Francusko-izraelska sociološkinja Eva Iluz analizira planetarnu krizu izazvanu korona virusom
Dok gleda hipnotišući film Larsa fon Trira „Melanholija“, obuzet mešavinom prestravljenosti i nemoći, gledalac postepeno shvata da je svet na pragu nestanka, osuđen na neizbežni sudar sa planetom po imenu Melanholija. Na kraju filma gledalac, istovremeno fasciniran i paralizovan, posmatra tu planetu čija se putanja okončava sudarom sa Zemljom. Ukazavši se u vidu udaljene tačke na nebu ona postepeno raste, sve dok se na kraju, u trenutku sudara, ne pretvori u ogroman disk i ne ispuni čitavo filmsko platno.
Piše Eva Illouz, L’Obs
Preveo sa francuskog Ivan Šepić, Peščanik.net
Svi smo se najednom obreli usred svetskog događaja čije proporcije još nismo u stanju da u potpunosti sagledamo. U ovom do sada neviđenom trenutku, a u pokušaju da iznađem kakvu analogiju, prisetila sam se te poslednje scene Fon Trirovog filma.
Sasvim nova stvarnost
Bila je druga nedelja januara meseca kada sam prvi put pročitala članak na temu pojave nekog čudnog virusa. Bilo je to u američkoj štampi i privuklo mi je posebnu pažnju jer je moj sin u to vreme trebalo da otputuje u Kinu. Virus je još bio daleko, poput tačke na nebu kakve udaljene preteće planete. Moj sin je otkazao svoje putovanje, ali je tačka, nastavivši svoju neumitnu putanju, prerasla u disk, sve dok se nije obrušila na sve nas, u Evropi i na Bliskom istoku. Danas svi skupa, oduzeti od straha, posmatramo napredovanje pandemije, dok je svet – onakav kakvim ga poznajemo – naprosto spustio zavesu.
Korona virus predstavlja planetarni događaj čiju magnitudu teško da uopšte možemo da pojmimo, ne samo zbog njegovih svetskih razmera i ne samo usled brzine širenja zaraze, već pre svega zato što su institucije čiju ogromnu moć nikada nismo dovodili u pitanje pale na kolena za samo par nedelja. Arhaični svet pustošećih epidemija izvršio je brutalan upad u naš aseptizovani napredni svet nuklearnih sila, laserske hirurgije i virtuelnih tehnologija. Čak i u vreme rata, bioskopi i andergraund barovi nastavili bi s radom, dočim su se sada naši voljeni evropski gradovi puni života pretvorili u sablasne gradove duhova čiji se stanovnici skrivaju po kućama. Baš onako kako je Kami opisao u „Kugi“: „U izvesnom smislu, sve te promene bile su toliko neviđene i odigrale se toliko munjevito, da je bilo teško spoznati ih kao nešto normalno i trajno.“
Od avio-prevoza do muzeja, gotovo sve žile kucavice naše civilizacije odjednom su se zaustavile. Sloboda kao kardinalna vrednost modernog doba, stavljena je u zagrade, ne zbog nekog novog tiranina, već usled straha, emocije koja dominira nad svim drugim emocijama. Preko noći, svet je postao unheimlich, čudesno zabrinjavajući i ispražnjen od svake prepoznatljive familijarnosti. Čak i oni najutešniji gestovi kao što su stisak ruke, zagrljaj, poljubac ili pak zajednički obed postali su izvor opasnosti i zebnje. Za samo nekoliko dana, neki novi pojmovi iskrsli su kako bi dali smisao jednoj sasvim novoj stvarnosti: svi smo postali eksperti za različite tipove maski i njihovu moć filtriranja (N95, FPP2, FPP3 itd), svi već znamo koja je količina alkohola potrebna za efikasno pranje ruku, svima nam je jasna razlika između „ukidanja“ i „umanjenja“, između Sent Luisa i Filadelfije u doba španskog gripa i, konačno, svi smo se više nego dobro upoznali s nadasve neobičnim pravilima i ritualima socijalnog distanciranja. Za samo nekoliko dana, naime, zavladala je jedna sasvim nova stvarnost, sa svojim novim predmetima, novim konceptima i novom praksom.
Raskid državnog ugovora
Krize razotkrivaju mentalne i političke strukture stavljajući istovremeno izazov pred sve konvencionalne strukture i svaki vid rutine. Struktura je nešto što se obično ne vidi golim okom i ništa osim krize nije u stanju da u potpunosti ogoli sve naše prećutne i podrazumevane mentalne i društvene strukture.
Zdravstvo se, prema rečima Mišela Fukoa koji je govorio o „bio-vlasti“, nalazi u samom epicentru moderne državne uprave. Kroz medicinu i mentalno zdravlje, kako je tvrdio, država upravlja, nadzire i kontroliše stanovništvo. Rečeno jezikom koji nije njegov, mogli bismo kazati da se implicitni ugovor sklopljen između modernih država i njihovih građana zasniva na kapacitetu prvih da garantuju bezbednost i fizičko zdravlje potonjih.
Ova kriza baca svetlo na dve međusobno suprotstavljene stvari. Kao prvo, to je činjenica da je taj ugovor u brojnim delovima sveta postepeno raskinula sama država, koja je sasvim promenila svoju vokaciju postavši ekonomski igrač u potpunosti posvećen smanjenju troškova rada, dozvoljavajući – pa čak i pospešujući – delokalizaciju proizvodnje (između ostalog i ključnih lekova), razuzdavajući deregulaciju bankarskih i finansijskih aktivnosti, prevashodno izlazeći u susret potrebama biznisa. Rezultat – bio on nameran ili ne – ogleda se u neverovatnoj eroziji javnog sektora. Druga stvar jeste činjenica – sada već svima belodano jasna – da je jedino država u stanju da upravlja i prevlada krizu ovakvih razmera. Čak i gigant poput Amazona nije u stanju da učini išta više od običnog slanja poštanskih paketa, pa čak i to uz značajne poteškoće.
„Zoonotske posledice“
Prema rečima Denisa Kerola, prvorazrednog svetskog eksperta za infektivne bolesti koji u Sjedinjenim Državama radi pri CDC-u (Centers for Disease Control and Prevention) – državnoj agenciji za zdravstvenu zaštitu – u budućnosti bi trebalo očekivati da se ovakve pandemije sve češće javljaju. Razlog tome jesu, kako ih on naziva, „zoonotske posledice“, to jest posledice sve češćih kontakata između ljudi i patogenih agenasa životinjskog porekla – kontakata izazvanih sve značajnijim prisustvom ljudi unutar ekozona koje su, makar do sada, ostajale izvan našeg domašaja. Takvi upadi u ekozone mogu se objasniti kako opštom prenaseljenošću, tako i sve intenzivnijom eksploatacijom zemlje – u Africi, na primer, crpljenje nafte i rudnih nalazišta u značajnoj se meri razvilo upravo u regijama koje su ljudi inače veoma slabo nastanjivali.
Već najmanje deceniju unazad, Kerol i brojni drugi – između ostalih Bil Gejts i epidemiolog Lari Brilijant, direktor fondacije Google.org – upozoravaju nas da će nepoznati virusi ubuduće sve više pretiti ljudima. Ali na to niko nije obraćao pažnju. Aktuelna kriza samo je cena koju plaćamo nedovoljnoj pažnji naših političara: naša društva bila su previše zaokupljena nezajažljivim sticanjem profita i eksploatacijom zemlje i radne snage, u svakom trenutku i na svakom mestu. U nekom budućem post-korona svetu, zoonotske posledice i kineske pijace živih životinja postaće predmet brige međunarodne zajednice. Ako je iranski nuklearni arsenal stavljen pod najstrožu kontrolu, nema nikakvog razloga ne zahtevati i strogu međunarodnu kontrolu izvora potencijalnih zoonotskih posledica. Krajnje je vreme da globalni biznis shvati da ukoliko želi da nastavi s eksploatacijom našeg sveta, tom svetu se prvo mora omogućiti da postoji.
Zdravlje kao nevidljivi temelj tržišta
Strah javnosti uvek ugrožava institucije – svi politički monstrumi 20. veka koristili su strah kako bi demokratiju lišili njenih institucija. Ipak, ono što je neviđeno u današnjoj krizi jeste u kolikoj je meri ona prožeta „ekonomizmom“. Britanski model (odbačen u međuvremenu) zasnivao se inicijalno na usvajanju najmanje moguće intruzivne metode, odnosno na modelu auto-imunizacije (drugim rečima zaraze) 60% stanovništva – što je predstavljalo opciju žrtvovanja jednog dela stanovništva zarad očuvanja ekonomske aktivnosti. Nemačka i Francuska su isprva isto reagovale, ignorišući krizu dokle god je to bilo moguće. Kako je to lepo ukazao italijanski esejista Đulijano da Empoli, čak ni Kina, koja poslovično gazi ljudska prava, nije (ni u početku) tako otvoreno kao evropske zemlje iskoristila „ekonomizam“ kao kriterijum u razmatranju mera borbe protiv virusa. Dilema je naprosto bez presedana: žrtvovati živote brojnih starih i ranjivih osoba ili žrtvovati ekonomski opstanak velikog broja mladih i nezavisnih.
Ima i izvesne ironije u tome što je upravo svet finansija, generalno arogantan i često više nego neproziran, bio prvi koji se urušio. Upravo to je pokazalo u kolikoj se meri svetski tokovi novca temelje na nečemu što uglavnom uzimamo zdravo za gotovo: zdravlje građana. Tržišta se hrane poverenjem kao novcem u izgradnji budućnosti, a pokazalo se da poverenje počiva na pretpostavci zdravlja. Moderne države garantovale su zdravlje svojim građanima izgradivši bolnice, osposobivši lekare, subvencionišući medicinska istraživanja i stvorivši sisteme socijalne zaštite. Taj zdravstveni sistem činio je onaj nevidljivi temelj koji je omogućio poverenje u budućnost, a koji, sa svoje strane, uslovljava investicije i finansijsku spekulaciju. Bez zdravstva, ekonomske transakcije gube svaki smisao.
Zdravstvo smo dakle uzeli zdravo za gotovo, a poslednjih decenija, političari, berze i krupan biznis zdušno su se ujedinili u promociji politika koje su za cilj imale drastično smanjenje budžeta namenjenih javnim resursima – od prosvete do brige o zdravlju – ignorišući tako na krajnje paradoksalan način koliko je biznis profitirao od svih tih javnih dobara (prosveta, zdravstvo i infrastrukture) ne plativši za to ni prebijene pare. Svi ti resursi zavise direktno od države i tako uslovljavaju i samo postojanje svih vidova ekonomske razmene. Pa ipak, u Francuskoj je u poslednjih dvadeset godina ukinuto 100.000 bolničkih kreveta – kućna nega ni u kom slučaju ne može zameniti krevete u bolničkim jedinicama intenzivne nege. Juna 2019. godine, lekari i medicinsko osoblje urgentne medicine demonstrirali su protiv kresanja budžeta koje je podrilo francuski zdravstveni sistem (koji slovi za svetsku referencu) doteravši ga do samog ruba urušenja.
Upravo dok ovo pišem, kolektiv od 600 lekara najavio je podnošenje tužbe protiv premijera Eduara Filipa i bivše ministarke zdravlja Anjes Bizen, zbog njihovog lošeg upravljanja krizom – nikakva mera nije bila preduzeta sve do 14. marta. U Sjedinjenim Državama, najmoćnijoj zemlji na planeti, lekari se batrgaju da nađu maske, ne bi li prvo sebe nekako zaštitili. Shodno izveštaju ministarstva zdravlja, u Izraelu je broj bolničkih kreveta u odnosu na ukupno stanovništvo u 2019. pao na najniži nivo u poslednje tri decenije.
Neophodni preobražaj kapitalizma
Netanijahu i njegove sukcesivne vlade zapostavili su zdravstveni sistem iz dva razloga: s jedne strane zato što je Netanijahu fundamentalni neoliberal koji veruje u preraspodelu novca proizašlog iz kolektivnih resursa u smeru prema bogatima kroz razne vidove oslobađanja od poreza i, s druge strane, zato što je popustio pred zahtevima svojih koalicionih partnera iz ultra-ortodoksnih partija, izazvavši tako ogromne nestašice unutar zdravstvenog sistema. Mešavina ozbiljnosti i histerije s kojom se pristupilo upravljanju aktuelnom krizom imala je za cilj da prikrije tu zaprepašćujuću nespremnost (nedostatak hirurških maski, respiratora, zaštitnih odela, bolničkih kreveta, jedinica adekvatne nege itd). Netanijahu i njemu slične horde političara diljem sveta poneli su se prema zdravlju svojih građana s nepodnošljivom ležernošću, odbijajući da shvate očigledno: bez zdravstva ne može biti ni ekonomije. Sprega između našeg zdravlja i tržišta danas je svima postala bolno jasna.
Kapitalizam, onakav kakvim ga znamo, mora se promeniti. Pandemija će izazvati nemerljivu ekonomsku štetu, masovnu nezaposlenost, jedva primetan ekonomski rast ako ne i pad, i pogodiće ceo svet u kom jedino azijske zemlje imaju izgleda da se iz svega izvuku ojačane. Banke, preduzeća i finansijske institucije moraće – pored države – da podnesu teret kako bi pronašli izlaz iz ove krize i postali pouzdani partneri u očuvanju kolektivnog zdravlja svojih građana. Moraće da doprinesu naučnim istraživanjima, razradi planova pripreme za vanredne situacije na nivou čitavih nacija, te masovnom zapošljavanju kada se ova kriza jednom bude okončala. Moraće da ponesu breme ekonomske rekonstrukcije, ma koliko takav kolektivni napor delovao neprofitabilno.
Kapitalisti su resurse koje pruža država uzeli zdravo za gotovo – prosvetu, zdravstvo i infrastrukture – ne shvatajući nijednog trenutka da će ih ti resursi koje su neobuzdano otimali od države na kraju lišiti sveta koji ekonomiju čini uopšte mogućom. To mora prestati. Da bi ekonomija uopšte imala smisla potreban joj je svet, a takav svet može se graditi samo kolektivno, uz doprinos privatnog sektora opštem dobru. To što su jedino države u stanju da se nose s krizom ovakvih razmera, ne znači da će biti i dovoljno snažne da nas one same izvuku iz ove krize – biće potrebno da se i privatni biznis uključi i doprinese očuvanju javnih dobara na kojima je toliko profitirao.
Elite i ratni plen
Uprkos relativno malom danku u ljudskim životima (makar za sada), u Izraelu je kriza izazvana korona virusom duboko uzdrmala sve državne institucije. Kako je Naomi Klajn neprestano podvlačila, katastrofe za elite predstavljaju priliku da ugrabe ratni plen i iz svega izvuku najveću moguću dobit. U tom smislu, Izrael predstavlja frapantan primer. Netanijahu je de facto suspendovao fundamentalna građanska prava i zatvorio sudove – spasivši se tako in extremis suđenja koje ga je čekalo. Usred noći, 16. marta, izraelska vlada odobrila je upotrebu tehnoloških resursa koje je za lov na teroriste razvila tajna služba Šin Bet, a sve u cilju lociranja i identifikacije zaraženih (i svih koje su mogli da zaraze). Vlada je zaobišla odobrenje Kneseta – inače predviđeno zakonskom procedurom – i usvojila mere koje nijedna zemlja još nije preduzela, uključujući i one najautoritarnije.
Izraelski građani navikli su da hitro i bespogovorno slušaju naredbe države, naročito onda kada su u pitanju njihova bezbednost i opstanak. Sviknuti su na to da se bezbednost smatra dovoljnim razlogom da se prekrši zakon i ugrozi demokratija. Međutim, Netanijahu i njegova družina nisu se na tome zaustavili: stopirali su svaki pokušaj formiranja parlamentarnih komisija i, prema rečima brojnih komentatora i građana, izveli svojevrsni državni udar, lišavajući parlament svoje uloge protivteže izvršnoj vlasti, odbivši pritom da prihvate rezultate izbora koji su ih doveli u poziciju manjine. Dana 19. marta, sasvim legalnu kolonu automobila zaogrnutih u crne zastave u znak protesta zbog ućutkivanja parlamenta, silom je zaustavila policija uz jedini izgovor da je za to dobila naređenje.
Tukidid, grčki istoričar iz 5. veka pre nove ere, ovako je pisao o kugi koja je opustošila Atinu tokom druge godine Peloponeskih ratova: „Pred razuzdanim zlom i u neznanju šta će ih snaći, ljudi su prestali da poštuju i božje i ljudske zakone“. Takve krize u stanju su da izazovu haos, a u takvim se okolnostima neretko pojavljuju tirani. Diktatori prosperiraju na strahu i haosu. Brojni uvaženi izraelski komentatori u Netanijahuovom upravljanju krizom prepoznali su primer takve cinične eksploatacije haosa i straha, sa jedinim ciljem da se izmene rezultati izbora i izbegne ruka zakona. Izrael tako proživljava krizu kojoj drugde nema ravne – ona je istovremeno zdravstvena, ekonomska i politička. U trenucima kakav je ovaj, od ključnog je značaja poverenje građana u ljude na javnim funkcijama, dočim je veliki deo izraelskog javnog mnjenja na putu da potpuno izgubi poverenje u svoje predstavnike – bilo da se radi o ministarstvu zdravlja ili bilo kojoj drugoj grani izvršne vlasti.
Trejler naše budućnosti
Ono što dodatno pojačava osećaj krize jeste činjenica da pandemija zahteva sasvim novu vrstu solidarnosti kroz socijalno distanciranje. U pitanju je među-generacijska solidarnost – solidarnost između mladih i starih, između nekog ko ne zna da je možda zaražen i nekog ko može umreti od onoga što onaj prvi ne zna, solidarnost između nekog ko je možda izgubio posao i nekog ko bi mogao da izgubi život.
I sama sam već nekoliko nedelja u izolaciji, a ljubav kojom me moja deca obasipaju ogleda se u tome da me ostave samu. To je solidarnost koja iziskuje izolaciju i koja fragmentira društveno biće do najsitnijih mogućih elemenata, što samo komplikuje našu organizaciju, naše susrete, našu komunikaciju – daleko izvan bezbrojnih šala i video klipova koji se razmenjuju preko društvenih mreža.
Danas se suočavamo s iskustvom jedne supstitutivne društvenosti: korišćenje interneta više se nego udvostručilo, društvene mreže prerasle su u savremene salone, više se ne zna broj viceva na temu korona virusa koji se putem društvenih mreža razmenjuju diljem sveta, konzumiranje Netflixa i prime videa doslovno je eksplodiralo, studenti diljem planete danas prate virtuelnu nastavu posredstvom Zoom saradničkih učionica. Ukratko, ova bolest koja nas je primorala da iz temelja revidiramo sve poznate kategorije društvenosti i brige za druge, istovremeno je svojevrsni praznik virtuelnih tehnologija. Lično sam ubeđena da će u budućem post-korona svetu, virtuelni život na daljinu osvojiti jednu sasvim novu autonomiju – što se naslućuje sada kada smo primorani da otkrijemo sav njegov potencijal.
Iz ove ćemo krize izaći zahvaljujući herojskom radu lekara i medicinskog osoblja, ali i sveukupnoj otpornosti svih građana. Brojne zemlje već su iz nje izašle. Istinski izazov biće upravljanje post-pandemijom uz nužno izvlačenje pravih zaključaka – država se ponovo javlja kao jedini entitet u stanju da se suoči sa krizama takvih razmera. Obmana neoliberalizma u potpunosti je ogoljena i to je potrebno obznaniti na sav glas. Vremena u kojima je za svakog ekonomskog aktera jedini cilj bio da se „naguma love“ moraju prestati jednom za svagda. Javni interes mora ponovo postati prioritet svih javnih politika, a privatni biznis mora doprineti javnom dobru ukoliko želi da tržište ostane onaj mogući okvir ljudskih aktivnosti.
Ova je pandemija nalik filmskom trejleru koji nam pruža samo jedan preview, foršpan za ono što nam se može desiti ukoliko se pojave još opasniji virusi ili klimatske promene naš svet učine sasvim nepodesnim za život. U nekom takvom slučaju, neće više biti ni privatnog ni javnog interesa koji će biti potrebno odbraniti. Nasuprot onima koji predviđaju ponovno jačanje nacionalizama i povlačenje unutar svojih granica, smatram da bi samo jedan koordinisani međunarodni odgovor pomogao u suočavanju sa do sada neviđenim pretnjama i opasnostima. Svet je nepovratno međuzavisan i samo takav zajednički doprinos omogućiće nam da se suočimo sa nekom sledećom krizom. Biće nam potrebna sasvim nova međunarodna saradnja i koordinacija kako bismo sprečili neke buduće zoonotske posledice, kako bismo proučili bolesti, kako bismo ostvarili inovacije na svim poljima medicinskih istraživanja i razvoja medicinske opreme i, iznad svega, biće potrebno reinvestirati u javna dobra sve to kolosalno bogatstvo nagomilano u privatnim rukama. Biće to jedini uslov da i dalje imamo ovaj svet.
Autorka je profesorka sociologije na univerzitetima u Jerusalimu i Parizu. Redovno piše za Haaretz, a ovde govori o svojoj poslednjoj knjizi „Kraj ljubavi“.