Najtiražniji italijanski dnevni list La Repubblica 6. februara je preko svih pet stubaca prve strane rasprostro naslov: „Prioritet vlade je obuzdavanje mržnje“. Nije taj naslov smislila redakcija čijim novinarima i osnivaču, 95-ogodišnjem Euđeniju Skalfariju, stižu hrpe pisama, ništa manje nego pretnji smrću. Naslov je izvučen iz intervjua sa ministarkom unutrašnjih poslova Lućanom Lamorgeze, koja je i sama predmet fašističkih napada. Pisanje o bujanju mržnje sa jasnim fašističkim obeležjima sveo bih na samo jednu zemlju – Italiju. Italija uostalom ima copyright na to ime(1) i na strahote koje su činjene pod okriljem te ideologije zla. Ona nikada nije sprovela postupak denacifikacije. Štaviše, Palmiro Toljati, vođa komunista, zalagao se 1957. da sudija Gaetano Azariti postane predsednik Ustavnog suda, iako je u doba fašizma pisao rasističke zakone i javno demonstrirao svoj antisemitizam. Sveo bih tekst i na samo jednu sedmicu (od 3. do 9. februara) jer je i previše mučnih zbivanja da bi stalo na ograničen prostor jednog članka.
Piše Milutin Mitrović, Peščanik.net
Dok jedna Italija peva i zabavlja se u San Remu, druga, neskrivenih fašističkih karakteristika, diže glavu, preti, napada i obećava da će preuzeti vlast. Treća, ona demokratska i civilizovana, počinje da se odupire povratku fašizma. U Trstu je objavljeno kako će sala u vlasništvu regije Friuli Venecija Đulija biti ustupljena fondaciji Traine čiji je osnivač Renzo De Vidovich, bivši neofašistički poslanik i neobuzdani desni radikal, za njihova dva „naučna“ skupa: „Lažni slovenački viktimizam korišćen protiv Italijana u Austrougarskoj… (sažeo sam logoreično nabrajanje) u SHS i Jugoslaviji – 1920/41, pod Amerikancima 1945/54. i 600 još neotkrivenih fojbi(2) u Sloveniji“. Drugi skup je još provokativnijeg naslova: „Stogodišnjica 1920-2020. Jugoslovenski teroristi… odgovorni su za pokolj u Splitu i paljenje hotela Balkan u Trstu“.
Istoga dana kada je multikulturalni Trst uzbudila ova najava revizionističkih skupova koji će se održati 13. i 21. februara, a pod pokroviteljstvom opštine Trst, u Beogradu je u zgradi opštine Stari Grad održana prezentacija Šešeljeve trotomne srpske fašističke revizije istorije sa tezom da u Srebrenici nije bilo genocida. U oba slučaja predsednici opština (i u Trstu i u Beogradu) pravdali su se da su pokroviteljstvo, odnosno prostor morali da daju jer ne postoje zakonski razlozi za odbijanje! Takođe za oba slučaja važe reči Nataše Kandić da „ekstremisti više nemaju nikakve kočnice“. Dokaz su i fotografije koje se vrte na internetu.
Vratio bih se Italiji, jer ona je predmet ovog teksta. Tršćanska zbivanja zahtevaju dodatna razjašnjenja. Prvi navedeni skup (13. februara) ima za cilj da dokaže kako Slovenci u Italiji nisu bili žrtve fašizma nego teroristi i zlikovci koji su zajedno sa ostalim „titinima“ ubijali nedužne Italijane, pa ih čak i žive bacali u kraške jame. Skup je prijavljen za isti dan i u isto vreme kada se u zgradi svojedobno spaljenog slovenskog Narodnog doma, koji je obnovljen i u koji je smeštena Visoka škola za prevođenje, prikazuje dokumentarni film o paljenju tog doma. Kao i sve fake news i ova se zasniva na deliću nepobitne istine. Paritetna komisija istoričara Italije, Slovenije i Hrvatske proučavala je problem fojbi od 1993. do 2000. godine i donela zajedničke zaključke koji su objavljeni u Sloveniji i Hrvatskoj, ali nikada u Italiji. Razlog je konstatacija istoričara da u jamama ima i skeleta u nemačkim uniformama, građanskim odelima, bez odela što ne dokazuje da su stradali samo Italijani. Italijanski istoričar Galean Fogar navodi da je iz fojbi ukupno izvađeno 570 tela.(3) To je u teškoj nesuglasici sa tvrdnjama političara da je u jamama završilo najmanje 3 do 4 hiljade Italijana. U glavnom TV dnevniku RAI ovog 8. februara, predstavnik ezula – Italijana prognanih iz Jugoslavije – energično je tvrdio da je u fojbama završilo preko 10.000 Italijana. Verovatno je na osnovu takvih tvrdnji, koje su u sukobu sa nalazima istoričara, 2005. tadašnji italijanski predsednik Đorđo Napolitano izrekao rasistički intoniranu tvrdnju o stradanju Italijana u Jugoslaviji koje se navodno odvijalo „pod motom mržnje i krvavog oblika slovenskog aneksionističkog plana koji je dobio pogubne forme etničkog čišćenja“.
Drugi skup (21. februara) je o „pokolju“ u Splitu i paljenju Slovenskog doma u Trstu 1920 – koji se sada želi pripisati „jugoslovenskim teroristima“, a istoričar Ernst Nolte navodi to paljenja kao prvi akt fašističkog nasilja u Evropi. U sadašnjoj fake kampanji Slovenski dom omalovažavajuće je sveden na „Hotel Balkan“, koji je bio samo deo u sklopu te zgrade. U vreme Prvog svetskog rata Italija se godinu dana držala po strani kao neutralna. Da bi je privukla u rat na strani Trojne alijanse Britanja joj je obećala da će na kraju rata dobiti Južni Tirol, Trst, Goricu, Istru, deo jadranskog ostrvlja i Dalmaciju do Trogira, dakle do pred sam Split. Na samom kraju rata Italijani su u splitsku luku uputili ratni brod Puglia čiji je dolazak propraćen isticanjem italijanskih zastava na kućama Splićana italijanskog porekla. Italijanizacija Splita je prekinuta 12. jula 1920, kada su hrvatski nacionalisti ubili Tomaza Gulia, kapetana italijanskog ratnog broda i njegovog motoristu dok su slavodobitno šetali gradom.
Već od novembra 1918. italijanske trupe pod komandom admirala Mila počele su da zaposedaju teritorije koje su im obećane tajnim(4) Londonskim sporazumom, a ekstrovertni plejboj, pesnik i nacionalista Gabriele Danuncije je sa svojim legionarima zaposeo Rijeku. Izgledalo je da će italijansko zaposedanje prostora ići i dalje od dogovorenih teritorija. Split i južni deo Dalmacije bio je pod ingerencijom nejakog lokalnog komiteta kojim su rukovodili Josip Smodlaka i Ivo Tartalja i kao spas obznanili su ujedinjenje sa kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca, ali to nije bilo dovoljno jemstvo da neće biti anektirani. Za razliku od Rijeke koja je prema popisu iz 1910. imala 49.608 stanovnika od čega 23.283 (46,9 odsto) Italijana,(5) 15.731 (31,7 odsto) Hrvata dok su ostali pretežno bili Austrijanci i Mađari, u Splitu je na tom istom popisu bilo ukupno 21.407 stanovnika, od kojih 18.235 (85,18 odsto) „srpskohrvatski govorećih“, 2.082 (9,73 odsto) Italijana, ali osvajačke ambicije nisu mnogo marile za te razlike.
Američki predsednik Vudro Vilson je bio protiv širenja Italije na istočnu obalu Jadrana, tako da priličan deo italijanskih aspiracija i britanskih obećanja iz Londonskog sporazuma nije ušao u definitivni Versajski mirovni sporazum. Na teritorijama na koje je pretendovala Italija počelo je osnivanje Fasci Nazionali Italiani – lokalnih asocijacija Italijana sklonih da preuzmu vlast u haosu koji je nastao. „Osakaćena pobeda“ kako su je nazvali Italijani, izazvala je žestoko nezadovoljstvo i pokret iredente (oslobađanja) istočne obale Jadrana te dovela do obaranja liberalne italijanske vlade i rađanja fašizma.
Musolini dolazi na vlast. Neobuzdani sin jedne provincijske učiteljice i lokalnog kovača počeo je pohađajući selestinski koledž. Kao odrastao postaje socijalista i urednik lista Avanti (Napred) da bi 1919. proklamovao rađanje fašizma i njegovih crnokošuljaških odreda sa kojima će pokrenuti Marš na Rim, da bi 1922. od kralja iznudio mandat za formiranje vlade. Dve godine ranije (20.9.1920) kao još uvek samo usijani iredentista, odlazi u Pulu i drži govor u kojem kaže: „da bismo ostvarili mediteranski san o Jadranu naše more mora biti u našim rukama; kao prepreka prema slovenskoj rasi, inferiornoj i barbarskoj“. Na mitingu se orila pesma: „U Puli je Arena, a fojba u Pazinu“. Statistike govore da je u razdoblju 1920-30. godine 80.000 Hrvata i Slovenaca proterano iz Istre i Dalmacije, ostali su asimilovani, italijanizovana su im lična imena, topografska nazivi, ukinute škole, zabranjena upotreba narodnog jezika.
Musolinijev ministar javnih radova Đuzepe Kaboldi Đilji (Giuseppe Caboldi Gigli), pre nego što je sam sebi promenio ime, zvao se Josip Kobal i bio Slovenac, pisao je slavopojke fašizmu i između ostaloga: „Istarska muza dala je uzvišeno ime Fojba mestu pokopa svih onih koji u Istri minimizuju italijanske karakteristike“. Ti detalji dokaz su prvobitne fašističke upotrebe fojbi, koje se naknadno pripisuju isključivo „krvavoj, inferiornoj, barbarskoj slovenskoj rasi“. Istoričar Konstantino De Sante (Constantino De Sante) sačinio je spisak svih koncentracionih logora(6) koje je ustanovila fašistička italijanska vlast i naveo broj pretežno južnih Slovena (iz Italije i teritorija koje je okupirala italijanska vojska) koji su u njima našli smrt.
Niko sa istočne strane Jadrana ne spori da su brojni Italijani završili u jamama. Prvi je, i zadugo jedini, o tome pisao neobuzdani borac za istinu, Predrag Matvejević, koji je rekao: „Strahovita istina fojbi ima svoj istorijski kontekst, koji ne smemo zaboraviti ako želimo da govorimo o istini i ako želimo da ta istina potvrdi naše žaljenje. Jer falsifikovanja i prećutkivanja ponižavaju i vređaju“. Pomenuti Đakomo Skoti pisao je o dva talasa progona Italijana iz Jugoslavije: prvom, neposredno posle kapitulacije Italije 1943. kada su lokalni istarski aktivisti ubijali i bacali u jame fašističke funkcionere sve dok to nisu sprečile nemačke jedinice što su zaposele područja koja su držali Italijani. Drugi talas je nastao 1945, na kraju rata, kada je partizanskim vlastima „izmakla kontroli“ pljačkaška „odmazda“ i kada su zbog toga smenjena kompletna rukovodstva gde su se takve stvari događale. „Posle toliko laži i odvratnih ideologizovanih filmova (u Italiji)“, pita se Skoti, istarski Italijan, „kako ćemo mi ovde komšijama pogledati u oči“.
Nažalost fašizam nije samo mračna prošlost, već sve intenzivnije zaposeda prostor javnog života u celom svetu. Broj verbalnih napada na Jevreje u Italiji naglo je porastao kada je ministar unutrašnjih poslova postao vođa ksenofobne Lege – Mateo Salvini. Tada je ološ osetio da ima prećutnu podršku. Naveo bih najsvežije podatke: 24. januara u mestu Mondovi, na vratima kuće porodice Rolfi osvanuo je napis „Juden hier“ uz Davidovu zvezdu, tačno kako su obeležavane kuće i radnje Jevreja za eksterminaciju u Trećem rajhu. Sin Lidije Rolfi, koji danas živi u toj kući, kaže da njegova majka jeste nestala u Aušvicu, ali kao zarobljena partizanka, a da Jevrejka nije bila. Tri dana kasnije u Torinu je na zidu kraj stana jedne Jevrejke koja je kao dete jedina u porodici preživela koncentracioni logor, osvanuo grafit: „Crkni prljava Jevrejko“. Devetog februara se kao deseta po redu pojavila Davidova zvezda i napis JUDE na stanu jednog volontera koji nije Jevrejin, ali pomaže imigrantima. U Vićenci je 27. januara, ispred sedišta Demokratske partije okačen „manifest“ sledećeg sadržaja: „27. januar je Dan sećanja, setimo ih se i otvorimo peći: Jevreji, Romi, Sinti, gej, crnci, komunisti – Ulaz slobodan!“
Najprepoznatljiviji indikator fašizma je mržnja prema Jevrejima, Romima, prema drugačijima, naročito ako su slabiji, kao imigranti na primer. Istraživanja u Italiji pokazuju da danas čak 15,6 odsto Italijana smatra da se Šoa – progon Jevreja – nije desila, a da je taj isti stav 2004. zastupalo samo 2,7 odsto ispitanika. Pritom Italija ima Dan sećanja (Giorno della Memoria) 27. januar, kada i svi drugi, ali i Dan pamćenja (Giorno del Ricordo) 10. februar – kada se sećaju isključivo onih Italijana koji su stradali u jugoslovenskim progonima. Ako se sumnja u moju objektivnost opisa tih progona, naveo bih da su još eksplicitnije sumnje u ono što se danas tvrdi izneli italijanski istoričari: Ana Maria Vinći (Vinci), Klaudija Černigoj (Claudia Cernigoi), Đuzepe Betani (Giuseppe Bettani), Anđelo d’Orsi (Angelo d’Orsi) i ne samo oni. Istoričar Erik Gobeti (Gobetti) je 5. februara u Torinu pred prepunom salom dva sata govorio na temu „Fojbe, Jugoslavija i Dan pamćenja“ pokušavajući da istinu odvoji od naslaga političkih laži. Jedan od primera je fotografija korišćena kao naslovnica publikacije o stradanju nedužnih Italijana u Jugoslaviji na kojoj kao partizani streljaju nedužne civile Italijane. U pitanju je prosto neverovatna bahatost, jer se prilično jasno vidi da oni koji pucaju na vezane civile nose italijanske uniforme i karakteristične šlemove, a istoričari su našli datum, mesto i imena Istrana sa te slike koje su italijanski vojnici streljali.
Da nije opasno bilo bi komično što ezuli – Italijani izbegli iz Jugoslavije – traže da se uvede zakon po kojem bi njihovo stradanje bilo predmet u školama, da svi tekstovi koji se pišu za đake moraju biti odobravani – ne od strane istoričara – nego od njihovog udruženja, da se uvede krivična odgovornost za one koji osporavaju podatke o fojbama, da se Titu oduzmu sva odlikovanja koja je dobio od Italije… Kao što rekoh, to nije komično, jer pobuđuje na mržnju, dok danas u Italiji samo na prostoru od Trsta do Venecije živi oko 80.000 ljudi sa prostora bivše Jugoslavije.
Istoričarka Alesandra Tarkvini (Tarquini) je u jednoj emisiji (8. februara na TV La7) izrekla opaku misao da su fašizam i antisemitizam deo zapadne kulture! Koliko god bila tačna, to je jedna od onih stvari koje se ne govore javno, pre svega zato što se lako pretvaraju u argument odijuma prema toj kulturi i postaju oružje u sukobu istoka i zapada. Fašizam je ipak mnogo dublji i njegova mržnja, zlo, netrpeljivost, nasilje… prisutni su svuda. Fašizam je ideologija koja crpi svoju snagu iz najmračnijih ljudskih poriva, pa je vraški opasan i na današnjem stepenu razvoja svesti – neuništiv. Musolini je došavši na vlast rekao kako on nije izmislio fašizam nego ga je samo oslobodio iz podsvesti ljudi. Izbegavam da upotrebim prefikse „post“, „neo“ ili izraz „fašizam trećeg milenijuma“ koji su u modi. Fašizam je uvek totalan i ne može biti delimičan, što mu se želi pripisati dodavanjem prefiksa. Zlo se teško dozira jer ima u sebi ugrađenu tendenciju eskalacije. Taktika današnjeg ponašanja fašista je da izbegavaju otvorene fizičke sukobe koji bi morali dovesti do reakcije vlasti. Žele da se predstave kao legitimna politička snaga. Poput mafije koriste sve okolnosti koje im demokratska društva pružaju garantovanjem slobode mišljenja i delanja sve dok se fizički ne ugrožava neko drugi. Oni se drže krajnjih granica dozvoljenog tvrdeći da su njihovi protivnici izmislili da je fašizam zlo. Istovremeno van uvida javnosti vežbaju osvajanje vlasti silom. Policija je 2017. otkrila da pripadnici fašističke organizacije Paundova kuća7 (Casa Pound) vežbaju intenzivno vojne veštine u Ukrajini zajedno sa tamošnjim fašistima, ali na tome se sve završilo.
Pored Kaza Paund, još masovniji je pokret Nova snaga (Forza Nuova), uz koje postoji još 13 manje značajnih ultradesnih registrovanih pokreta u Italiji. Na tom spisku nedostaje prava i pravna naslednica Musolinijeve fašističke partije, koja se posle niza mutacija imena zadržala na nazivu Italijanska braća (Fratelli d’Italia) čiji je vođa jedna krhka, ali žestoka političarka – Đorđa Meloni, pod čijom je upravom ta partija od 2,7 dogurala do 11,6 odsto biračkog tela. Bez okolišenja ona stavlja do znanja da će pri sledećoj pobedi desnice ona postati predsednica vlade. U taj ultradesni blok, uz skoro nebitne razlike spada i Liga (Lega), populistička i najbrojnija italijanska politička partija (31,8 odsto biračkog tela) Matea Salvinija, a desnom bloku pripada i još politički nesnađena i u raspadu Berluskonijeva Napred Italija (Forza Italia) sa 4,8 odsto potencijalnih glasača. Meloni i njena partija su preko Stiva Benona u tesnoj vezi sa američkim konzervativcima, i smatraju se najbogatijom italijanskom partijom, dok je Salvini pod optužbom da je primio nekih pedesetak miliona evra isplativih u ruskoj nafti!
Budući da je reč o manje ili više prikrivenom fašizmu i ultra desnici mogao bi se steći utisak da se Italija vraća u neslavnu prošlost. Srećom nije baš tako. Nezadovoljni građani, a u Italiji imaju razloga da to budu, često u anketama izražavaju najekstremnija opredeljenja, ali se na pravim izborima opredeljuju razumnije. Pojavila se i jedna nova, neočekivana građanska i vanpartijska snaga – mladi koji se odupiru totalitarizmu, bilo kojem nasilju i jednoumlju, a koji su sebe krajnje nepolitički nazvali Sardine, jer pozivaju građane da se sakupe u jato kako bi se branili od nasilnika. Drugi vid otpora građana, pa i institucija nastao je kada je na Tviteru 26. oktobra objavljena „ničim izazvana“ poruka: „Ta us..na, je..na jevrejka, koj moj je uradila da bi postala doživotna senatorka koju mi plaćamo, a ona nas napada“. Usledio je sumanut i nesumnjivo orkestriran talas napada na senatorku Lilianu Segre, ali i na druge istaknute Jevreje. Segre je sa 13 godina, samo zato što je Jevrejka, odvedena u Aušvic i preživela, a ostatak života posvetila je borbi protiv mržnje, trudeći se da nijednom rečju ne politizuje svoju želju već da uveri ljude kako treba gasiti mržnju i zlo u sebi i živeti u slozi i miru. Brzinom od 200 tvitova na dan uspela je u kratkom roku da sakupi preko 15.000 verbalnih napada u kojima joj je prećeno i ubistvom, pa nije bilo druge nego da joj se dodeli policijska pratnja.
Reakcije građana, poplava solidarnosti, trka gradova da je proglase počasnom građankom, mase građana koji bi se sakupljali gde god se ona pojavi sa željom da izraze solidarnost bacila je u zasenak sve ankete po kojima preko polovine Italijana ima simpatije za ultra desnicu. Liliana Segre je postala simbol otpora napredujućoj desnici. Poenta je u tome što je Musolinijeva unuka Alesandra – bivša lekarka, hirurg, filmska glumica, pop pevačica, od 2004. političarka koja je danas evroparlamentarka i nadasve gotovo profesionalna TV svađalica – optužila senatorku Segre da svojim izjavama „vređa fašizam i njegove sledbenike i da bi joj trebalo suditi za izazivanje mržnje!“ U društvu koje sve intenzivnije legalizuje fašizam u ime demokratskog poštovanja ličnih uverenja to nije izazvalo čak ni nelagodu.
Umesto bilo kakvog zaključka citirao bih samo Poperovu definiciju(8) paradoksa slobode: „Paradoks slobode jeste argument da sloboda, u smislu odsustva bilo kakve kontrole, mora da dovede do nestanka tolerancije. Ako neograničenu toleranciju proširimo čak i na one koji nisu tolerantni, ako nismo pripremljeni da branimo tolerantno društvo od žestokih napada onih koji nisu tolerantni, onda će tolerantni a sa njima i tolerancija, biti uništeni“.
_____________