Francuska omladina je oduvek bila kanarinac u rudniku Evrope. Kad god se na kontinentu spremao novi istorijski zaokret, oni su prvi izlazili na ulice da to objave, možda i ne znajući šta čine. Bilo je tako 1789. godine, kada je umirao feudalizam. Učinili su isto 1871, kada je Pariska komuna najavila uspon velikog biznisa i finansija. Učinili su to u maju 1968, neposredno pred raspad sistema iz Breton Vudsa. Onda su 2018. godine isto uradili žuti prsluci, u čijim redovima je bilo mnogo mladih i zaboravljenih, da upozore Macronovu vladu da je bilo dosta otimanja od siromašnih da bi se dalo bogatima. Poput tragičkog heroja čiji se zahtevi uporno odbijaju, mada svojim postupcima pokreće istoriju, francuska omladina se vratila na scenu.
Piše Yanis Varoufakis, UnHerd
Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net
Sve je počelo polovinom septembra u Kreteju, u predgrađu Pariza, kada su učenici liceja izašli na ulice u znak solidarnosti sa nastavnicima u štrajku. Tri sedmice kasnije, zatvorene su stotine škola, Trg Bastilje je ponovo bio preplavljen demonstrantima, a protesti su se proširili na Belgiju, Italiju, sada i Grčku. Zahtevi protesta su skromni: dovoljan broj nastavnika, veće učionice, solidnije školske zgrade. Odgovor države nije bio odmeren. Skoro 7.000 uhapšenih, od kojih su 86% maloletnici. Jedan petnaestogodišnjak je izgubio levu ruku od eksplozije šok granate. Šesnaestogodišnjak je izgubio oko od gumenog metka. Za to vreme, premijer drži predavanja protiv „nasilja“ i napada političare koji „koriste izlive narodnog besa za svoje kampanje“.
Gledao sam video snimke. Mnogi studenti bi svojim improvizovanim govorima mogli da postide naše parlamentarce. Ima i onih koji ne mogu da sastave dve rečenice. I, da budemo pošteni, neki se upuštaju u neprihvatljivo nasilje. Dok ih posmatram, u mislima se vraćam u studentske dane u Engleskoj, u doba revolta zbog odluke Margaret Thatcher da smanji ili ukine budžete za univerzitete. Sećam se moje prijateljice Fione – o kojoj sam pisao u svojoj poslednjoj knjizi i nedavnom članku. Kao politički aktivisti studentskog pokreta, Fiona i ja smo išli iz poraza u poraz, od štrajka rudara do štrajka štampara. Jednog dana, već iscrpljen, pitao sam Fionu da li je došlo vreme da se predamo i odustanemo. Njen odgovor pamtim i 40 godina kasnije: ako si ušao u borbu za dobru stvar, rekla je, moraš naučiti da živiš na ivici odustajanja, a da nikada ne odustaneš.
Takva politička strast svojstvena je mladima. Ona ne mora uvek biti artikulisana, retko je krasi disciplina i, kao što sam naučio u Engleskoj onog doba, obično se završava porazom. Glavna Fionina primedba bila je to što se u pokušaju odbrane zajednica koje zaslužuju našu podršku koriste krajnje anahrona obrazloženja. „Zašto ne bismo bacili ovu zemlju na kolena i zahtevali čistu energiju i slobodne medije?“, pitala je, kada smo se solidarisali sa rudarima i štamparima koji su se bunili protiv đubreta kao što su The News of the World i The Sun.
Polaznici francuskih liceja nemaju taj problem. Njihovi ciljevi su sve samo ne anahroni. Oni zahtevaju nešto što je neophodno svakoj socijalnoj ekonomiji, a što one odbijaju da finansiraju bar od 2008, pa i ranije u Britaniji i mojoj rodnoj Grčkoj: to je investiranje u budućnost, za ljude koji će u njoj živeti.
Evo primera surove ironije. Već 15 godina centristički političari objašnjavaju francuskim porodicama da novca nema: za nastavnike, za učionice, za bilo šta što neće doneti brzu rentu. Ipak, posle 2008. taj isti politički centar je uspevao da pronađe neograničene količine novca za bankare, a danas za naoružanje. Čak i Renault se pridružio, odustajući od svojih prepoznatljivih automobila da bi proizvodio bespilotne leteće ubice. Posle gotovo dve decenije štednje za mase i „socijalizma“ za bankare i korporacije, investicije su potpuno ugušene.
Nema tu nikakve tajne. Zašto bi veliki biznisi produktivno investirali ogroman novac koji im centralne banke besplatno dele, ako su mase previše siromašne da kupuju njihovu robu? Naravno, veliki biznis je uzeo novac i iskoristio ga za kupovinu sopstvenih akcija. Kako su cene akcija naglo porasle, porasli su i bonusi menadžera, cene stanova u prestižnim pariskim kvartovima. Porasle su sve cene – od kripto valuta do umetničkih dela – cene svega što bogati kupuju kada imaju previše novca. U čemu je problem? U tome što je takvo gomilanje novca dovelo do gašenja produktivnih investicija. Zašto investirati u proizvodnju ako je isplativije kupovati kuće, slike i bitkoin?
Zato nemačka industrija danas propada, zato se francuske škole raspadaju i zato se toliko mladih pita kako će živeti za desetak godina, posebno kada AI gasi poslove na početnim pozicijama koji su do sada bili rezervisani za „dobru“ decu, za one koji rade domaće zadatke i slede propisani buržoaski put. Bizarno je to što učenike koji blokiraju liceje odrasli neosnovano osuđuju kao buntovnike bez razloga. Oni su prva generacija koja će morati da otplaćuje ogromne račune za politike štednje za većinu i socijalizma za odabrane, račune koje su im roditelji ostavili u nasleđe.
Dok ih posmatram, pada mi na pamet jedna mračna misao. Neverovatan ustanak mladih u maju 1968. godine, kada su studenti pozvali da tražimo nemoguće, završio se jačanjem konzervativizma. Da li će i ovaj ustanak na kraju ojačati ekstremnu desnicu koja prezire ustanike, upravo onu silu koja buja u njihovom očaju? Šest meseci pre predsedničkih izbora, Marine Le Pen vodi u anketama. Već znamo kako će njena strana iskoristiti ovu pobunu.
Demonstrante iz predgrađa Kreteja i Sene-San Denija prikazuju kao tamnopute huligane, kao strana tela koja ruše Republiku. Što se tiče pobesnele bele buržoaske omladine iz centra Pariza, oni su razmažena derišta, umišljeni i privilegovani proizvod elitnih liceja, deca koja ne znaju ništa o tome šta znači raditi da bi se nahranila porodica, šta znači biti stvarna žrtva zapanjujuće nejednakosti. Strategija krajnje desnice već je proverena i testirana: podeliti mlade po rasnim i klasnim linijama razdvajanja, mobilisati uplašenu srednju klasu i okrenuti je protiv svih i onda ušetati u Jelisejsku palatu s obećanjem očuvanja poretka. Izgleda da mladi nemaju nikakvih šansi. Ili možda imaju?
Nadu sam potražio u članku spisateljice Arundhati Roy koja je opisala još jedan ustanak mladih na drugom kraju sveta. U Indiji, glavni sudija je nezaposlene mlade Indijce prezrivo otpisao kao „bubašvabe“. Student Abhijeet Dipke postavio je na Instagramu pitanje: „Šta bi bilo ako bi se sve bubašvabe udružile?“ Milioni su odgovorili. Rođena je Narodna stranka bubašvaba, prvo da bi zahtevala ostavku ministra obrazovanja, čije je ministarstvo dozvolilo da ispitni papiri procure pre ispita, uništavajući živote miliona. Desetine hiljada mladih „bubašvaba“ sjatilo se u Delhi 20. jula i marširalo prema parlamentu, prkoseći suzavcu, pendrecima i cevima jurišnih pušaka. Prošli su meseci, a oni su i dalje na ulicama.
Paralele sa situacijom u Francuskoj su upečatljive. U Delhiju, kao i u Parizu, sve je počelo sa obrazovanjem: prezirom koji je država pokazala prema mladima koje bi trebalo da osposobi za život u budućnosti. U Delhiju, kao i u Parizu, povod koji je izazvao požar brzo je prevaziđen. Nova meta je trulež u čitavom sistemu državne uprave. U Delhiju je policija navodno unapred pripremila kamione pune kamenja i razlupana vozila da bi mlade prikazala kao nasilnike, a državu kao žrtvu. Setite se toga kada francuski ministar sledeći put bude govorio o „nasilju“.
Ali najvažnije lekcije pokreta bubašvaba su ono što su uspeli da urade. Umesto da idu okolo i drže predavanja, piše Roy, oni su Indijcima pokazali kako bi njihova zemlja mogla da izgleda: muslimani, hindusi, hrišćani, siki, ljudi svih kasti i klasa, štite jedni druge u sukobima s policijom. Dipke, iz kaste nedodirljivih, usudio se da naglas kaže nešto što oprezni opozicioni političari ne smeju da izgovore: da se zovem Halid, odavno bih bio u zatvoru. Ukratko, bubašvabe su odbile da se podele po linijama razdvajanja koje Modijeva vlada produbljuje već čitavu deceniju. Uradili su ono što je moja prijateljica Fiona od početka tražila: odustali su od objašnjavanja mehanizama ugnjetavanje i počeli da praktikuju solidarnost.
Posmatrajući šta se događa u Indiji, verujem da sam pronašao odgovor za Francusku. Omladina Republike može pobediti ako tinejdžer iz Kreteja i tinejdžer iz Liceja Anri-IV odbiju uloge koje su im namenile krajnja desnica i ekstremni centar. Ako shvate da iza ruševnih škola u predgrađima i pretrpanih učionica u centru Pariza stoji isti krivac. Ako shvate da je njihovo dostojanstvo nedeljivo, da, kao što je nekada pevao Solomon Burk, „niko nije slobodan dok je i jedan od nas u lancima“.
Ali Roy iznosi i upozorenje koje mi, odrasli, moramo poslušati. Spontani bes se rasipa, piše ona, ako ga ne prati pravi politički rad. „Države mogu da čekaju. Ljudi nemaju taj luksuz“. Francuska vlada već oteže, obećava „plan“ do kraja oktobra i nada se da će se učenici u međuvremenu vratiti u škole, iscrpljeni, možda do Božića. U tom pogledu bliži sam pozicijama moje majke, feministkinje druge generacije, nego moje prijateljice Fione. Fiona je odbijala da veruje u organizacije i sve ih je videla kao pripremne škole za buduće birokrate. S druge strane, moja majka, koja se godinama sama nosila s organizovanom mizoginijom, znala je da je život bez organizovanja turoban, a naše borbe kratkog daha.
Mladi su zapalili vatru. Sada je dužnost sindikata, nastavnika, roditelja i, da, stranaka levice da odustanu od otimanja za pozicije i pretoče ovaj trenutak u program: novac za škole, kraj merama štednje koje izgladnjuju ljude, javne investicije u sektore budućnosti uz finansiranje sredstvima koja neki od nas predlažu već godinama.
Ako ih levica izda, krajnja desnica će iskoristiti njihov gnev, baš kao što je iskoristila gnev žutih prsluka. Ako ovo urade kako treba, francuske mlade bubašvabe će postići više nego što su postigli njihovi prethodnici 1789, 1871. i 1968. godine: ne samo što će poput termostata upozoriti čitavu Evropu da smo blizu tačke ključanja, nego će nam pomoći da izbegnemo zamke fašizma, rasizma i bezumnog sukobljavanja. Kanarinac je ponovo zapevao. Nemojmo čekati da zaćuti.