Prikaz knjige Richarda J. Evansa „Eric Hobsbawm: A Life in History / Erik Hobsbom: Život u istoriji“.
Piše David Marcus, The Nation
Prevela Slavica Miletić, Peščanik.net
U poslednjim nedeljama 1954. godine Eric Hobsbawm i mala grupa britanskih istoričara pošli su na put dobre volje u Moskvu. Bilo je to neobično vreme za posetu Sovjetskom Savezu, pogotovo za komunistu željnog da vidi postignuća ostvarenog socijalizma. Staljin je umro godinu dana ranije i njegovo balsamovano telo ležalo je u staklenoj kutiji na Crvenom trgu. Posle surove borbe za moć, Hruščov je došao na vlast, ali su zakulisne borbe još uvek trajale. Berija, višegodišnji šef obaveštajnih službi, osuđen je i pogubljen u tajnosti. Molotov i Malenkov, stubovi starog režima, bili su u odlasku. Desetine hiljada zatvorenika oslobođenih posle Staljinove smrti vraćali su se iz gulaga sa strašnim pričama o gladi i torturi.
Hobsbawm i njegovi saputnici nisu odmah primetili da nešto nije u redu. Po dolasku u Moskvu povedeni su da razgledaju složeni sistem gradske podzemne železnice, a zatim su prebačeni u Lenjingrad luksuznim spavaćim kolima Crvene strele. Kad su se vratili u glavni grad, odgledali su prepodnevnu predstavu Labudovog jezera i zatim uplovili u proslavu Nove godine u društvu vodećih ruskih naučnika, uz kanapee i šampanjac. Ali čim su se pribrali, istoričari su počeli štošta da primećuju. Intelektualci koje su susretali bili su škrti na rečima i izbegavali su privatne razgovore. Njihovi domaćini iz Sovjetske akademije nauka bili su potpuno odsečeni od svega što se događalo u zapadnoj nauci. Čim bi se udaljili iz centra grada, istoričari bi videli drukčiju, sivu i sklepanu Moskvu. U jednoj takvoj ulici ugledali su „grupu sredovečnih žena, možda ratnih udovica, koje su teglile kamenje i raščišćavale šut“. Hobsbawm je kasnije primetio: „Kao važni intelektualci, gošćeni smo kulturom… i neprijatnom količinom proizvoda i privilegija u vidljivo osiromašenoj zemlji… To nije bila dobra reklama za komunizam“.
Po povratku u Englesku, Hobsbawma je čekao još gori niz otkrića. Početkom 1956. Hruščov je održao čuveni govor o Staljinovoj surovoj vladavini terora. Tog leta su poljski radnici stupili u štrajk u industrijskom gradu Poznanju, započevši talas protesta protiv vlade koju su nametnuli sovjeti. Vojska je otvorila vatru na radnike. Ujesen, kad je revolucija u Mađarskoj navela tu zemlju da izađe iz Varšavskog pakta, Hruščov je poslao vojsku. Hiljade ljudi je ubijeno, premijer je smenjen i Mađarska je naterana da se vrati u sovjetski zagrljaj.
Za sve veći broj Hobsbawmovih bliskih prijatelja – Christophera Hilla, E. P. Thompsona, Raphaela Samuela, Rodneya Hiltona – to je prevršilo meru: ogorčeni sovjetskim aktivnostima i odbijanjem britanske Komunističke partije da ih osudi, zauvek su raskrstili s komunizmom. Hobsbawm se nije poveo za njima. I njega su užasnuli događaji u Mađarskoj i brutalnosti koje je Hruščov obelodanio u svom govoru, i javno je izražavao žaljenje što su komunističke partije na obe strane Gvozdene zavese „odustale od demokratije koju su prvobitno sadržale“. Ali dok je sve veći broj njegovih drugova napuštao brod, Hobsbawm je ostao – celih 40 godina. Tek posle kraha Sovjetskog Saveza odustao je od članstva u partiji, a čak i tada je ponavljao da je „san o Oktobarskoj revoluciji još uvek negde u meni“. Citirajući jednu od pesama Bertolta Brechta – „Mi koji smo pripremali tlo za dobrotu / Sami nismo mogli biti dobri“ – objasnio je: „Surovost je bila nametnuta revolucionarima“.
Hobsbawm je bio jedan od najznačajnijih istoričara 20. veka. Možemo reći da je bio najveći istoričar engleskog govornog područja. Njegove epske knjige o nastajanju modernog sveta – Doba revolucije, Doba kapitala, Doba imperije i Doba ekstrema – uvele su milione čitalaca u istoriju 19. i 20. veka. Njegovo istraživanje nacionalizma i izmišljanja tradicije nadahnulo je mnoge oblasti britanske i američke istoriografije. Njegova proza je uzdržana i elegantna, neopterećena teorijskim pomodarijama. Njegovo istorijsko rasuđivanje je prožeto oštroumnošću i ironijom istoričara koji kao da je „znao sve“. To je deo Hobsbawmove enigme: sa istančanom i lucidnom osetljivošću pisao je o protivrečnostima i tragičnim zaokretima modernog doba, a nikad nije potpuno sagledao protivrečnosti u sopstvenim uverenjima. „Zašto je“, zapitao se jednom Peter Anderson, „ostao tu do gorkog kraja?“
Nova biografija Richarda Evansa, Eric Hobsbawm: Život u istoriji, nudi neke odgovore, ali i pokazuje da to možda nije pravo pitanje. Nadahnuto ispisana i brižljivo dokumentovana – između ostalog Evans je istražio izveštaje o nadziranju Hobsbawma službe MI5 tokom pola veka – ova knjiga nam pruža nijansiran portret Hobsbawmovog političkog i intelektualnog razvoja i otkriva da je on bio daleko ambivalentniji komunista i mnogo pragmatičniji socijalista nego što su to slutili njegovi kritičari ili pristalice.
Opsedan duhovima idejnog sektaštva iz 30-ih godina 20. veka, Hobsbawm je tokom cele druge polovine 20. veka podržavao Laburističku partiju– i to ne samo njene radikalne ogranke. Posle 1956. učestvovao je u nastojanjima da se britanska Komunistička partija demokratizuje, a kada to nije uspelo, napustio je gotovo sve partijske aktivnosti. Našavši utehu u politikama Latinske Amerike i zapadne Evrope, poslednjih godina uglavnom je podržavao one praktične socijaliste koji su bili voljni da sklapaju koalicije s liberalima i radničkim organizacijama. Za Hobsbawma narodni front nije bio samo odbrambena strategija već tlo na kome se može dogoditi egalitarna promena.
***
Eric Hobsbawm je rođen u Aleksandriji, u Egiptu, 1917. godine, pet meseci pre nego što su boljševici došli na vlast u Rusiji i godinu i po dana pre završetka Prvog svetskog rata. Otac mu je poticao iz radničkog londonskog Ist Enda, a majka iz dobrostojeće austrijsko-jevrejske porodice. Njih dvoje su se sreli u kolonijalnom delu Aleksandrije, venčali se, proveli medeni mesec u Švajcarskoj i zatim se nastanili u udobnoj viktorijanskoj kući sa dadiljom za Erika. Po svemu sudeći, njihov život u Aleksandriji je bio prijatan. Ericov otac je radio u telegrafskoj službi, a majka je počela karijeru spisateljice i prevoditeljke. Ali taj period je kratko trajao: već 1919. izbila je antikolonijalna pobuna. Hobsbawmovi su otišli u Beč i nikad se nisu vratili.
Eric i njegova mlađa sestra odrastali su u sumornom svetu nekadašnje velike metropole. Borbe na ulicama i pretnje državnim udarom bile su svakodnevna pojava i vladala je ekonomska oskudica: novca nije imao niko – čak ni imućna porodica njegove majke – i Hobsbawmovi su jedva sastavljali kraj s krajem. Posle 1929. bilo je još gore. Dok se vraćao kući posle uzaludnog pokušaja da zaradi ili pozajmi novac, Ericov otac je umro od srčanog udara. Nedugo potom, majka mu se razbolela i umrla. Sa četrnaest, odnosno deset godina, Eric i njegova sestra su ostali bez roditelja.
Otad su živeli nomadskim i sirotinjskim životom u svetu koji je posrtao pod teretom ekonomske krize i rastućeg fašizma. „Bili smo na Titaniku“, sećao se kasnje Hobsbawm, „i svi smo znali da će on udariti u santu leda“.
Posle više meseci potucanja od rođaka do rođaka, brat i sestra su se skrasili kod ujaka u Berlinu. U tom gradu, u kome se „svet očigledno raspadao“, Hobsbawm je postao komunista. U sredini koja se kolebala između dve revolucije – fašističke i socijalističke – nije bilo teško izabrati stranu. Neki njegovi vršnjaci Jevreji polagali su nade u treću opciju: traženje jevrejske države. Ali pošto je već prošao kroz dve zemlje koje je razorio nacionalizam, a sada živeo u trećoj, Hobsbawm je zaključio da je prava revolucija samo ona koja donosi oslobođenje celom svetu.
Uglavnom prepušten sam sebi, bacio se na agitaciju. Proturao je letke ispod vrata stanova i učestvovao u masovnim gradskim štrajkovima. Bežao je od smeđih košulja uskačući u tramvaje i krio šapilograf ispod kreveta. Uznemiravao ga je sektaški stav njegovih partijskih drugova prema socijaldemokratima i kasnije rekao da se to „graničilo sa političkim ludilom“. Ali prihvatio je patijsku disciplinu. Pre svega, Hobsbawm je pronašao novu porodicu. „Među nama je vladao duh zajedništva“, sećao se kasnije.
Godine 1933. Eric i njegova sestra opet su krenuli na put – ovoga puta u London. Kao britanski državljanin kome je engleski bio prvi jezik, Eric je to više doživeo kao povratak kući nego kao izgnanstvo i zemlja mu se odmah svidela. Provodio je raspuste vozeći se biciklom po prirodi. („Ako je fizička pokretljivost suštinski uslov slobode“, primetio je kasnije, „bicikl je verovatno najbolje sredstvo za postizanje onoga što je Marx opisao kao potpuno ostvarenje mogućnosti ljudskog bića… posle Gutenberga.“) Zbližio se sa svojom londonskom rodbinom, posebno sa ujakom koji je bio lokalni laburistički odbornik i „gutao“ englesku poeziju i prozu.
Za tri godine, Hobsbawm je uspeo da se upiše na Kings koledž u Kembridžu. Oduševljen vešću da je primljen, ocrtao je u svom dnevniku parodični autoportret: „Eric John Ernest Hobsbawm, visok, koščat, štrkljast, ružan plavokosi momak od osamnaest i po godina… Neki ljudi nalaze da je krajnje neprijatan, drugi da je simpatičan, treći (većina) da je prosto smešan. Želi da bude revolucionar, ali zasad ne pokazuje nikakav dar za organizaciju. Želi da bude pisac, ali nema energije… Tašt je i uobražen. Kukavica. Duboko voli prirodu. I zaboravlja nemački jezik”. Čak je dopustio sebi i malo optimizma: „Možda ću odsad živeti manje ‘polovnim’ životom?“
Godine 1936. Hobsbawmu se Kembridž činio u isti mah parohijalnim i zanosnim. Bio je pun sportskih terena, travnjaka po kojima se nije smelo gaziti i lenje i polupismene dece engleske vladajuće klase. Na njegovo iznenađenje, pokazalo se da Kembridž „ima i najcrveniju i najradikalniju generaciju u istoriji univerziteta“. U vreme kad se nad Evropom nadvijala fašistička pretnja, svako je morao da izabere stranu – čak i u ovom izolovanom kampusu.
Hobsbawm je pomagao u vođenju studentskog ogranka Komunističke partije i tako stupio u univerzitetski „rasadnik revolucije“, smešten u nekoliko povezanih soba koje su se nalazile tačno ispod Wittgensteinovih. Sećanja na berlinsko sektaštvo još su bila sveža, te je Hobsbawm vredno radio na proširivanju aktivnosti i stvaranju alijansi sa socijalistima, liberalima i drugim levim frakcijama u kampusu. Kasnije je o tome rekao: „Imali smo samo jednu grupu neprijatelja – fašizam i one koji, kao britanska vlada, nisu hteli da mu se suprotstave“.
Hobsbawm je brzo napredovao, i društveno i intelektualno. U središtu crvenog Kembridža brzo je stekao ugled među studentima i profesorima kao „brucoš na Kingsu koji o svemu mnogo zna“. Otkrio je sklonost prema istoriji, a posebno prema delu Marca Blocha i francuske škole Anala. Na trećoj godini je bio urednik vodećeg studentskog časopisa na Kembridžu The Granta; bio je izabran među Apostole, ručavao s ljudima kao što je E. M. Forster i dobio stipendiju za proučavanje Severne Afrike.
Hobsbawmovo brzo napredovanje na lestvici engleske intelektualne i socijalističke elite presekao je Drugi svetski rat. Nadao se da će moći da upotrebi svoje znanje nemačkog i francuskog u borbi protiv fašizma i pokušao je da stupi u obaveštajnu službu. Ali britanska vojska je imala druge planove: stavila ga je pod nadzor zbog njegovih komunističkih aktivnosti i poslala ga u unutrašnjost, najpre u inženjeriju a kasnije u obrazovni odsek. „Nisam doživeo ni ‘dobar rat’ ni ‘loš rat’“, primetio je kasnije Hobsbawm, „već prazan rat“.
Ratne godine su mu, međutim, pružile priliku da razvije interesovanje za popularnu istoriju. Dok je pripremao kurseve za regrute, koji su pretežno poticali iz radničke klase, Hobsbawm je otkrio zadovoljstvo poučavanja i pisanja za širu publiku. Impresioniran organskim „osećanjem klase, drugarstva i solidarnosti“ među vojnicima, promenio je polje specijalizacije i počeo da se bavi proučavanjem britanske radne snage. Pošto mu je izmaklo nekoliko poslova na Kembridžu – verovatno zbog njegovih komunističkih aktivnosti – posle rata je nastavio da razvija interesovanje za popularnu radničku istoriju. Godine 1947. dobio je mesto na londonskom Berkbek koledžu, večernjoj školi za odrasle. Tu je ostao skoro celog života.
***
Uprkos dobro plaćenom poslu, Hobsbawmove poratne godine su bile sumorne. Za vreme rata oženio se mladom ženom, komunistkinjom koja je studirala na Londonskoj školi ekonomije. Ali posle Hobsbawmovog povratka iz vojske, brak se raspao. Izdavač je odbio njegove prve dve knjige – o istoriji najamnog rada odnosno o fabijevcima – kao suviše radikalne. Britanska služba bezbednosti nije obustavila nadzor nad njim posle rata; štaviše, pojačala ga je. Slutio je da njegov mentor za doktorsku tezu, M. M. Postan, sabotira njegove prijave za posao „otrovnim“ preporukama.
Poratno sektaško rukovodstvo Komunističke partije takođe ga je razočaralo. Čim je iščilela energija izazvana ratom, rukovodstvo je napustilo narodnofrontovski stav i počelo da vodi aktivnu kampanju protiv laburista kako bi podelilo glasove. „Šta očekujemo od tog nadmetanja“, napisao je Hobsbawm u jednom ljutitom pismu Daily Workeru, „osim mogućnosti da lično vređamo vođu Laburističke partije?“
Hobsbawm je ipak našao nove prijateljske krugove koji su mu pomogli da živne duhom: pridruživši se grupi disidentskih komunističkih istoričara – Christopher Hill, E. P. Thompson, Dorothy Thompson, Rodney Hilton, Raphael Samuel, Dona Torr – osnovao je Istoričarsku grupu Komunističke partije i časopis Past & Present da bi popularizovao istoriju radničke klase. Provodio je vreme u džez klubovima londonskog Vest enda, gde se družio sa „tobož ilegalnom međunarodnom masonerijom“ avangardnih muzičara. Tada je počeo da pod pseudonimom piše niz muzičkih kolumni za The New Statesman.
Druženje s te dve grupe nadahnulo je njegove prve dve objavljene knjige. Kad se ima u vidu njegov predratni meteorski uspon u krugovima engleske intelektualne elite, počeo je da objavljuje prilično kasno, a pune 42 godine. Prva je bila Jazz scena, obuhvatna društvena i kulturna istorija te muzičke forme. Iste godine, 1959, objavio je i Primitivne pobunjenike, značajno sociološko i istorijsko istraživanje onih vidova radničkog otpora koje su istoričari levice dugo zapostavljali – andaluzijski anarhizam, italijanski banditizam, britanski ludizam.
Te knjige mu nisu donele ni slavu ni znatniji novac, ali obe su mu pomogle da se odredi kao istoričar i intelektualac i uvele ga u nove svetove radničkog i radikalnog života. Zajedno s drugim knjigama koje je proizvela Istoričarska grupa – Christopher Hill, Svet okrenut naglavce, E. P. Thompson, Nastajanje engleske radničke klase, Dorothy Thompson, Čartisti – Primitivni pobunjenici su preobrazili proučavanje engleske istorije na obe strane Atlantika.
***
Primitivni pobunjenici su izvesno izgledali kao neobična knjiga iz pera kembričkog doktora istorije mada on nikad nije krio svoja radikalna uverenja. U to vreme proučavanje istorije uglavnom se granalo u dve linije: političke istorije bavile su se usponom i padom nacija i imperija usredsredivši se na elite – kraljeve, premijere, generale – koje su ih vodile, a ekonomske istorije su se bavile institucijama i konkurentskim interesima grupa presudnih za ekonomski sistem određene nacije ili imperije. Marksistički, kao i liberalni istoričari delili su se u skladu s tim: malobrojni marksisti koji su pisali u to vreme bavili su se ili revolucionarnim avangardama koje nastoje da preobraze društvo osvajanjem vlasti ili širim ekonomskim snagama koje su doprinele postavljanju temelja modernog kapitalizma.
Primitivni pobunjenici pokušali su nešto sasvim drugo: kao i u Džez sceni, protagonisti su ljudi na margini koje je modernost izmestila. Oni su bili primitivni ne zato što im je nedostajala prefinjenost ili organizacija – Hobsbawm se potrudio da pokaže suprotno – već zato što su odstupali od onog razumevanja moderne politike kome su se priklonili socijalisti i liberali. Hobsbawmovi pobunjenici nisu želeli da osvoje vlast u državi; njihova glavna težnja je bila da održe svoj način života. Bili su to španski farmeri koji su formirali poljoprivredne kolektive, engleski najamni radnici koji su razbijali tkačke razboje, sicilijanski seljaci koji su uzimali oružje u ruke radi samoodbrane.
Politiku Primitivnih pobunjenika možda u početku nije bilo lako odgonetnuti jer je odstupala i od marksističke i od liberalne istoriografije. Ali kao i kad je reč o drugim delima Istoričarske grupe, ona je proistekla iz želje da se otkriju mesta delovanja radničke klase koje se događalo ispod titanskog sudara između elita i konkurentskih ekonomskih struktura. Pošto više nisu bili ubeđeni da je disciplinovana partija jedini put napred, Hobsbawm i njegovi istomišljenici su u istorijskim analima tragali za tradicijama otpora izvan spektra socijalističke levice, bilo njene boljševičke ili reformističke i fabijanske varijante.
Godina 1956. bila je u središtu tog projekta. Sve veća birokratizacija komunističkih i socijaldemokratskih zemalja posle Drugog svetskog rata gurnula je Hobsbawma i Istoričarsku grupu u arhive, gde su tragali za demokratskijim oblicima radikalizma, a poratni krah narodnog fronta bio im je dodatni podsticaj. Ali traume te godine – Hruščevljev govor, Poznanj, Mađarska, upletenost Britanije u Suecku krizu – delovale su kao katalizator njihovog osećanja misije: pokazalo se da ni severnoatlantska socijaldemokratija ni komunizam sovjetskog bloka nisu verni idealima levice. Hobsbawm i njegove kolege su se nadali da bi iz prošlosti mogla doći egalitarnija sadašnjost – otud naziv njihovog časopisa Past & Present (Prošlost i sadašnjost).
Najveća vrlina Evansove biografije je to što pokazuje da su događaji 1956. jednako uticali na Hobsbawma kao i na one koji su napustili partiju. Posle Hruščovljevog govora, on je bio jedan od dvojice potpisnika ljutitog pisma u kome je britanska Komunistička partija oštro kritikovana zbog „nekritičke podrške svim sovjetskim politikama i gledištima“. Posle surovog gušenja pobune u Mađarskoj, potpisao je javno saopštenje kojim se osuđuje ropska „podrška Izvršnog komiteta Komunističke partije sovjetskoj akciji u Mađarskoj“. Odbacivši disciplinu, pomogao je da se pokrene kampanja za reformu britanske partije iznutra i uporno tvrdio da se „unutarpartijska demokratija meri pitanjem da li politika i vođstvo mogu da se menjaju odozdo“. Kad to nije uspelo, radio je na smenjivanju partijskog rukovodstva, a zatim je napustio gotovo sve zvanične partijske aktivnosti. „Mađarska je za Erica bila poslednja slamka“, napisao je jedan član Istoričarske grupe u pismu koje je presrela britanska obaveštajna služba. Hobsbawm je postao „oportunista“ i „opasna ličnost“, žalio se drugi. Čak je i MI5 primetio „Hobsbawmovu klimavu partijsku pripadnost“.
Posle 1956. usledila je čudna igra natezanja. Hobsbawm je u nekim trenucima želeo da ga partija isključi. U nekim drugim, partija je želela da on svojevoljno napusti njene redove. Tokom mnogih godina Hobsbawm je davao različite odgovore na pitanje zašto je ostao: lojalnost ideji kojoj je bio privržen još od tinejdžerskih dana; solidarnost s komunistima iz baze koji su tako mnogo žrtvovali; gnušanje nad bivšim članovima koji su postali jastrebovi Hladnog rata. Priznao je i jedan ličniji razlog – ponos. „Bilo bi lako mirno se izvući“, rekao je kasnije. „Ali mogao sam da se dokažem pred sobom tako što ću uspeti kao poznati komunista – šta god ‘uspeh’ značio… Ne branim taj oblik egoizma, ali ne mogu ni da poreknem njegovu snagu“.
***
Bez obzira na razloge njegove javne nepokolebljivosti, Hobsbawmova komunistička iskustva iz prve polovine 20. veka dramatično su oblikovala njegove političke i intelektualne aktivnosti u drugoj. U žestokom eseju objavljenom nekoliko godina pre smrti obojice, Tony Judt je rekao da to nije bilo dobro: gotovo doživotna povezanost s komunizmom „provincijalizovala“ je Hobsbawma kao intelektualca i suzila raspon njegovih istorijskih uvida. Mada je Hobsbawm „spreman da prilično lako prizna svoje greške“, rekao je Judt, „reklo bi se da ne razume zašto ih je napravio“. Posvetivši veću pažnju Hobsbawmovom političkom i intelektualnom razvoju posle 1956. godine, Evansova biografija argumentovano izvodi suprotan zaključak: teške komunističke godine u prvoj polovini života pomogle su Hobsbawmu da postane bolji istoričar i praktičniji socijalista u drugoj.
Počev od Primitivnih pobunjenika, Hobsbawmove društvene istorije – Radnici, Banditi, Kapetan Swing, Svetovi rada – imale su novootkrivenu svrhu: želeo je da spase te oblike nekonvencionalnog radikalizma ne samo od onog što je E. P. Thompson nazivao „ogromnom arogancijom potomaka“ već i od ogromne arogancije partijskih aparatčika. Posle 1956. njegov marksizam je brzo pretekao njegov komunizam. Otkrivši Gramscija i prigrlivši Marxovu tezu da „ljudi stvaraju sopstvenu istoriju, ali je… ne stvaraju u okolnostima koje su sami izabrali“, počeo je da se bori za ljudsku emancipaciju kao nešto daleko mnogostranije nego što su to Lenjin i boljševici priznavali. Umesto nerešene igre između komunizma i kapitalizma, egalitarna politika je počivala na kontinuumu: sve, od američke države blagostanja do zapadnoevropskih socijaldemokratija i jugoslovenskog trećeg puta moglo se uklopiti u široko kretanje ljudskog napretka. „Da li smo bili u pravu kad smo verovali da postoji samo jedan put, jedna pruga koja jedina vodi napred?“, zapitao se u jednom intervjuu iz 1978. „Odgovor je ne. Događale su se i razne druge stvari koje su zasluživale našu pažnju“.
Hobsbawmova epska trilogija o „dugom devetnaestom veku“ – Doba revolucije, Doba kapitala i Doba imperije – proširila je to saznanje na ceo vek. Velike greške Oktobarske revolucije i zapadnih komunističkih partija bile su samo odjeci šireg modela napretka i reakcije koji je oblikovao celu modernu istoriju. „Dvojne revolucije“ – francuska i industrijska – koje su bile uvod u dugi vek srušile su zagušljive hijerarhije starog režima, ali onda su nametnule sopstvene oblike dominacije. Nastajanje ustavnih demokratija tokom 60-ih i 70-ih godina 19. veka oslobodilo je milione ljudi od stega apsolutizma, ali je tada samouprava u Evropi finansirana surovom kolonijalizacijom većeg dela ostatka sveta. Kao da je svaki dobar zaokret bio praćen lošim.
Upravo zbog toga je Hobsbawmov narativ tako monumentalan: njegova serija Doba bila je njegov Rat i mir. Ispričan iz široke perspektive, kao sinteza ogromnih područja istraživanja, svaki deo je prožet romansijerskim smislom za paradoksalnu i haotičnu prirodu ljudskog napretka. Vek koji je počeo jarkom svetlošću emancipacije završio se u mraku imperije i svetskog rata. Za to treba kriviti industrijalce i imperijaliste epohe, ali, insistira Hobsbawm, i revolucionare koji su započeli to doba mahnitošću sektaškog nasilja, kao i liberale i socijaldemokrate, koji su pomogli da se ono završi udaranjem u talambase svetskog rata.
Ta saznanja su promenila i Hobsbawma kao političkog aktera otvorivši ga prema širem spektru egalitarnih pokreta i ideja. Ranih šezdestih godina 20. veka učestvovao je u sedećim protestima na Trafalgar skveru protiv nuklearnog naoružanja, a pri kraju te decenije poneli su ga pariski protesti, za koje je, posle izvesnog početnog skepticizma, rekao da pokazuju „revolucionarni potencijal“. Posle svog prvog putovanja, kad je bio zvanični gost, samo je još jednom posetio Sovjetski Savez, ali je često odlazio u Latinsku Ameriku, gde je uspostavio čvrste veze sa socijalističkim intelektualcima i političarima širom regiona, između ostalih i s budućim brazilskim predsednikom Lucom de Silvom. Godine 1970, kad je Allendeova vlada narodnog jedinstva došla na vlast u Čileu na talasu saradnje na levici, Hobsbawm je u tome video „uzbudljivu perspektivu“.
Kad bi lokalne komunističke partije pokazale želju za otvorenošću, Hobsbawm im je pomagao zalažući svoj ugled i energiju. Često se sretao s novom generacijom italijanskih komunista koji su nastojali da raskrste sa sektaštvom svoje partije. Pokazao je svoj ekumenizam i u onim zemljama u kojima su jačali socijalisti i socijaldemokrati, a u koaliciji Fraçoisa Mitteranda i Felipea Gonzálesa video je mogući začetak novog narodnog fronta.
I kod kuće se zalagao za politiku narodnog fronta. Podržavao je laburistu Michaela Foota, a zatim, na nezadovoljstvo mnogih svojih socijalističkih prijatelja, Neila Kinocka, koji je laburiste pomerio udesno. „Da bi se zaustavila konzervativna revolucija Margaret Thatcher, bilo je potrebno jedinstvo svih progresivnih i demokratskih snaga“.
Hobsbawm se ipak nije oslobodio nekih ograničenja marksista iz prvih decenija 20. veka: bio je neprijatno ravnodušan prema feminističkom aktivizmu koji je buknuo 60-ih i 70-ih, i u svom kasnijem istorijskom radu – posebno o kratkom 20. veku – više se fokusirao na tektonske sudare na vrhu nauštrb svakodnevnih borbi na nižim nivoima. Uvek je postojala i opasnost da njegova politika narodnog fronta postane odveć široka u borbi za vlast i da se udruži sa onima na levici koji su bili spremni da napuste egalitarnu tradiciju svojih partijskih programa.
Ipak, gorke lekcije iz godina koje je proveo kao radikalni aktivista ostavile su dubok trag: smatrao je da levica može da uspe samo ako prevaziđe svoje ideološke razlike i izgradi široki pokret u koji je upleteno više tendencija. „Strategija narodnog fronta“, objasnio je u jednom članku iz 1985, „nije bila samo privremena defanzivna taktika… Bila je to i brižljivo promišljena strategija kretanja ka socijalizmu“.
Kad je pisao o Keynesu, Hobsbawm je primetio da je ovaj ekonomista morao da radikalizuje svoj liberalizam posle neuspeha koje je kapitalizam doživeo u prvim decenijama 20. veka. To isto bi se moglo reći i o Hobsbawmu: suočen s neuspesima komunizma u prvim decenijama 20. veka, Hobsbawm je morao da liberalizuje svoj socijalizam. Smatrao je da bi to učinio i Marx – „prepoznati novu situaciju u kojoj smo se našli… i formulisati ne samo ono što bismo želeli da uradimo već i ono što se može uraditi“.
***
Poput dijalektičkih oscilacija između progresa i reakcije kojima je započeo moderni svet i koje su nastavile da ga preobražavaju u narednim vekovima, Hobsbawmova biografija se može podeliti u dva zasebna i suprotna kretanja: od 1917. do 1957. živeo je nomadskim, rasutim i često sektaškim životom; od 1957. do smrti 2012. u njegovoj politici i životu jačala je centripetalna sila. Više godina nije objavio ništa, a zatim je do kraja života objavljivao po jednu knjigu gotovo na svake dve godine – ukupno više od 30. Njegova tetralogija Doba prevedena je na desetine jezika, a njegove društvene i ekonomske istorije odigrale su ključnu ulogu u menjanju jezika istoriografije na engleskom govornom području. Ponovo se oženio i drugi brak je bio srećan. Dobio je decu, kupio kuću i provodio leta u Velsu. Postao je gotovo slavna ličnost u mnogim delovima Latinske Amerike, južne Azije i zapadne Evrope. Nakon što je u prvoj polovini 20. veka igrao marginalnu ulogu kao radikalni komunistički aktivista, u drugoj polovini je postao globtroterski intelektualac i „istoričar gerile“, uvek spreman da podrži sve one koji na levici grade široke pokrete i koalicije.
Hobsbawm je pokušao da opiše sopstveni kratki dvadeseti vek kao katastrofalno doba rastrzano između ekstrema socijalizma koji je opasno zastranio i uskogrudog kapitalizma. „Model napretka ili kontinuirane promene nikada nije izgledao manje verovatan“, napisao je na poslednjim stranicama Doba imperije. Jedna od značajnih vrlina Evansove biografije je to što nam pomaže da ispričamo drugačiju priču – i o Hobsbawmovom životu i o veku u kome je živeo. Hobsbawmova era nije bila samo doba ekstrema; nju je oblikovao i veliki niz moralnih i političkih koraka napred. Kako u severnoatlantskom tako i u dekolonijalizovanom svetu, duga srednja trećina veka videla je nastajanje novih narodnih pokreta koji su težili demokratskijim i egalitarnijim društvima. Žene, borbene manjine, kolonizovani narodi, imigranti, obespravljeni radnici širom sveta izvojevali su nove slobode za sebe i mnoga njihova postignuća i danas istrajavaju.
Hobsbawm je često izražavao žaljenje što delovanje njegovih primitivnih pobunjenika nije za sobom ostavilo nijednu trajnu instituciju. Ali nekonvencionalni radikali 20. veka – među njima i Hobsbawm – ostavili su svoj trag podarivši levici sliku širokog egalitarizma kao sredstvo u borbi protiv vladajućih nejednakosti i nepravdi. Narodni frontovi koje ta slika nadahnjuje izvesno neće ličiti na one iz prošlosti. Suočavaće se s novim izazovima i moraće da stvaraju istoriju na sopstveni način. Niko od nas, međutim, ne deluje u okolnostima koje je sam izabrao.