Na prvi pogled cela stvar izgleda neshvatljivo. Zašto rizikovati sve zbog brexita bez dogovora? Razbijanje sopstvene partije, gubitak parlamentarne većine, raspad Ujedinjenog Kraljevstva, upropašćavanje privrede, nestašicu hrane i lekova: kako bi za jednu konzervativnu i unionističku partiju bilo koji cilj mogao biti vredan svih ovih gubitaka? Kakvo im dobro on donosi?
Piše George Monbiot, The Guardian
Preveo Rastislav Dinić, Peščanik.net
Tačno je, neki ljudi će profitirati. Sudeći po skorašnjim donacijama za Konzervativnu partiju, neki veoma bogati ljudi podržavaju politiku Borisa Džonsona. Brexit bez dogovora bi mogao da koristi hedž-fondovima koji žive od neizvesnosti, finansijerima koji se klade na pad funte, lešinarskim kapitalistima koji se nadaju da će im tržišni slom omogućiti da pokupuju jeftine nekretnine. Ali broj pobednika će svakako biti znatno manji od broja gubitnika, među kojima su i vrlo moćni tržišni interesi.
Grešimo kada pretpostavljamo da je novac glavna motivacija za ovakvu politiku. Naš nereformisani, korumpirani i korumpirajući sistem političkog finansiranja čini ga značajnim faktorom, ali ono što je bitnije od svega je ideologija. A uspešno sprovedena ideologija je put do moći. Ne možete posedovati pravu moć nad drugim ljudima ukoliko ne možete da oblikujete način na koji oni misle i njihovo ponašanje na osnovu toga što misle. Dugoročni interesi ideologije razlikuju se od kratkoročnih interesa politike.
Smatram da je to ključ za razumevanje onoga što se danas dešava. Brexit ekstremisti koji sede u vladi nisu samo to – oni su i neoliberalni ekstremisti, a brexit je izuzetno efektan način za promociju ove propale ideologije. On je vrhunac doktrine šoka, upotreba vanredne situacije za nametanje politika koje bi u običnim vremenima bile neprihvatljive. Bez obzira na to da li oni zaista žele brexit bez dogovora ili ne, sama pretnja koju on stvara otvara prostor za njihove ideje.
Neoliberalizam je ideologija koju su razvijali ljudi poput Fridriha Hajeka i Miltona Fridmena. On nije samo skup ideja o slobodnom tržištu, već fokusirana diciplina, smišljeno primenjena širom sveta. On kompetitivnost tretira kao osnovnu ljudsku karakteristiku, građane vidi kao potrošače, a „tržište“ kao osnovni princip organizovanja društva. Tržište nas, po neoliberalnom stanovištu, razvrstava u prirodnu hijerarhiju pobednika i gubitnika. Bilo kakav pokušaj političke intervencije remeti uzuse ovog poretka.
Neoliberalizam su prihvatili Margaret Tačer, Ronald Regan i mnoge kasnije vlade. Oni su pokušali da sprovedu ovu doktrinu smanjujući poreze, privatizujući i autsorsujući javne službe, ukidajući javne zaštite, gazeći sindikate i stvarajući tržišta tamo gde ova ranije nisu postojala. Ova doktrina je nametana od strane centralnih banaka, MMF-a, Mastrihtskog ugovora i Svetske trgovinske organizacije. Ukidajući političke izbore, vlade i međunarodna tela stvorili su neku vrstu totalitarnog kapitalizma.
Ova ideologija je propala mereno sopstvenim aršinima, ali i na mnoge druge načine. Umesto boljitka za sve neoliberalna era je donela usporavanje ekonomskog rasta, dok su najveći deo njenih plodova pokupili bogataši. Umesto da podstakne preduzetništvo ova era se pretvorila u zlatno doba rentijera. Umesto da eliminiše birokratiju ona je stvorila kafkijanski sistem suludih diktata i sputavajuće kontrole. Podstakla je ekološku, socijalnu, političku, ekonomsku i finansijsku krizu, koja je kulminirala slomom 2008. Pa ipak, možda zato što njeni protivnici nisu umeli da proizvedu novi i ubedljiv narativ, ova ideologija i dalje dominira našim životima.
Nimalo iznenađujuće, ljudi su reagovali na ovo zatvaranje političkih izbora i mnoštvo pratećih katastrofa. Ali pošto su neoliberalizam, u širem smislu, prihvatile ne samo stranke desnice, već i demokrati u SAD, novi laburisti u UK, kao i mnoge slične partije, nije ostalo puno alternativa. Mnogi su se okrenuli nacionalizmu i nativizmu. Nova politika koju predstavlja vlada Borisa Džonsona uključuje i neoliberalizam i reakciju na njega. Esencijalisti sa žarom u očima – poput Dominika Raba, Liz Tras i Sadžida Džavida – još uvek pokušavaju da implentiraju ovu ideologiju u njenom najekstremnijem obliku. S druge strane, oportunisti poput Džonsona, Majkla Gava i Priti Patel obraćaju se onima koji traže žrtvene jarce za katastrofu koju je ona ostavila za sobom.
Džonson koristi neoliberalne okvire da opravda svoje napade na javnu bezbednost. On želi da obori ekološke standarde, da stvori slobodne luke u kojima biznis može da izbegava poreze i regulacije i da preko noći sklopi trgovinski ugovor sa SAD koji će po svemu sudeći ukinuti pravila humanog tretmana životinja i ugroziti opstanak Nacionalne zdravstvene službe.
Džonson besni protiv suvišnih birokratskih stega, ali istinske sputavajuće birokratske stege se stvaraju međunarodnim trgovinskim ugovorima za koje se on zalaže, ugovorima koji demokratske promene čine skoro nemogućima, kroz pravila koja štite kapital od demokratskih izazova, prebacuju odlučivanje sa parlamenata na of-šor sudove koji ne polažu računa nikome („pogodbe između investitora i država“). To objašnjava i činjenicu da deo levice podržava brexit u uverenju da izlazak iz EU podrazumeva spas od prinude instrumenata međunarodne trgovine. U stvarnosti, ovaj izlazak će nas izložiti nečemu još gorem: pregovorima sa SAD u koje UK ulazi sa ispruženom prosjačkom rukom.
Kako tvrdi profesorka političke ekonomije, Ebi Inis, neoliberalizam je danas dostigao svoju brežnjevljevsku fazu: „okoštavanje, korupcija i bezidejna politička talasanja“. Poput lenjinizma, neoliberalizam za sebe tvrdi da je nepogrešiva nauka. Njegov sudar sa složenošću stvarnog sveta izazvao je političku sklerozu vrlo sličnu onoj iz vremena propadanja sovjetskog komunizma. Zbog toga je „jedini način da se danas dovrši neoliberalna revolucija ona koja se odvija pod krinkom drugih projekata: brexit je idealan za to“.
Vanredne situacije su poslednje ishodište apsolutističkog i propalog sistema. Ali one su i poslednje sredstvo njegove odbrane i obnove.