Nacionalistička desnica osvaja sve veći politički prostor u mnogim evropskim državama. Da li se radi o jednistvenom bloku i koji su razlozi za njen uspeh?
Autor Joachim Becker
Prevela Iskra Krstić, Masina.rs
Bauk kruži nad Evopskom unijom i njenim članicama: bauk desničarskog nacionalizma. Taj bauk nije nov, ali je tokom proteklih godina primetno ojačao.
Uspon nacionalističke desnice koincidira sa usponom neoliberalizma na nivou EU i njenih zemalja članica i erozijom struktura društvene solidarnosti i sistematskim oslabljivanjem države blagostanja.
Polazna tačka: sedamdesete
Uspon nacionalizma otpočeo je 1970-ih. Britanska Konzervativna partija je prva velika stranka u EU koja se okrenula agresivnoj antiimigrantskoj i nacionalističkoj retorici još 1979. godine, tokom uspešne izborne kampanje Margaret Tačer. Taj mandat je Margaret Tačer iskoristila za udar na sindikate i intenzivnu privatizaciju.
Sedamdesetih godina se i u nekoliko skandinavskih zemalja javlja novi tip nacionalističkih stranaka. One oštro istupaju protiv poreza i veoma kritički prema državi blagostanja. Ubrzo zatim, preuzimaju i antiimigracijsku retoriku. Tim zaokretom su svoje glasačko telo proširili prema radništvu.
Sa usponom Slobodarske partije Austrije (FPÖ) pod rukovodstvom Jerga Hajdera i stranke Nacionalni front osamdesetih u Francuskoj, nacionalistička desnica je ostvarila značajan prodor. Sledile su ih stranke u Holandiji, Belgiji, Italiji…
Kako ističe francuski politikolog Pjer Martin te uspešne stranke su kombinovale „neoliberalizam i etnocentrizam“. Težište izbornih kampanja u Zapadnoj Evropi je bilo prvenstveno na migracijama, a ne na ekonomskim programima stranaka. Ti programi nagoveštavaju da se socijalna davanja moraju ograničiti kako bi se ustanovila konkurentnost, pa i da socijalno osiguranje valja ukinuti onima koji ga ne zaslužuju – lenjim, najsiromašnijim solojevima i strancima. Oni zagovaraju model države blagostanja za probrane.
Nakon 1989. godine, nacionalističke desne snage su se pojavile kao deo političkog spektara višestranačkog partijskog sistema u istočnim regijama Srednje i Jugoistočne Evrope.
Finansijska kriza kao akcelerator
Nacionalistička desnica je bila čvrsto pozicionirana u priličnom broju zemalja Evropske unije kada su se 2007. godine zemlje članice EU suočile sa udarom finansijske i ekonomske krize. Kriza je ogolila slabe tačke neoliberalnog ekonomskog poretka i pukotine u evrozoni i široj EU.
U izvesnom broju slučajeva poreklo pojave i jačanja nacionalističkih desničarskih stranaka može da se isprati do nastanka finansijske krize i upravljanja krizom koje je uključivalo i vanredne kreditne programe a teret prilagođavanja unilateralno nametnulo zemljama na periferiji.
U Nemačkoj se nacionalistička Alternativa za Nemačku (AfD) pojavila kao reakcija na kreditni program EU za Grčku. Odbacivanje programa kreditiranja periferije i mogućih novčanih transfera perifernim zemljama evrozone se upadljivo vrti u programima i u retorici drugih nacionalističkih stranaka evrozone – uključujući Slovačku, gde je partija Sloboda i Solidarnost (SaS) izazvala pad koalicione vlade na ovim pitanjima.
U Italiji i Francuskoj se intenzivirala rasprava o evru kao jednom od ključnih uzroka strukturalnih ekonomskih problema i deindustrijalizacije. I Severna liga i Nacionalni front su i pre krize već bile lagano usvajale izvesne heterodoksne nacionalno-konzervativne ekonomske regulative, a nakon 2008. su se odlučnije usmerile u tom pravcu.
U srednjoj Istočnoj Evropi su se nekadašnje ‘mejnstrim’ desničarske stranke poput Fidesa u Mađarskoj i Prava i pravde (PiS) u Poljskoj pomerile udesno i usvojile naglašeniju nacionalno-konzervativnu ekonomsku regulativu, koja podržava domaće privrednike.
U Mađarskoj je trijumf Fidesa na izborima delimično bio politička reakcija na skandale, na duboku krizu 2008/2009. godine i na upravljanje krizom social-liberalne vlade koja se priklonila uputstvima MMF-a.
U Poljskoj je PiS u kampanji za izbore 2015. iskoristio nezadovoljstvo društvenom neravnotežom – primera radi, nesigurnim ugovorima o radu – i ogromnim razlikama između regiona. Kriza i krizni menadžment Evropske unije su inicirali nepoverljivost prema EU u zemljama srednje Istočne i Jugoistočne EU. U nekoliko perifernih zemalja, naročito na Jugoistoku (u Grčkoj i Bugarskoj, na primer), kao i u srednjoj Istočnoj Evropi (u Slovačkoj i Mađarskoj) su otvoreno fašističke partije vidno ojačale u period od početka krize.
Evropska unija je ubrzano preuzimala kontrolu nad upravljanjem krizama, dok su se zemlje izvan evrozone, Velika Britanija i Poljska na primer, sve više držale po strani. To je jedan od faktora koji stoje iza odluke o Bregzitu. Finansijska kriza je obezbedila ogroman podstrek snagama nacionalističke desnice i pre visokog talasa izbeglica sa ratom zahvaćenih područja na Bliskom istoku.
Među liberalnim intelektualcima poput Ivana Krasteva postoji tendencija da se aktuelna kriza u EU i sve ubrzaniji uspon nacionalističke desnice pripišu prilivu izbeglica i šire gledano takozvanoj migrantskoj krizi. Tačno je da je priliv izbeglica dao novi zamajac nacionalističkim snagama, naročito na krajnjoj desnici. Njen uspon je, međutim, počeo pre toga i ima znatno složenije uzroke.
Mapiranje nacionalističke desnice
Nacionalistička desnica nije samo narasla tokom prethodnih godina, već je postala i razuđenija. Mogu se uočiti tri grane: neoliberalna, nacionalno-konzervativna i fašistička.
Na severozapadu EU – industrijskom jezgru zemalja oko Nemačke, Skandinavije i Velike Britanije – preovladava neoliberalna grana nacionalizma. U ovim zemljama su se neoliberalni nacionalisti usredsredili na radikalizovanje neoliberalnih regulativa. Oni su sasekli institucionalni uticaj sindikata, reformisali poreski sistem u korist poslovnih struktura i (više) srednje klase i modifikovali socijalna davanja.
Koalicije Narodne partije Austrije/Liberalne stranke Austrije (ÖVP/FPÖ) i, doskora, vlada Belgije sa snažnim prisustvom Novog Flamanskog Saveza (N-VA) nesumnjivi su primeri. Ove regulative su bile usklađene sa zahtevom poslovnih udruženja i sa neomerkantilističkim razvojnim modelom orijentisanim na izvoz.
Kako bi dosegla biračko telo i izvan srednje klase, nacionalistička desnica je svoju neoliberalnu agendu zaodenula nacionalističkim ruhom, obraćajući se različitim društvenim grupama. Zahtev da se ograniče rashodi EU i odbacivanje takozvane „unije transfera“ u evrozoni cilja na afinitete srednje klase.
Nemački, Austrijski, Finski poreski obveznici nisu dužni da izdržavaju siromašnije regione. Zahtev za državom blagostanja za izabrane cilja na nižu srednju klasu i radnike. Vlada ÖVP/FPÖ je, pre svog pada u proleće 2019., bila preduzela mere koje pogađaju migrante iz EU, izbeglice i porodice sa više dece. Krajnja desnica se pokazala kao vrlo domišljat zagovornik ekskluzivističke države blagostanja, ali su slične zahteve preuzele i neke ‘mejnstrim’ partije, naročito u grupaciji hrišćanskih demokrata.
Neoliberalni nacionalisti u srednjoj Istočnoj Evropi, poput ODS (Građansko-demokratska stranka) ili SaS (Sloboda i Solidarnost) imaju tendenciju da budu čak i radikalniji u neoliberalnom pristupu ekonomiji i socijalnoj politici. Njihov ekonomski nacionalizam se ispoljava kroz zalaganje za ojačavanje nacionalnih moći kako bi se transnacionalnim korporacijama ponudili niži porezi i niži standardi. U pitanju je paradoksalna forma ekonomskog nacionalizma u ekonomskom modelu zasnovanom na promovisanju direktnih stranih ulaganja. Njihov stav protiv migracija je ograničen na migracije potekle izvan granica EU.
U Višegradskim zemljama su se stranke kao što su Fides i Pravo i Pravda (PiS) profilisale uz više nacionalno-konzervativnih elemenata. Fides i PiS brane nacionalno-konzervativnu viziju države. Ove dve stranke su proširile uticaj svojih kadrova na terenu. Svoje pobede na izborima su protumačile kao snažna nacionalna punomoćja koja im omogućavaju da oslabe podelu vlasti na nacionalnom nivou. Drastično su umanjili nezavisnost sudstva. Trudili su se da svoj uticaj prošire na medije, kulturne institucije, nevladine organizacije. Izgradnja partijske države je u Mađarskoj mnogo više uznapredovala nego u Poljskoj.
Osnovni cilj regulativa i za Fides i za PiS je bio da ojačaju domaće poslovne grupe, naročito u sferi bankarstva. Fides je izgradio grupu poslovnih ljudi blisko povezanih sa vladajućom partijom. Mađarska profesorka sociologije Eržebet Salaj je za ovu frakciju kapitala skovala izraz „klijentelistička buržoazija“. Taj napor da se izgradi domaća buržoazija je praktično bio ograničen na građevinarstvo i pojedine uslužne sektore.
Vlada Fidesa je za potrebe kreiranja izvoza nastavila da daje velike podsticaje direktnim stranim investitorima. Fidesov ekonomski nacionalizam je, dakle, selektivan, kao što naglašava mađarski sociolog Andraš Tot. Fides je u ekonomskoj i socijalnoj politici usvojio nacionalno-konzervativne regulative koje favorizuju domaće firme i višu srednju klasu u sektorima poput bankarskog, ali je inače težio radikalno neoliberalnim regulativama koje su favorizovale poslovanje i opterećivale nižu srednju klasu, radnike, a naročito siromašne.
U oblasti ekonomske i socijalne politike postoje neke značajne razlike između Fidesa i PiS-a. Veze između domaćih privrednika i stranke PiS su slabije. Procena pozicije Poljske u okviru internacionalne podele rada je poprilično kritična. Želja vlade PiS-a da ojača tehnološku osnovu Poljske ekonomije ambicioznija je nego u sličaju Fides -a. Njihova socijalna politika je inkluzivnija. Uprkos razlikama u ekonomskoj politici Fides-a i PiS-a obe stranke fondove EU smatraju ključnom za svoje strategije rasta.
Fidesov model selektivne mešavine jakog neoliberalizma sa elementima nacional-konzervativizma i ozbiljnom dozom klijentelizma služi kao ugledni primer nacionalističkim desničarskim strankama u Jugoistočnoj Evropi (u Srbiji, na primer) više nego socijalno inkluzivniji i jače nacionalno-konzervativni model stranke PiS. Fides je ostvario bliske veze sa nekoliko desničarskih stranaka u bivšoj Jugoslaviji. U Sloveniji i Severnoj Makedoniji je za takvu saradnju ključna medijska sfera.
Zemlje kapitalističkog centra koje se deindustrijalizuju i polako klize ka perifernom položaju, poput Italije i Francuske, su istovremeno region u kom primetno jačaju nacionalno-konzervativne snage. Reagujući na ovaj ekonomski trend Nacionalni front, koji se sada zove Nacionalni savez, i Severna liga u svoje ekonomske programe uvode sve više nacionalno-konzervativnih elemenata. Ti elementi pre svega ciljaju na podršku manjih domaćih privrednika i srednje klase.
Nakon izbijanja krize u Evrozoni obe stranke su započele kampanju protiv evra, ali su u poslednje vreme njihovi stavovi u ovoj oblasti postali manje pregledni. Nacionalni Front je bio prvi u zahtevima ekskluzivističke socijalne zaštite – takozvanih „nacionalnih preferencija“. Severna Liga se strateški fokusirala na koalicionu vladu kratkog veka sa Pokretom 5 zvezda u kampanji protiv izbeglica. Migracije su, dakle, unutar zemalja jezgra Severozapadne Evrope, fokusna strategija kako Nacionalnog saveza tako i Severne lige.
Nacionalistička desnica u Evropskom parlamentu
Izbori za Evropski parlament, održani u maju 2019., su pokazali napredovanje, mada ne i izborni prodor nacionalističke desnice. Dve velike nacionalističke desničarske stranke su ostvarile posebno zapažen uspeh na izborima: PiS, koja je izbornu kampanju zasnovala na temama iz oblasti socijalne politike je sa 31.8% skočila na 45.6%, dok je Severna liga, koja se predstavljala kao vodeća evropska snaga protiv izbeglica i protiv migracije, sa 6.2% došla do 34.3%. Fides je svoj rezultat konsolidovao na 52.2%. Podrška nekim od drugih važnih partija krajnje desnice, poput Nacionalnog saveza (23.3%) i Liberalne stranke Austrije (17.2%), je opala.
Težište izborne ravnoteže između različitih nacionalističkih formacija se pomerilo u zemljama poput Belgije i Holandije. Nakon izbora za Evropski parlament 2019. glavni blokovi nacionalističke desnice su se uglavnom pregrupisali u dve parlamentarne frakcije. Krajnje desno krilo, odnosno jake anti-imigrantske snage, su obrazovali grupu Identitet i demokratija (ID). U ovoj frakciji dominiraju stranke iz Zapadne Evrope, dok stranke iz srednje Istočne Evrope u njoj igraju marginalnu ulogu. Izgleda da snažni antiimigrantski diskurs stranaka iz Zapadne Evrope, koji je delimično usmeren protiv doseljenika iz zemalja EU, odbija nacionalističke stranke iz istočne Evrope od ove grupe.
Druga grupa, koja je naizgled umerenija – Evropski konzervativci i reformisti (ECR) – ima upadljivije izmešano članstvo. ID je peta, a ECR šesta po veličini frakcija u Evropskom parlamentu. Uloga EP u formiranju nove Evropske komisije je ograničena. Glavne odluke su se donosile na nivou vlada zemalja Evropske unije. Od svih nacionalističkih stranaka, samo Fides je igrao ključnu ulogu pri izboru Ursule fon der Lejen za novu predsednicu Evropske komisije. EP je, ipak, odbacio primarni predlog Fidesa za mađarskog Komesara.
Linije razdvajanja
Nacionalistička desnica unutar Evropske unije nije objedinjena snaga. Ona obuhvata pokrete u rasponu od nacionalističke desnice do krajnje desnice. Nacionalistička desnica ujedinjeno zahteva snažnije nacionalne države, militarizaciju spoljne politike i ekstremno restriktivan stav prema izbeglicama i migraciji koja potiče izvan granica EU. Po ostalim pitanjima je podeljena između jezgra i periferije.
U zemljama centra nacionalističke partije zagovaraju restrikcije u oblasti ulaganja EU u periferiju. Na periferiji, naprotiv, ovo ulaganje smatraju ključnim faktorom jedinstva unije i tamošnjih razvojnih modela.
Nacionalističke desničarske partije centra zalažu se za ekskluzivističku državu blagostanja. Neke od mera koje one predlažu usmerene su protiv migranata unutar EU. Na periferiji, nacionalističke partije ne žele da iseljenici iz “njihovih” zemalja trpe diskriminaciju. Usled ovih protivrečnosti nacionalističke desničarske stranke su obrazovale nekoliko grupa u Evropskom parlamentu.