Kada je Kina odlučila da prihvati kapitalizam, na svim vodećim kineskim univerzitetima uvedeni su standardni zapadni udžbenici ekonomije da bi se pravilno oblikovao način na koji studenti razmišljaju o ekonomiji. „Većina mojih kolega ne veruje u marksizam“, priznao mi je profesor s jednog od najboljih kineskih ekonomskih fakulteta. „Samo neznatna manjina još ozbiljno shvata Marxa“.
Piše: Yanis Varoufakis, Project Syndicate
Prevod: Đorđe Tomić, Peščanik.net
Tako je bilo pre dve godine. Danas AI revolucija oživljava marksističku ekonomsku misao u Kini.
Kineski marksisti su dugo strahovali da će kapitalistički zaokret zemlje na kraju gurnuti Kinu u „rentijersku zamku“, onu u kojoj se severnoatlantske ekonomije već nalaze: simptomi su inflacija cena imovine, naglo usporavanje, stagnacija, deindustrijalizacija i društvena turbulencija. Kada konkurencija očekivano obori profitne stope u proizvodnim sektorima, za investitore koji traže što veći prinos uz što manji rizik mnogo privlačnija investicija je imovina koja donosi rentu.
Potera za rentom izaziva brz rast cena imovine i prelivanje bogatstva iz industrije u rentijerski sektor. Rentijerska zamka uništava industrijsku proizvodnju i pustoši nekada ponosne industrijske regione, poput severa Engleske i američkog srednjeg zapada.
Kina se već približila rentijerskoj zamci kolapsom građevinske kompanije Evergrande – što je bio vrh spekulativnog ledenog brega koji umalo nije potopio kinesko ekonomsko čudo. Ali lojalisti među kineskim ekspertima odbacuju takva strahovanja, uvereni da kineska država, za razliku od onih na zapadu, zna kako da usmerava investicije da izbegne rentijersku zamku. Rado govore o uspesima kao što su eksploatacija retkih minerala, zelena energija, električna vozila, ultrabrze železnice, mikročipovi i, odskora, veštačka inteligencija.
Manjina kineskih ekonomista – to su oni koji su ostali verni marksizmu – strahuje da kineska država, koliko god da se dosad pokazala kompetentnom, neće uspeti da reši ovaj problem. Početkom 2025. nekoliko njih mi je potvrdilo da ogroman trgovinski suficit Kine vide kao proizvod pogubnog klasnog rata koji se vodi protiv kineske i zapadne radničke klase, rata u kom su jedini pobednici kineski i zapadni kapitalisti.
Ukoliko kineska kapitalistička klasa u nastajanju nastavi da svojih oko 170 triliona juana (25 triliona dolara) akumuliranih viškova usmerava u kupovinu imovine, Kina ne može izbeći zamku. Ako, s druge strane, viškove usmeri u inostranstvo, recimo, zemlje BRICS+ ili afričke zemlje, Kina će se, kao i zapadne zemlje pre nje, pretvoriti u rentijera koji izvlači viškove iz zemalja u razvoju – što se Marxu verovatno ne bi dopalo. Takođe, ako nastave da šalju viškove u inostranstvo, kineski ulagači će jednog dana shvatiti, kao i Nemci pre njih, da su izloženi hirovima inostranih dužnika – što je takođe neprivlačna perspektiva.
Isti osećaj nelagode obuzima kineske marksističke ekonomiste kada slušaju uobičajene preporuke, uglavnom anglosaksonskih ekonomista, da Kina treba da poveća domaću potrošnju – privatnu i javnu – i tako izbegne rentijersku zamku. Kineski marksisti ne misle da konzumerizam može trajno rešiti problem rentijerske zamke. „Čitao sam Galbraithovo Društvo izobilja i znam da je trka na putu konzumerizma posebna vrsta pakla“, rekao mi je jedan od njih.
Da bismo shvatili kako su kineski roboti kojima upravlja veštačka inteligencija pomogli marksističkim ekonomistima da se vrate u raspravu, moramo se setiti osnovnog načela marksističke ekonomije: ekonomska vrednost se stvara isključivo ljudskim radom. Vrednost vidžeta odražava minimalno radno vreme potrebno da se vidžet proizvede na aktuelnom nivou tehnološkog razvoja i znanja. Kapitalisti ne mogu izvlačiti višak vrednosti iz mašina – već samo iz ljudskih bića. Industrijske mašine su neizmerno korisne, ali one zapravo samo prenose vrednost koju su u njih ugradili ljudi koji su ih napravili.
Počevši od pronalaska parne mašine, kroz postepenu zamenu ljudskog rada radom mašina, vrednost robe je opadala, profitne stope su se smanjivale i rizik rentijerske zamke se produbljivao. Nije prošlo mnogo vremena, a kapitalizam je bio prinuđen da ratovima smanjuje ponudu radne snage ili obara cenu rada velikim krizama da bi povratio mogućnost ekstrakcije vrednosti. To je standardna marksistička kritika kapitalizma.
Kineski marksisti veruju da se u Sjedinjenim Državama to danas dešava s obnovljenom snagom, zahvaljujući novim tehnologijama. Silicijumsku dolinu ne interesuje materijalna proizvodnja, ali je opsednuta izgradnjom AI agenata koje će kao pružalac usluga iznajmljivati pojedincima i kompanijama. Dok američki sektor usluga odbacuje ljudski rad i gubi sposobnost generisanja viška vrednosti, američki tehnološki gospodari izvlače sve veći deo viška vrednosti iz materijalne proizvodnje koju AI ostavlja relativno nepromenjenom. Problem rentijerske zamke u Americi se produbljuje, baš kao i nejednakost, populizam i društveni sukobi.
S druge strane, kineske AI kompanije se fokusiraju na materijalnu proizvodnju i razvoj industrijske robotike za proizvodnju dobara, čak i povrća. Čitavi lanci snabdevanja su automatizovani, kao i sam proces projektovanja proizvodnog procesa.
Takođe, prihvaćena AI rešenja nude se u obliku otvorenog koda i dostupna su i najmanjim kineskim proizvođačima uz zanemarljivu naknadu. To nije tehnologija koja pruža konkurentsku prednost samo Fordu ili Jobsu. U nastajućem kineskom industrijskom AI modelu kineski marksisti vide materijalnu osnovu za ukidanje same vrednosti!
Kada se neophodno radno vreme u svim industrijama svede na nulu, nastupiće doba izobilja i nagli pad razmenske vrednosti roba. Ostaće njihova ogromna upotrebna vrednost i korist koju donose. Bogatstvo se više neće usmeravati na podizanje cene imovine, rentijerska zamka će nestati s vidika i otvoriće se pogled na neku buduću Kinu koja neće morati da izvozi da bi održala unutrašnju ravnotežu.
Važnija poenta, koju kineski marksisti naglašavaju, jeste to da kapitalizam ne može preživeti veliki skok koji donosi veštačka inteligencija. S vremena na vreme kapitalizam mora proizvoditi krize i ratove da bi opstao. Ali Kina nije ograničena starom logikom kapitalističke akumulacije bogatstva. Pošto operiše u sistemu državnog kapitalizma, koji dugoročne ciljeve pretpostavlja kratkoročnoj dobiti, može dozvoliti sebi da automatizaciju izvede do logičnog kraja, ne strahujući od pada profita. Sposobna je da apsorbuje šok, preraspodeli dobit u obliku jeftinih i visokokvalitetnih dobara i usluga, i obezbedi materijalne preduslove za svet slobodnog udruživanja u kom se proizvodi prema sposobnostima i raspoređuje prema potrebama. Svet u kom država, pošto je izgradila komunističku utopiju, može da uvene.
Čak i ako su kineski marksisti u pravu, ostaje nekoliko teških pitanja: kada stignemo u doba singulariteta produktivnosti, hoće li kineska država zaista osigurati da se dobra i slobodno vreme koje će ljudima priuštiti AI roboti, iskoriste tako da to omogući istinski ljudski procvat? Hoće li zaista svojevoljno uvenuti i otpasti? Ili će proizvesti parazitske elite koje će koristiti veštačku inteligenciju za lično bogaćenje, kao što već čine u Silicijumskoj dolini?