da bežim? Za nas nema novog kontinenta.“
To je zaključak koji treba da usvojimo: nemamo gde da pobegnemo, nema novog kontinenta na koji možemo da se sklonimo. Kada u filmskom ratnom trileru „Minhen: Na ivici rata“ (2021) jedan od aktera pokuša da ubedi nemačkog diplomatu koji planira da ubije Hitlera da odustane od nasilja, da su bolji beskrajni pregovori i da nikada ne treba gubiti nadu, diplomata mu odgovara: „Nada je čekanje da to uradi neko drugi. Svima bi nam bilo mnogo bolje bez nje.“ Na to sam mislio u naslovu svoje knjige (preuzetim iz jednog teksta Đorđa Agambena), „Hrabrost beznađa“: prava radikalna politika je poput Danteovog Pakla, nad čijim ulazom natpis poručuje: „Lasciate ogne speranza, voi ch’intrate / Vi što ulazite, ostavite svaku nadu“. Smešno je kriviti akademsku filozofiju za ovo beznađe: sama situacija, način na koji je doživljavamo, ne nudi nikakvu perspektivu. Mada je radikalna promena neophodna, ona je istovremeno i nemoguća (u našoj stvarnosti).
Posle zaokreta u staljinizam, komunističke revolucije su se zasnivale na jasnoj viziji istorijske stvarnosti („naučni socijalizam“), njenih zakona i tendencija, tako da je, uprkos svim svojim nepredvidivim preokretima, revolucija bila smeštena unutar ovog procesa. Kako su voleli da kažu, socijalizam treba graditi u svakoj zemlji prema njenim specifičnim uslovima, ali u skladu sa opštim zakonima istorije. U teoriji, revolucija je tako bila lišena dimenzije prave subjektivnosti, radikalnih rezova realnog u teksturu „objektivne stvarnosti“ – u jasnoj suprotnosti sa Francuskom revolucijom, koju su njeni najradikalniji učesnici doživljavali kao otvoreni proces bez ikakve podrške u nekoj višoj nužnosti. Sen-Žist je 1794. godine napisao: „Ceux qui font des révolutions ressemblent au premier navigateur instruit par son audace / Oni koji dižu revolucije liče na prvog navigatora u nepoznatim vodama, koga vodi samo njegova smelost“.(1) Danas, čak i više nego u Lenjinovo vreme, krećemo se po nepoznatoj teritoriji, bez globalne kognitivne mape. Ali šta ako je upravo to odsustvo ono što nam omogućava da izbegnemo totalitarni mrak?(2)
Jasno je šta naša situacija zahteva. Komponenta svake levice oko koje nema pregovora jeste univerzalizam – ako ni zbog čega drugog, onda zbog činjenice da je današnje „kasno kapitalističko“ društvo (često korišćeni predikat „kasno“ po sebi je besmislen; signalizira naše neznanje) globalno povezano u dosad nezamislivim razmerama. Da bismo izbegli još jedno nabrajanje očiglednih slučajeva (globalne pretnje po životnu sredinu, uticaj veštačke inteligencije, mogućnost društvenog haosa i vojnog samouništenja), dovoljno je pomenuti kako su čak i stvari koje su nekada bile pod državnim monopolom sada deo međunarodne trgovine. Tramp je više puta iznosio ideju o slanju američkih osuđenika na izdržavanje zatvorskih kazni van zemlje – ovog puta preti da će ljude optužene za vandalizam Teslinih automobila poslati u Ekvador. Dakle, možete služiti zatvorsku kaznu u zemlji u kojoj prestup za koji ste osuđeni nije krivično delo. Gana i Srbija se spremaju da potpišu Sporazum o mobilnosti radne snage, u okviru najave da će Srbija izdati 100.000 radnih dozvola strancima (dogovor je na kraju propao). Ista stvar se već desila 1970, kada je Istočna Nemačka uvezla na hiljade radnika iz Vijetnama (kojima je matična država uzimala deo zarade). Severna Koreja je ovaj princip dovela do krajnosti kada je praktično prodala na hiljade svojih vojnika Rusiji, da se za nju bore i masovno ginu. (Zar ne bi bilo prikladnije da Severna Koreja proda svoje radnike Južnoj Koreji koja ih nema dovoljno? Iz ideoloških razloga to je naravno nemoguće.)
Kako onda da delujemo u tako neurednoj globalnoj situaciji? Rizikovaću da ovde predstavim ono što nazivam svojom realističkom utopijom.(3) Svakodnevne aktivnosti najbolje obavljaju konzervativci – dovoljno su pragmatični da izbegnu preterane rizike, uvek imaju u vidu da čak i najbolji projekti mogu poći po zlu. Ukratko, oni znaju da delatnik u politici mora preuzeti punu odgovornost: pravi političar nikad neće reći „imao sam dobar plan, ali su nesrećne okolnosti sve upropastile“. Međutim, takav pristup nije dovoljan da se nosi sa izgledima neizbežnih katastrofa koje prete čitavom čovečanstvu – zato je potrebna nova vrsta lenjinističke elite, grupe čiji glavni zadatak nije da razrađuje staromodne komunističke snove, već da nas sve pripremi za predstojeće katastrofe, da budemo svesni da se približavamo globalnom vanrednom stanju. Moja utopija je stoga tiha koalicija između umerenih konzervativaca (koji vode svakodnevne poslove) i lenjinističke elite (koja nas priprema za predstojeći slom) – ali sam takođe svestan da oba ova aktera danas odlaze sa političke scene. Umerene konzervativce zbrisali su trampovski populisti, a ono što je preostalo od radikalne levice zarobljeno je u lažnom mirovnom utopizmu.
Šta da radimo ako je čak i ovaj ludi san suviše utopijski? Moja formula ovde je principijelni pragmatizam: trebalo bi da se fokusiramo na centralne ciljeve koji se tiču našeg opstanka i sve treba da se kreće ka tim ciljevima – demokratija kada funkcioniše, autoritarna državna kontrola kada je neophodna, građanska mobilizacija kada je potrebna, čak i određeni nivo terora kada stvari postanu zaista očajne. Evo jednostavnog novijeg primera. Mediji pišu o dve inicijative za osnivanje nove političke stranke. Prvo je Ilon Mask rekao da pokreće novu političku stranku, u nedeljama nakon dramatičnog razlaza sa američkim predsednikom Donaldom Trampom: „Milijarder je na svojoj mreži X objavio da je osnovao Američku stranku, predstavljajući je kao izazov dvopartijskom sistemu republikanaca i demokrata. Međutim, nije jasno da li je stranka formalno registrovana. Mask, koji je rođen van SAD i stoga ne može da se kandiduje za američkog predsednika, ne kaže ko će je voditi.“ Ove vesti su tužne jer je desnica opet uradila ono što je levica trebalo da uradi: levo krilo Demokratske stranke (Berni Sanders, AOC) trebalo bi da se odvoji od smrdljivog leša te partije i osnuje novu stranku. Dakle, da li je dobra vest to što su u Ujedinjenom Kraljevstvu Zara Sultana i Džeremi Korbin najavili stvaranje nove levičarske stranke? Još nema zvaničnog naziva – pominju se „Arise“ i „The Collective“. Kažu da Korbin voli frazu „Real Change“, ali ne nužno kao ime stranke. Ideja je da se mobiliše ogroman rezervoar levičarskih birača koje je Starmer isključio ili otuđio od Laburističke partije.
Ovaj projekat deluje obećavajuće – prema nekim anketama, oko polovine glasača laburista je spremno da svoj glas preda novoj stranci – ali sve je još neizvesno. Ne postoji principijelan odgovor: ponekad treba pokušati preuzimanje velike, vodeće stranke, a ponekad je neophodan razlaz. Zato su vesti o novim strankama tužne: mnogo je bolje to kako je Tramp preuzeo Republikansku partiju ili kako je, pre nekoliko godina, Korbin preuzeo Laburističku partiju i uzdrmao čitav britanski establišment.
U svojim „Beleškama za definiciju kulture“, veliki konzervativac T. S. Eliot navodi često citiranu opasku: postoje trenuci kada je jedini preostali izbor onaj između jeresi i neverovanja, kada je sektaško odvajanje jedini preostali način da se religija održi u životu. Lenjin je to uradio u odnosu na tradicionalni marksizam; Mao je to izveo na svoj način, a Deng u odnosu na Maoa – svi sa različitim ishodima. Savremena levica se nije usudila – Tramp je bio taj koji je sproveo jeretički raskid sa globalnim neoliberalizmom. I tu ne treba imati predrasuda: treba biti spreman da od neprijatelja preuzmemo teme poput patriotizma, odbrane našeg načina života, uključujući i porodični. Dakle, potrebna nam je jeres, ali jeres koja će funkcionisati, sa šansom da postane hegemona – ne neka nova, mala stranka ponosna što govori istinu, iako se ta istina uglavnom ignoriše; ne stranka koja drhti na svakim izborima, pitajući se hoće li će zadržati mesto u parlamentu.
_______________________
- Louis Antoine de Saint-Just, “Rapport sur les factions de l’étranger,” in Œuvres complètes / Luj Antoan de Sen-Žist, „Izveštaj o stranim frakcijama“ u: Sabrana dela, Paris: Gallimard 2004, str. 695.
- Jean-Claude Milner, “The Prince and the Revolutionary” / Žan-Klod Milner, „Princ i Revolucionar“, Crisis and Critique, Volume 3 / Issue 1, 2016.
- Ovu ideju dugujem razgovoru sa Nikom Grakom.