Govor novinarke i aktivistkinje Eliane Brum na sastanku organizacije Rainforest Journalism Fund u Manausu u julu 2019.
Počela bih podsećanjem na to gde se trenutno nalazimo.
Želim da vas podsetim da se nalazimo u centru sveta. Ovo nije retorička fraza, niti mi je namera da pravim krilaticu. U vreme kada planeta doživljava klimatski kolaps, amazonska prašuma je istinski centar sveta. Ili barem jedan od glavnih centara. Ako ovo ne shvatamo, nema šanse da odgovorimo na klimatske izazove koji su pred nama.
Piše: Eliane Brum, El País
S portugalskog prevela: Milisava Petković, Peščanik.net
Upravo je to razlog zašto smo lično došli ovde u Manaus, glavni grad savezne države Amazonas, u Brazilu koji obuhvata oko 60% amazonske prašume. Manaus istovremeno svedoči o uništavanju šuma i o ruševinama ideje države. Manaus može biti živi spomenik konflikta započetog 1500. godine, kada je evropska invazija donela smrt stotinama hiljada urođenika, muškaracima i ženama, kao i izumiranje na desetine naroda. Sada, 2019. godine, svedoci smo otpočinjanja novog, katastrofalnog poglavlja u toj istoriji.
Brazil je čuveni graditelj ruševina. Brazil stvara ruševine epohalnih razmera još otkad su Evropljani počeli da ga otkrivaju u 16. veku. Danas je predatorski oblik života zvani bolsonarizam u Brazilu dograbio moć, totalitarnu i gotovo apsolutnu. Osnovni projekat bolsonarizma jeste upravo sistematsko i ubrzano pretvaranje amazonske prašume u ruševinu, zgarište. U tu svrhu, po prvi put od ponovnog uspostavljanja demokratije u Brazilu, postavljen je ministar protiv životne sredine.
Nijedan ministar životne sredine u poslednjih 30 godina nije imao autonomiju kakvu već demonstrira Rikardo Sales, ministar protiv životne sredine. Na usluzi je predatorskom agrobiznisu, koji je odgovoran za većinu ubistava po selima i po šumama, i koji je glavna destruktivna sila u Brazilu. Novina nije u tome da su danas „ruralisti“ u vladi. Oduvek su bili deo vlade, formalno ili ne. Danas, međutim, vlada su oni.
Glavni projekat bolsonarizma sastoji se u transformisanju javnog zemljišta koje služi svima, u meri u kojoj se garantuje očuvanje prirodnih bioma i života autohtonih naroda – u privatne posede od kojih profitiraju malobrojni. Ovo zemljište, koje se većim delom nalazi u amazonskoj prašumi, uključuje javno zemljište čija je upotreba ustavom garantovana urođeničkim narodima, javno zemljište koje nastanjuju ribeirinjosi (ljudi koji već više od jednog veka žive od ribolova, skupljanja kaučuka i orašastih i drugih šumskih plodova), i zemljište koje kolektivno koriste kilombole (potomci pobunjenih robova koji su se izborili za pravo na teritorije koje su osvojili njihovi preci).
Nema kraja sporovima među različitim grupama koje sačinjavaju vladu, između ostalog i stoga što Bolsonarova administracija strateški simulira sopstvenu opoziciju, zaposedajući time ceo politički prostor. Uprkos prividnim neslaganjima, odluke o ulasku na zaštićene domorodačke teritorije i područja za očuvanje prirode donose se opštim konsenzusom. Kada je reč o pretvaranju najveće torpske šume na planeti u stočne farme, zasade soje i rudnike, tu nema sukoba. Nekoliko blago disonantnih glasova je uklonjeno iz vlade.
Bolsonarizam daleko prevazilazi figuru po kojoj je dobio ime. U nekom trenutku on može odbaciti i samog Žaira Bolsonara. Izrastao iz globalne krize demokratije, bolsonarizam utiče na ceo region Amazonije, izvlačeći na videlo aktere koji su se godinama, ponekad čak decenijama, skrivali u podzemlju, a danas se pojavljuju u drugim državama Latinske Amerike, u kojima se takođe odlučuje o sudbini najveće tropske šume na svetu. Bolsonarizam, vredi ponoviti, nije samo pretnja za Brazil, već za celu planetu, upravo zato što uništava prašumu strateški značajnu za kontrolu globalnog zagrevanja.
Kako da se odupremo ovoj snažnoj destruktivnoj sili?
Da bismo mogli da joj se dugotrajno odupiremo, treba da prerastemo u šumu – i da se opiremo kao šuma. Kao šuma koja zna da u sebi nosi ruševine, koja u sebi, uz ono što je sada, nosi i ono što više nije. Čini mi se da treba dostići ovaj politički afekat da bismo dali smisao svom delovanju. Za to je potrebno da pokrenemo tektonske ploče sopstvenih uvreženih navika i mišljenja. Moramo sami sebe dekolonizovati.
Činjenica da se na Amazoniju još uvek gleda kao na udaljeni prizor na periferiji sveta otkriva razmere gluposti belačke zapadne kulture, najpre evropskog, a potom i severnoameričkog porekla, one gluposti koja modeluje političke i ekonomske elite, svetske i brazilske. To se delom odnosi i na intelektualne elite u Brazilu i širom planete. Verovati da je Amazonija daleko i da je reč o periferiji, kada jedina mogućnost kontrole globalnog zagrevanja zavisi od života ove prašume, neznanje je kontinentalnih razmera. Šume su naša najbliža blizina. Činjenica da se mnogima od nas čini da su otišli negde daleko kada su ovde – samo pokazuje u kojoj je meri naš pogled na svet kontaminiran i iskrivljeno formatiran. Kolonizovan.
Danima vodim razgovore sa tužiocima i javnim braniocima, koji su nedavno stigli u gradove u unutrašnjosti Amazonije na svoj prvi posao. Logika je sledeća: uprkos tome što je u Amazoniji epicentar sukoba, institucije ovamo šalju ljude bez ikakvog iskustva da nadgledaju i brane prava najugroženijih. Neki od njih – ne svi – tumače svoje nameštenje u amazonskoj regiji kao test ili čak kaznu, iskušenje kroz koje moraju da prođu da bi dobili „pristojan“ posao. Deo njih – ne svi – jedva čeka da bude premešten i da ostavi ovaj „loš trip“ za sobom. Ovaj stav nije samo njihova krivica, jer takva je logika institucija – tako se shvata Amazonija. Srećom, neki od njih uviđaju važnost svoje uloge, uče, shvataju, istrajavaju i postaju javni službenici od vitalne važnosti u borbi za ljudska i ambijentalna prava u regijama u kojima prava vrede malo ili ništa.
Podsetila sam ih da su, poput mene, privilegovani. Obreli su se u samom centru sveta. Nalaze se na najboljem mogućem mestu na kome može biti neko ko je izabrao njihovu profesiju. Ostaje, ipak, da se jako potrude kako bi prevazišli sopstveno neznanje, kao što se ja svakodnevno trudim da prevaziđem svoje. Pritom je lokalno stanovništvo, narodi nastanjeni u šumi, moralo da razvije enormno strpljenje kako bi ovim pravnicima objasnili sve što je potrebno da znaju, budući da stižu sa skoro nikakvim poznavanjem lokalnih prilika. Isto važi za novinare i naučnike.
Ako se ovde okupljamo s ubeđenjem da smo posebni u svojoj brizi za prašumu, ništa nismo razumeli. Ako sebe vidimo – mi novinari, mi naučnici, mi belci u smislu koji daleko prevazilazi boju kože – kao ljude koji su napustili udobnost svojih kuća u „razvijenim“ gradovima s navodno raznovrsnijim kulturnim i zabavnim opcijama, kako bismo se solidarisali sa narodima iz prašume, takođe ništa nismo razumeli. Ako postoji istina, ona je na ovim zgarištima. Ona su jedina istina.
Više od dve decenije putovala sam u različite delove Amazonije i vraćala se najpre u Porto Alegre i potom u Sao Paolo, gde sam živela. U blizinu prašume, u Altamiru sam se preselila 2017, da više ne bih bila „specijalna izaslanica“ za Amazoniju, da bih promenila perspektivu iz koje sam gledala na Brazil i na planetu i, najzad, da bih bila doslednija svom uverenju da je ova prašuma centar sveta.
Po dolasku, naišla sam na poteškoće u pronalaženju smeštaja. Neke od kuća koje su mi se dopale pripadale su otimačima zemlje ili naručiocima zločina nad starosedeocima i malim farmerima. Zato što je ovde, u centru sveta, odnos direktan. Nije reč o tome da su vlasnici kuća, stanova, hotela i stambenih kompleksa u Sao Paolu „čistiji“, već je tamo lanac između počinioca zločina i vrha piramide duži i uključuje više posrednika.
U velikim gradovima u Brazilu i u svetu udaljeni smo od kapitalnih zločina u kojima naši mali svakodnevni postupci saučestvuju; tu imamo privilegiju da ne moramo da se pitamo o poreklu odeće koju nosimo ili hrane koju jedemo. Ovde u Amazoniji, ako jedete teletinu, zasigurno znate da je ona uzgojena na teritoriji uništene šume. Ako kupite drvnu građu, znate da u Brazilu (skoro da) ne postoji stvarno legalna građa. Ako kupite sto ili ormar, gledaćete u svoj nameštaj sa svešću da je najverovatnije napravljen od drveta otrgnutog sa domorodačke zemlje ili iz prirodnih rezervi. Ovde u centru sveta, odnos prema smrti šume i njenih naroda, kao i prema smrti farmerskih porodica – direktan je. Neizbežan. Tu možemo živeti jedino noseći – svesno – i svoje kontradikcije i svoje ruševine.
Stoga se moramo suočiti sa kontradikcijom koju nosi naše prisustvo ovde, na ovom događaju, finansiranom iz norveških fondova. Norveška je najveća podrška Fondu za Amazoniju (Amazon Fund), sada i uprkos napadima Bolsonarove administracije. Kontinuitet Fonda, glavnog finansijera zaštite šume, od suštinskog je značaja za sprečavanje, makar i minimalno, ubrzanog uništavanja bioma. Ovo nas, međutim, ne oslobađa obaveze da se osvrenemo i na činjenicu da je Fond za izveštavanje o prašumama (Rainforest Journalism Fund) velikim delom finansiran novcem iz naftne industrije, budući da je Norveška najveći proizvođač nafte u Evropi. Povrh toga, Norveška još uvek učestvuje u prvim linijama uništavanja Amazonije. Primer za to je firma Hydro Alunorte, koja je kontaminirala reke Bakarene u saveznoj državi Para. Istinski progres u zaštiti prašume možemo postići samo kroz suočavanje sa svim ovim kontradikcijama, a ne bežanjem od njih. To bi značilo zahtevati bolje, doslednije prakse od Norveške.
Sledeći različite puteve, mislim da smo se našli ovde – ne samo oni koji su došli izvana, već i oni koji su se geografski već locirali na ovoj teritoriji – zato što znamo da nam od toga zavisi život. Iako ovo još uvek nije postao osećaj (pa ni pojam) koji deli većina nas. Nismo ovde zato da bismo lokalnim narodima pomagali tako što ćemo da prepričavamo svetu šta se dešava u prašumi. Ovde smo da bismo ih, skromno i skrušeno, pitali da li bi nas prihvatili kao podršku u svojoj borbi.
Mi smo ti kojima je potrebna pomoć ljudi iz prašume. Njihovo je znanje o tome kako se živi uprkos ruševinama. Oni imaju iskustvo otpora velikim destruktivnim silama. Da bismo imali neku šansu da oformimo pokret otpora, treba da razumemo da u ovoj drami glavni protagonisti nismo mi.
Ako ne shvatimo svoje mesto u ovoj borbi, i ako ovo malo moći koju imamo ne podelimo s drugima, ili je čak potpuno ne ustupimo, realan otpor će biti još neizvesniji. Naše je da ovaj put dopustimo da budemo okupirani, da dopustimo da naša tela budu izložena drugačijim iskustvima postojanja na ovoj planeti. Ne u vidu nasilja, kakvo je kolonizacija Amazonije nanosila njenim narodima sve do danas, u procesu koji se samo ubrzava, već, ovaj put, u vidu razmene i preplitanja, poput saglasnog ljubavnog odnosa.
Ponoviću reči filozofa Petera Pal Pelbarta, koji je ovo sjajno sažeo: „Možda je izazov u napuštanju dijalektike Istog i Drugog, Identiteta i Alteriteta, u negovanju logike Mnoštva. Nije više reč samo o mom pravu da budem drugačiji od Drugog, ili pravu Drugog da se razlikuje od mene, čime se u svakom slučaju među nama održava suprotnost. Nije čak reč ni o našem mirnom saživotu, pri čemu svako, poput psa na uzici, ostaje vezan za svoj identitet i zarobljen u njemu. Radikalnije bi u ovim susretima bilo istupiti i poprimiti osobine Drugog, spremni da se ponekad razlikujemo od samih sebe, da se odlepimo od sebe, oslobodimo od sopstvenog identiteta i time stvorimo uslove za dosad neviđene pomake“.
Vrlo dugo smo mi, beli zapadnjački novinari i naučnici – a kada govorim o belcima zapadnjacima, mislim na nešto mnogo šire od boje kože, mislim na način na koji promišljamo i nastanjujemo ovaj svet – koristili druge narode samo kao izvore informacija u svom poslu. Naučnici iz svih oblasti, uključujući humanistiku, gradili su karijere polazeći od znanja naroda iz šume, citirajući ih u svojim radovima samo kao „informante“, ako bi ih uopšte citirali.
Iako se ovakva praksa još uvek uveliko primenjuje u naučnoj produkciji, mnogi počinju da shvataju da više nije etički prihvatljivo nastavljati s njom. Narodi iz prašume treba da budu uvaženi, u najmanju ruku, kao koautori. Intelektualci, isto kao i naučnici, ne formiraju se samo na akademiji. Intelektualci i naučnici takođe postoje – i to u velikom broju – u ovoj šumi.
To je ono što mnogi urođenički intelektualci sada govore celom svetu. U Brazilu je najzačajnije koautorsko delo jednog akademskog i jednog šumskog intelektualca knjiga „Pad neba“ (A Queda do Céu), rezultat istinskog partnerstva, koje su, s mnogo poštovanja i međusobnog podučavanja, ostvarili Davi Kopenava iz naroda Janomami i Brus Alber, francuski antropolog.
Možda je u ovom presudnom momentu najznačajnija diskusija na kojoj u novinarstvu treba da insistiramo – ona o tome kako bi ovaj etički i estetički izazov mogao istinski da transformiše novinarsku produkciju. Kako da, kroz saradnju s narodima iz šume i polazeći od njihovih iskustava, osvojimo i zaposednemo novinarstvo, umesto da nastavimo da njih ukalupljujemo u naše uigrane medijske modele. Čini mi se da ovo ne sme da ostane samo okupacija postojećih pozicija, time što bi urođenici, ribeirinjosi i kilombole preuzeli posao novinara. Sve te pozicije i sam prostor novinarstva se moraju transformisati.
Jedan od načina da se pokrenu nove prakse u okviru organizacije Rainforest Journalism Fund bio bi podsticaj na koautorske izveštaje, jer je najefektivniji način zauzimanja prostora moći upravo stupanje u prostore moći. I, opet, treba da prihvatimo ovaj izazov ne zato što smo cool ili želimo da činimo ustupke ili usluge – pa čak ni zato što je to najispravnije – već zato što moramo mnogo da učimo i zato što imamo čemu da podučavamo. Moramo izumeti sami sebe na drugačiji način ako želimo da se suočimo sa ovim trenutkom, u kome se ljudska vrsta našla u katastrofi od koje se oduvek bojala.
Bolsonaro ne predstavlja pretnju samo Amazoniji. On je pretnja celoj planeti, upravo zato što preti Amazoniji. Suočeni s galopirajućom razornom silom bolsonarizma, svi mi raznih nacionalnosti, treba da postupamo poput porobljenih Afrikanaca, koji su se pobunili protiv opresije. Treba da se kilombolizujemo. A pošto ne umemo to sami da izvedemo, preostaje nam da skrušeno učimo od onih koji to znaju.
Ono najbolje i najsnažnije u aktuelnom Brazilu i u svim regijama Amazonije jesu periferije koje zahtevaju centralno mesto. Najbolje su nam šanse ako udružimo snage sa realnim centrom sveta, u kome se vodi bitka za budućnost, ponekad i oružana. Ovom pokretu mi, novinari i naučnici, treba skromno da služimo. Nadam se da će narodi prašume, nakon svega što smo im nažao učinili, moći da nas prihvate kao podršku u borbi.
Autorka je brazilska spisateljica, novinarka i rediteljka dokumentarnih filmova. Piše kolumne za El País, The Guardian. Živi u Altamiri, u amazonskoj prašumi.