Dveri su, čini se, najbolje umele da iskoriste rast krajnje desnice od petooktobarskih promena naovamo. Sada pokazuju potencijal da budu najveći dobitnici borbe dela opozicije protiv vlasti.
Piše: Irena Pejić, Mašina.rs
Profilisanje člana Saveza za Srbiju, lidera pokreta Dveri Boška Obradovića kao lidera demokratske opozicije traje već nedeljama. Završni korak bilo je gostovanje u Utisku nedelje a jedno od pitanja (o kom je voditeljka diskutovala sa njim, Jakšićem i Milivojevićem) bilo je da li je Boško fašista i ljotićevac. Emisija je (po)služila određivanju Obradovića kao „umerenog desničara“, eventualno nacionaliste a svakako patriote i rodoljuba, zaključkom da Boško nije fašista. Stvar je otišla toliko predaleko da se u emisiji izgovorilo da je „upitno u kom je delu života i Ljotić uopšte bio fašista“.
Profilisanje Obradovića kao lidera opozicije počinje sredinom marta i radikalizacijom protesta. Protesti „1 od 5 miliona“ na ulicama glavnog, ali i mnogih drugih gradova po Srbiji, se već četiri meseca održavaju po ustaljenom modusu: šetnja, govorancija, pištaljke, skandiranje. Sredinom marta su demonstranti, pod vođstvom opozicionih lidera, zakoračili korak napred – ušli su u zgradu RTS-a i „zauzeli je“ na oko sat vremena. Ulazak u zgradu javnog servisa nije planiran tvrde, iako je od početka protestnih šetnji jedan od razloga nezadovoljstva demonstranata loše (ako ikakvo) izveštavanje javnog servisa o protestima.
Možda promašen, ovaj potez podstakao je kratkotrajni novi talas nezadovoljstva na ulicama i dodatnu mobilizaciju, a na nedeljnom nivou i nove opozicione poduhvate i sve jasnije kristalisanje političke opozicije i planiranih pozicija unutar nje.
Porodica, posao, pravda
Od momenta radikalizacije sve deluje kao da se prvi čovek Dveri ističe i postaje predvodnik i lider protesta, ali i opozicije. U samo dva dana radikalizovao je protest (barem na simboličkoj razini) ulaskom u zgradu RTS-a, napravio živi obruč oko Predsedništva, sa kamiona na protestima i u medijima je ispostavljao ultimatume vlasti ispred opozicije i organizatora protesta, a kasnije najavljivao odlučujući protest 13. aprila, dolazio u „posete“ gradonačelniku Beograda i stavljao ograde ispred REMa. Lider protesta/opozicije ili ne, jasno je da Obradović vremenom pokazuje da je spreman da se pragmatično prilagođava prepoznavajući potentnost političkih okolnosti i prilike društveno-političkog konteksta. Prvorazredno pitanje kojim treba da se bavimo jeste šta da radimo sa presvučenom desnicom koja (ovog puta u okviru Saveza za Srbiju) predvodi proteste za „demokratičnije“ društvo. Kakvo će to društvo biti kada oni dođu na vlast ili pokupe značajno više procenata na sledećim izborima (na prethodnim su Dveri u koaliciji imali taman toliko da pređu cenzus), a sva je prilika da hoće.
Pokret Dveri nastao je iz istoimenog studentskog časopisa za „nacionalnu kulturu i društvena pitanja“, 1999. godine. U prvim godinama postaju, kako o sebi kažu, „prva srpska patriotska nevladina organizacija“ kada organizuju brojne tribine i razgovore na terenu, na Univerzitetu ali i dijaspori. Već 2008. godine predvode proteste protiv nezavisnosti Kosova koje pod parolom „Ostaće naše“ organizuju sa ekstremno desnim organizacijama Naši i Srpski narodni pokret „1389”, uz podršku navijača Crvene Zvezde i Partizana. Tom prilikom demolirane su ambasade, predstavništva drugih proevropskih stranaka i radnje po centru Beograda, a povređeno je više ljudi.
Dveri sa relativne margine u glavni politički ring ulaze porodičnim šetnjama, koje organizuju od 2010. godine, kao homofobnom odgovoru Paradi ponosa, nakon čega postaju politički pokret koji sa ulice prelazi u parlamentarnu borbu za vlast. Upravo Porodične šetnje postaju jedna od okosnica dverjanske politike – borba za srpsku, homofobnu, heteronormativnu patrijarhalnu porodicu koja je osnova društva u kome se uloga žene svodi na biološku funkciju sa eksplicitnim stavom protiv abortusa volšebnim promovisanjem „lepote deteta u majčinom stomaku“, te pretnjom zabrane „promocije homoseksualizma“. Tako su predstavnici Dveri učestvovali i na ovogodišnjem Svetskom kongresu porodice koji se „bori za očuvanje prirodne porodice“; skupu „pro-porodičnih“ krajnjih desničara, konzervativaca i religijskih fundamentalista koji sede po funkcijama i parlamentima širom Evrope. Protiv ovog kongresa je protestovalo preko 20.000 mahom žena, a na njemu je između ostalog bilo reči i o ograničavanju prava i potpunoj zabrani abortusa, donošenju zakona za otežavanje razvoda, zabrani “gej propagande” i prava LGBT populacije i zahtevom za veće domete prigovora savesti za lekare.
U srpski parlament ulaze 2016. godine u koaliciji sa DSS, posle vanrednih izbora na kojima učestvuju pod sloganom „Sreća za Srbiju“. Od samog početka Dveri svoju politiku tumače kao nastavak ideje svetosavskog nacionalizma, ideologiju koja prati konceptualne antisemitske tradicije vladike Nikolaja Velimirovića i srpskog fašističkog pokreta Zbor koji je predvodio Dimitrije Ljotić.
Ono što Dveri izdvaja, i time čini dodatno opasnim, od ostatka srpskog krajnje desnog korpusa jeste što svoje stavove pažljivo „pakuju“ u „demokratske skute“, što fašizaciju društva čini teže uočljivom. Iako u svojoj retorici izričito odbacuju fašističku tradiciju i upotrebu nasilja za postizanje ideoloških ciljeva, sebe nazivajući čak i antifašistima („Mi smo antifašisti i baštinimo antifašističke metode“) otvoreno veličaju Ljotića, četnički pokret, zagovaraju specifičnu purifikaciju društva antimigranstkim ksenofobnim i antikomunističkim izjavama, u već dobro prepoznatljivom, opšteprihvaćenom i hiljadu puta prežvakanom antitotalitarnom maniru, te dodatno podstiču duboko patrijarhalni, ekstremni religijsko-moralistički konzervativizam.
Kada se pogleda njihov ekonomski program, Dveri kao politički prioritet vide stvaranje uslova za razvoj srpskog preduzetništva smatrajući da je demokratija moguća tek, kako kažu „kad su ljudi svoji na svome“. U svom političkom radu potenciraju potrebu za institucijama, sprovođenjem zakona i slobodnog preduzetništva. Srpski domaćinski kapitalizam pažljivo kombinuju sa konzervativnom i nacionalističkom socijalnom politikom koja se obraća penzionerima, radnicima, čak i radnicama, siromašnima, ali samo ako su Srbi i to – heteroseksualni. Dveri nisu samo puki nacionalisti koji ekonomsku i socijalnu politiku prave samo za Srbe, već opasni branitelji sitnoburžoaskog društva koje postavljanjem nacije kao najvažnijeg okvira delovanja neutrališu i brišu klasne antagonizme.
„Neka bude borba neprestana“
Desnica je nakon petooktobarskih promena doživela ekspanziju. Njena uloga je bila važna u smeni Miloševićevog režima i nakon prvih nekoliko godina njene stidljive društvene marginalizacije, desničarske organizacije velikim delom počinju prilagođavanje novonastalim okolnostima, u čemu im u velikoj meri pomaže Srpska pravoslavna crkva.
Neki od pripadnika desničarskih organizacija su bili krivično gonjeni, manji broj njih i osuđivan zbog širenja mržnje, netrepeljivosti i diskriminacije. Ustavni sud Republike Srbije je i zabranio delovanje i postojanje nekih (Otačastvenog pokreta Obraz i Nacionalni stroj). Nakon zabrane Obraza i Nacionalnog stroja u Srbiji, koji su svejedno nastavili da postoje i delaju u nešto izmenjenim formama, počela je delimična pacifikacija desnice (uslovno rečeno razume se, pacifikacija u ovom smislu podrazumeva prestrojavanje i restrukturisanje snaga, kako navijačkog regrutnog pokreta, tako i samih desničarskih vođa i njihove povezanosti sa sistemom), odlaskom mahom online i u civilni sektor. Potpuna „pacifikacija“ dolazi uporedo sa dolaskom na vlast izdvojenog odeljenja Srpske radikalne stranke – Srpske napredne stranke. Njihov režim stare ulične akcijaše drži pod kontrolom bolje nego bilo koji prethodni.
Dveri, sa upasanom retorikom i neupitnim neoliberalnim i desničarskim stavovima, situaciju koriste i pametnije – za svoje isfilterisane stavove imaju stalni zahtev za slobodom govora: „možda ti isti ljudi shvate da ja nisam fašista kako me predstavljaju ovi fašisti na vlasti. Do tada bi trebalo da shvate, da ako se protestima borimo za slobodu govora i drugačijeg mišljenja, onda i oni treba da uvažavaju druge i njihovo slobodno mišljenje.“ Deluje da se Boško sa sopstvenim stavom nije dogovorio, pa je u Utisku nedelje ispalo da bi ako dođe na vlast one sa drugačijim mišljenjem po nekim pitanjima i hapsio.
Proslava dvadeset godina postojanja Dveri poklopila se sa protestima. I dok dverjani slave političke uspehe, koji fakat postoje i to za kratko vreme (Dveri su od registrovanja stranke do parlamenta stigli za jednu godinu), trenutni režim dobija najveće udare do sada, sa nažalost potpuno pogrešne strane. Skepticizam spram mogućnosti ovih protesta da poljuljaju režim Aleksandra Vučića može biti opravdan, čak i potvrđen. Pa ipak ne treba zaboraviti i to da jačanje parlamentarne desnice u Srbiji nije izolovan slučaj specifično određen političkim okolnostima u regionu, već prati evropske trendove. Dok u Evropi desnica maršira, ulazi u parlament i osvaja vlast, srpska krajnja desnica malo kasni, ali sasvim sigurno organizuje i mobilizuje one najnezadovoljnije, socijalno najugroženije i isfrustrirane građane.
Usled nedostatka adekvatne leve alternative, desni ekstremizam upakovan u „umereno i demokratsko“ a zapravo strukturno nacionalističko i krajnje desničarsko polje iz kog svi zahtevi, pa i oni socijalni dolaze, ovakve organizacije i njihovi lideri uspevaju da privuku sve više nezadovoljnih i ugroženih. Ostaje pitanje da li bi građani pre glasali za Obradovića (ispred SzS ili van njega) ili Vučića? Možda Obradovića ne bi nikako (iz)glasali, a možda i bi. Ipak, naivno je misliti da narod nikako ne bi glasao za Dveri onog trenutka kada režim bude dovoljno poljuljan, posebno uz sve otvoreniju podršku „neutralnih eksperata“ i „objektivnog novinarstva“. Kada su karte podeljene tako da i unutar opozicije postoje s jedne strane već viđeni i „tajkuni“, a s druge strane „pošteni porodični domaćin“, ne treba da nas čudi da rezultat bude da upravo jednog desničara zamenimo drugim: gorim. Zato Boška Obradovića treba shvatiti zaista vrlo ozbiljno kada kaže: „Neka bude borba neprestana“.