Nedavno najavljeno ukrupnjavanje levih političkih snaga u Srbiji je izazvalo veliku pažnju javnosti. Da li bi nova partija levice mogla da se postavi kao relevantan politički akter pored vlasti koja čvrsto sprovodi svoje neoliberalne politike i opozicije koja ne obećava sistemsko rešavanje društvenih problema?
Dve tehnološko-klasne inovacije u poslednje vreme krase centar Beograda: kontejneri koji se otvaraju karticama u nekoliko ulica u centru, i Bitcoin bankomat u samoposluzi Idea London. Ova čuda tehnike jasno govore kome pripada centar grada, a još više kome ne pripada. Centar Beograda treba da bude lep, bogat i reprezentativan za turiste, a povrh toga – u njemu nema mesta za sirotinju. To nam je rečeno ovim high-tech kontejnerima, ako već nismo saznali iz iseljenja kojih je srazmerno mnogo na atraktivnim lokacijama, koje bi, po logici stvari, trebalo da pripadnu najbogatijima; ili u eksproprijaciji savske obale za potrebe Beograda na vodi; ili pak iz rušenja romskih naselja koja su „ružila“ sliku grada.
Piše: Milena Repajić, Masina.rs
Ovo klasno čišćenje nije rezervisano samo za centar prestonice, iako se tu vide njegove najblistavije manifestacije. Sela su odavno ostala bez domova zdravlja i škola, gradovi i opštine bez domova kulture, pozorišta i bioskopa. Sve je to posledica onoga što bi neki nazvali tranzicijom, neki klasnim ratom koji hara prostorom bivše Jugoslavije već trideset godina. Obrazovanje i kultura sve više su klasni markeri, a zdravstvene usluge se iz državnih institucija sele u skupe privatne klinike. Priroda, zdravlje, obrazovanje, kultura, stan – na kraju krajeva i sâm život – rezervisani su za one koji mogu sebi da ih priušte. Ostali mogu da budu jeftina i prekarna radna snaga koja će ove prve opsluživati.
Sve je to i simptom višedecenijskog odsustva jake levice, koja bi se tom klasnom raslojavanju odlučno suprotstavila. Rasturena ekspanzijom kapitalizma i nacionalizma, kompromitovana kvazilevičarskim i kvazisocijalističkim strankama devedesetih i dvehiljaditih, levica je uz mnogo teškoća počela da obnavlja snagu u poslednjih deset godina. Ta snaga se ogleda u sve jasnije artikulisanom radničkom otporu, u studentskim borbama, borbama za krov nad glavom i vode, kao i u brojnim lokalnim inicijativama „odozdo“, koje, doduše, najčešće izbegavaju jasno ideološko određenje. Pitanje je, međutim, koliko se tako atomizovanom borba levica može suprotstaviti pozicionom i opozicionom kapitalističkom establišmentu.
Postideološki mit i politička scena u Srbiji
Najveći uspeh neoliberalnog kapitalizma je u tome što je, za razliku od svog liberalnog prethodnika, uspeo da se predstavi kao neideološki i nadideološki. U kontekstu pada Berlinskog zida, preko Fukujamine teoriju o „kraju istorije“ i uz čuvenu izjavu Margaret Tačer „ne postoji tako nešto kao što je društvo“, predatorski kapitalizam, nejednakost i krajnji individualizam zauzeli su centralno mesto kao „prirodne“, neideološke pojave. Sve stranke političkog establišmenta približile su se jedna drugoj i suštinski postale predstavnice jedne te iste neideološke ideologije. Ta je situacija počela da se menja nakon ekonomske krize 2008. godine, ali talas povratka ideologiji i nezadovoljstvo radnih slojeva inicijalno je bolje iskoristila desnica nego levica (što se vidi i po rezultatima nedavnih izbora u Britaniji).
Još jedna od posledica globalne krize kapitalizma, a proistekla iz neideološke neoliberalne paradigme, jeste pojava autoritarnih, suštinski desničarskih režima ekstremnog nacionalizma i kapitalizma, koji se zaklanjaju iza tzv. catch all ideoloških načela, pokušavajući (i uglavnom uspevajući) da svojom demagogijom zahvate što šire u biračko telo. U Srbiji je na talasu krize liberalizma i nezadovoljstva nakon više od decenije upravljanja postpetooktobarskih režima, na takvoj jednoj catch all platformi došao Aleksandar Vučić, i bez većih problema se sedam godina održava na vlasti.
Odgovor opozicije, koja je počela da se konsoliduje od predsedničkih izbora 2017. godine, zakasneo je i neadekvatan. Stranke okupljene oko Saveza za Srbiju političkim diskursom i načinom delovanja pokušavaju da naprave nekakvu reprizu borbe protiv Miloševića u dramatično drugačijim okolnostima. Na simboličkom nivou to se odražava i u parolama na subotnjim protestima („Gotov je“), muzičkom repertoaru („Rimtutituki”, Balaševićev album „Devedesete“) i gostima (Branislav Lečić, Džo Bagerista). Na polju političkog diskursa to se ogleda u pokušaju „prevazilaženja ideologija“ zarad zajedničke borbe, pa se u istom kampu nalaze radikalno desne Dveri, desna Narodna stranka, centristička Stranka slobode i pravde, ostaci Demokratske stranke i nekadašnja nominalno leva Levica Srbije Borka Stefanovića.
„Oprobani“ recept, međutim – ne radi. U „postideološkim“ devedesetim, borba protiv Miloševića bila je predstavljana kao borba protiv komunizma (simbolično predstavljena slikom Zorana Đinđića koji skida petokraku s gradske skupštine) i za evropske integracije. U borbi protiv Vučićevog neoliberalnog catch all autoritarnog režima, koji uživa zdušnu podršku Evropske unije kao politički akter koji najlakše može sprovesti mere štednje i povoljne uslove za direktne strane investicije kroz subvencije i efektivno ukidanje radnih prava, a uz to ima nacionalistički kredibilitet za rešavanje kosovskog pitanja – postavljanje opozicije kao neideološke i proevropske u najmanju ruku je anahrono.
Levica od aktivizma do parlamentarne borbe
Otuda ne iznenađuje što je vest o ujedinjenju levice u novu političku partiju, okupljenu oko Socijaldemokratske unije i jasno socijalistički profilisanu, izazvala oštre reakcije u redovima vlasti i opozicije. Sama činjenica da se radi na osnivanju novog političkog aktera bila je dovoljna da mu dominantni opozicioni Savez za Srbiju pripiše etiketu „rada za Vučića“, a u ključu polarizacije javnosti i mantre o neophodnosti „ujedinjenja opozicije“ bez obzira na ideološka razmimoilaženja.
Velika pažnja koju je vest o formiranju nove levičarske partije pobudila u javnosti, osim što govori o političkoj kulturi naviknutoj na strogo hijerarhijski ustrojene i liderske političke stranke (kroz usredsređenost medija na Jova Bakića kao potencijalnog novog „lidera“ koji „preuzima“ stranku od Žarka Koraća, koji već pet godina nije u SDU), svedoči da je sazrela potreba za jasno pozicioniranim levim političkim delatnikom koji će adresirati ključne društvene probleme. Levica propadajuću ekonomiju, urušavanje javnog sektora, kršenje radnih prava, siromaštvo i rasprodaju prirodnih dobara vidi ne samo kao dnevno-političke, već kao sistemske probleme koji su prisutni već decenijama.
Vučić je samo nastavljač, istina brutalniji i bahatiji, politika koje je današnja opozicija sprovodila od 2000. godine. U narative opozicionih političkih stranaka sve češće ulaze fraze iz levog registra poput „javnih dobara“, „solidarnosti“, problema nejednakosti, doduše sasvim u neskladu s politikama koje su sprovodile ili programima koje predlažu. Retko koja stranka, sa izuzetkom vladajuće koalicije, danas privatizacije brani onako zdužno kako su to činile u prvoj deceniji ovog veka, premda nisu spremne ni da ih odbace i priznaju štetu koju su načinile privredi i društvu. Upravo to je učinio SDU u Pozivu snagama levice na zajedničku parlamentarnu borbu s kraja prošle godine. U ovom dokumentu, koji je usvojio kongres Partije, SDU je odbacio „sve ideološke i kadrovske veze sa Socijaldemokratskom unijom iz vremena privatizacije“. Time je postavljena osnova za ujedinjenje levice o kome se govori u medijima.
Ljudima koji su upoznati s levom scenom u Srbiji ujedinjenje zvuči paradoksalno, i mnogi su ga dočekali s dozom skepse, svesni poslovične razjedinjenosti levice, koja od 2000. godine deluje kroz različite atomizovane grupacije. Neke od tih grupacija (Levi samit Srbije, pripadnice i pripadnici studentskog pokreta i pokreta protiv iseljenja iz Novog Sada i Beograda, aktivisti i aktivistkinje za zaštitu životne sredine) i brojni pojedinci odazvali su se na poziv SDU i trenutno rade na formiranju ujedinjene partije levice.
Ukrupnjavanje levih snaga u zajedničkoj borbi događa se, međutim, već godinama, kroz inicijative kao što su Združena akcija „Krov nad glavom” i Pravo na vodu, zajedničke proteste i akcije. Na aktivističkom polju je delovanje levice katkad ubiralo i javne simpatije opozicionih političkih aktera, naročito kada bi uspeli da pokupe tantijeme iz tih borbi (kao u slučaju Balše Božovića i hotela „Bristol”). Prelazak iz aktivističke borbe u političku arenu, u kojoj bi klasna pitanja bila jasno artikulisana, sasvim je drugačija zver jer nije ograničena samo na borbu protiv aktuelnog režima, već je to borba protiv kontinuiteta politike u Srbiji od kraja osamdesetih godina do danas, i u njoj levica nužno mora stajati nasuprot različitim desnim i liberalnim politikama koje stvaraju društvo nejednakosti i ugrožavaju radnike i radnice.
Ulazak levice u politički mejnstrim, kako je već i reakcija javnosti na najavu ujedinjenja pokazala, neće biti nimalo jednostavan, naročito kad se uzme u obzir da se tu radi o ljudima s prvenstveno aktivističkim iskustvom. No upravo u toj aktivističkoj pozadini, kao i u paralelnom aktivističkom i parlamentarnom delovanju, može ležati i glavna snaga buduće leve partije, nasuprot odnarođenom i okoštalom političkom establišmentu. Ti ljudi su pokazali da su spremni fizički da stanu u odbranu najugroženijih, fizički da stanu u odbranu zajedničkih prirodnih dobara, doslovno da stanu iza svojih uverenja.