Na samom vrhu svetske tragedije, za sada, nalazi se Italija, koja demantuje definiciju Felinijevog scenariste Enia Flaiana da je u njoj „stanje uvek tragično, ali nikada ozbiljno“. Ovog puta je ozbiljno da ozbiljnije biti ne može. Tekst koji sledi je pokušaj da se razume zašto je tako. Odnosno zašto je Italija ovoga puta najgora na svetu.
Piše: Milutin Mitrović, Biznis i finansije
Dakle, Italija je najpogođenija pandemijom: do 12. aprila registrovala je 102.253 „pozitivnih“ i 19.899 mrtvih. Najgore je u Lombardiji sa 59.052 „pozitivnih“ i 15.000 mrtvih. U Lombardiji je najlošije prošao Bergamo.
U tom gradu je procenat smrtnosti u odnosu na početak februara porastao za 400 odsto. Imaju Italijani vrlo upečatljivu reč za one podle i lakome kukavice koje koriste tuđu tragediju da bi iz nje izvlačile korist. Ona glasi: sciacallaggio – šakalisanje. Ne bih da me bilo ko svrsta u tu sve brojniju kategoriju; trudiću se da što neutralnije iznosim podatke.
Ekonomija postoji zbog ljudi, a ne obrnuto
Bračni par Abhijit Banerijee i Ester Duflo, dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju, izdali su prošle godine novu knjigu1 „Dobra ekonomija za loša vremena“ (Good Economics for Hard Time). U njoj, bar što se tiče teme ovoga teksta, ističu tri ključne stvaru: 1. Zdravlje ne pripada tržištu, 2. Ne može se štedeti na račun društva i 3. Mora se uništiti korupcija ili će ona uništiti normalno ljudsko društvo. Jedan aspekt toga zastupa i Svetlana Slapšak u intervjuu za Radio Slobodna Evropa konstatacijom da gde propada javno zdravstvo buja epidemija. Taj okvir bih da popunim raspoloživim dokazima.
Postoji teza da novinar ne sme da nameće svoje stanovište, što je dakako besmisleno. Međutim novinar, ako drži do profesije, ne sme da prećuti i stanovišta koja mu se ne dopadaju. Jan Verner Miler u Guardianu, a Peščanik donosi u prevodu, navodi da „Tramp, Bolsonaro, Džonson i slični dokazuju da demagozi uvek lako mogu zavesti one koji ne znaju šta im je najbitnije… Vlade koje su slavile ‘slobodno tržište’ – kao put spontanog uspostavljanja ekonomskog poretka – završile su u izgradnji veštačkih ‘tržišta’ u obrazovanju i zdravstvu“.
Pojednostavljeno rečeno, taj primat tržišta, odnosno primitivno shvaćene ekonomije, vodi ka nehumanim paradama informativnih lešinara kao, na primer, kada hrvatski zastupnik Ivan Pernar u Saboru kao pita građane „smatraju li normalnim da cijela država mjesecima bude paralizirana i u karanteni zato da bi neki djed ili pradjed živio dan, tjedan, mjesec ili godinu dulje“. Dotični „redikul“ (kako takve zovu u Dalmaciji) je u svojoj partiji izabran za predsednika tročetvrtinskom većinom. Ne zaboravimo da su na početku ismevali i Adolfa H. Ako je ovaj drugi ekstremista za ismevanje, nisu njegovi brojni sledbenici. Još je opasniji holandski novinar Jort Kelader kada piše da je „spasavanje pregojenih osamdesetogodišnjaka, koji još i puše – bacanje para jer treba voditi računa o ekonomiji“. To trabunjanje, koje polazi od pretpostavke da ljudi postoje zbog ekonomije a ne obratno – opasno je. Dotični novinar je bliski prijatelj premijera Marka Ruttea, koji u EU blokira svaki pokušaj humanog međurazumevanja.
Kako je reforma zdravstva oslabila Lombardiju
Ovaj obiman uvod vodi ka zbivanjima u Italiji. Predsednik regije Lombardija Roberto Formigoni izgurao je 11.7.1997. godine zakon kojim se revolucioniše zdravstvo u regiji, ne samo otvaranjem vrata, nego čak i direktnim investiranjem budžetskih sredstava u privatni sektor. Privatne ustanove dobile su isti tretman kao i javne u pristupu budžetskim sredstvima. Čak 47 medicinskih objekata i 200 miliona evra slilo se u ruke Formigonijevih prijatelja2 koji su mu za uzvrat obezbedili ugodan život, obilje šampanjca, letovanja na jahtama i 18 godina na vlasti (sve do hapšenja), jer im je praktično poklonio monopol nad izvorom nepresušnih prihoda. Zdravstvo u Italiji košta 114,1 (od toga 30,5 privatno3) milijardi evra. More novca i izazova da se deo prelije u privatne džepove.
Formigoni je diplomirao sa tezom o idejama mladog Marksa, ali je i njega iskoristio da uoči kako kapital ima mnogo presudniji praktičan nego teoretski značaj. Za korupciju mu je suđeno i dobio je 5 godina i 10 meseci zatvora. Razorno dejstvo korupcije je u tome što – da bi neko stekao neosnovanu dobit on mora načiniti višestruku štetu javnim dobrima. Što je šteta veća, teže se zapaža i dokazuje ukradeni deo. Lombardijska korupcija meri se nažalost i brojem mrtvih.
Profesorka dr Maria Elza Sartor, savetnica regije, svedočila je da upravljanje privatnim medicinskim strukturama ni po čemu nije efikasnije, nego je čak rasipnije u trošenju javnih sredstava. Na primer, brojne privatne klinike obavljaju operacije i tamo gde je lekovima moguće sanirati bolest, jer se za operaciju dobija više para. Obavljaju usluge koje zakon ne priznaje kao neophodne, ali ih knjiže kao urgentne da bi bile priznate. Gotovo nijedna privatna klinika ne poseduje hitnu pomoć i druge sektore u kojima je profit mali ili postoji veliki rizik.
Posledice urušavanja javnog zdravstva
Skrajnuto javno zdravstvo se raspada. Italija je 2000. godine bila druga na svetu, posle Francuske, po dostupnosti zdravstva građanima, a po najnovijim podacima je četrdeseta. U zlatno doba 1980. godine imala je 540.000 bolničkih ležajeva, a danas ih ima 190.000. Dakle, 350 hiljada manje! Nakon dramatičnih kresanja sredstava namenjenih zdravstvu tokom 2008. godine, javni sektor je ostao bez 72.000 kreveta, a 42.800 lekara i bolničkog osoblja prešlo je u privatne klinike ili otišlo u inostranstvo. Za sledećih deset godina zdravstvu su uskraćena ukupna sredstva u visini od 37 milijardi evra.
Corriere della Sera tvrdi da 47,8 odsto sredstava4 iz budžeta namenjenih zdravstvu odlazi u privatne ustanove. Od 55 miliona profitabilnih medicinskih analiza više od polovine obavlja se u privatnim institucijama, jer javne nemaju sredstava da investiraju u proširenje kapaciteta. Nije li to ona neoliberalna tendencija da se urušavanjem javnog sektora olakša put ka totalnoj privatizaciji?
Novine pokazuju na konkretnim primerima kako se sredstva prelivaju u privatne ruke. U bolnici Sant Agostino u Milanu, navedeno je, ako odete bez lekarskog uputa na muskuloskeletričku magnetnu rezonancu platićete 90 evra. Ako isto uradite sa lekarskim uputom to vas neće koštati ništa, ali će bolnica od regije naplatiti 169,97 evra, odnosno 87 odsto više. Takve su uglavnom cene što važe za sve usluge i u celoj Italiji, a određuje ih regionalna politika.
I konačno, pošto su u javnom sektoru kapaciteti za urgentne slučajeve nedovoljni, a privatni ih gotovo i nemaju, jedan broj zaraženih korona virusom smeštan je u domove penzionera koji su postali žarište epidemije. Dom Trivulcio u Milanu raspolaže sa 1.200 ležajeva i nije bio popunjen, pa je smeštanjem zaraženih u njemu postao masovni distributivni centar zaraze u kojem je smrt našlo 105 osoba, ali je naknadno ustanovljeno da se krio jedan broj mrtvih, pa se broj stvarno umrlih licitira na 142 osobe.
Cena zdravlja
Sprega privatizovanog zdravstva i korumpiranih političara neizbežno se nameće kao razlog bujanja epidemije u Italiji i posebno u Lombardiji. Nisu u pitanju samo pojedinci. Uz žestoka prepucavanja, Lega (suverenistička partija desnice) uspela je da se dograbi mesta direktora AIFA – direkcije za distribuciju lekova i da na to mesto postavi medicinskog tehničara, odanog člana partije. U Italiji se na lekove iz budžeta potroši nešto preko 20 milijardi i još 8,77 milijardi iz džepova građana i ko stavi šapu na tu sumu vlada u sprezi sa farmaceutskom industrijom. Gde je novac, tu je i vlast.
Tako stoje stvari sa Italijom, a kako je u Americi koja preuzima svetski primat u broju „pozitivnih“ i mrtvih ne bih precizno znao, sem što mi prijatelj odande piše da je sadašnji predsednik uspeo da neutrališe najveći deo mera Obamacare – težnje da se uvede besplatno zdravstvo za sve građane. Nema sumnje da je američka medicina u samom svetskom vrhu, ali njeno zdravstvo je tek na tridesetom mestu u svetu – podatak WHO! Leči se ko može da plati bez premca najskuplje usluge: u SAD se za zdravstvene usluge po stanovniku utroši 10.246, a u Italiji 2.840 dolara. I pre nego što išta loše kažemo o našem zdravstvu, imajmo u vidu da ono troši bednih 528,5 dolara po stanovniku godišnje! Svi koji u tom kontekstu bdiju nad našim zdravljem i životima zaslužuju divljenje.
Kad ne funkcioniše država, funkcioniše – mafija
Naravno, niti su sve privatne ustanove nepoštene, niti su sve javne poštene. Javne su poštenije pre svega zato što su kod njih presušile investicije, pa nema korupcije pri nabavci opreme. Ali ima pri nabavci lekova i potrošnog materijala. Italija je i zemlja fantomskih bolnica, koje su nastale u vreme obilatijih fondova EU, kada su se prilično lako dobijali krediti za zdravstvene centre u nerazvijenim područjima. U knjizi „La Mangiatoia“ (Jasle) autori Boći i Tonaći (Bocci/Tonacci) navode da su u 16 italijanskih regija izgrađene, a nikada dovršene 132 bolnice. Gradnja je plaćana po fazama, pa kad su završeni građevinski radovi i dobijene najveće pare za opremu – izvođač bi bankrotirao i nestao zajedno sa najvećom tranšom kredita. Kredite je primala država, a krala ih mafija.
Kada konzervativni nemački Die Welt piše kako mafija trlja ruke i čeka nove pare od EU, onda i navedeno valja imati u vidu. Jeste u pitanju cinizam bogatih, ali Italija nikada neće biti dostojna boljeg političkog položaja u svetu dok ne izađe na kraj sa svojom mafijom.
I u virusnoj krizi mafija se pokazala ekspeditivnijom od države. Prva je počela da deli pomoć siromašnima. Kamate na zelenaške kredite svela je na nivo ispod bankarskih. Prva će biti spremna da preko posrednika preuzme kredite za izlazak iz krize. Njena je budućnost sigurna dokle god se ne postigne nacionalni konsenzus da bude uništena. Italija zvanično protestuje protiv pominjanja mafije, ali ne preduzima dovoljno energične mere da joj stane na put. Pitanje je da li je to uopšte moguće, jer mafija obrće preko 96 milijardi evra godišnje i „zapošljava“ najvećim delom nezaposlene mlade ljude. Studija Coldiretti Ixe pokazuje da 6 od 10, odnosno oko 230.000 nezaposlenih izjavljuje da bi prihvatilo posao uz saznanje da ga nudi mafija. Kad država ne funkcioniše – funkcioniše mafija. Štaviše, njena je budućnost svetlija, jer se predviđa da će oko 190.000 Italijana ostati bez posla na kraju korona krize.
Stari-novi svet
Širenju epidemije u Italiji doprineo je i pritisak iz biznisa i industrije. U okuženom i prokazanom Bergamu nedeljama je sakrivano pravo stanje stvari, jer su industrijalci pritiskali lokalne vlasti da ne proglašavaju „crvenu zonu“, tj. prekid industrijskih aktivnosti. Jedini ko je izolaciju samoinicijativno proglasio bili su Kinezi nastanjeni u Pratu, gde ih ima 23.217 i drže najveći deo tekstilne proizvodnje. Prema podacima od 7. aprila 71.000 italijanskih preduzeća podnela je zahteve za odobravanje nesmetanog rada. Zahtevi su odobravani na osnovu izjave podnosioca da je rad firme od značaja za održavanje nasušnih potreba građanstva. Fabrike oružja (Beretta revolveri) nisu ni prestajale sa radom. Tražnja je neverovatna, Amerika je na vrhu, a u Češkoj i Mađarskoj kupovine su petostruko porasle. Sindikat je ustao u zaštitu radnika, ali kasno, kada su mnogi ljudi već postali plen virusa.
Postoji još masa drugih okolnosti koje su doprinele širenju zaraze, međutim prostor je nedovoljan za njihovo nabrajanje. Valja reći da je epidemija iznela na videlo i bezbroj lepih, ljudskih gestova, ali je malo verovatno da će oni odrediti budućnost. Floskula da posle epidemije „ništa neće biti kao pre“ ne zaslužuje više od prisećanja na hit grupe R.E.M. od pre tri decenije, što sam i učinio u prošlom tekstu.
Zbunjuje masovno uverenje uticajnih intelektualaca, od Jozefa Stiglica do manje ozbiljnog Slavoja Žižeka, da će stari svet otići u nepovrat i da će doći novi, lepši, kakav oni priželjkuju. Žižekovu najavu dolaska novog komunizma malo ko će shvatiti ozbiljno. Bojim se da njihov racio nije u stanju da se suprotstavi još jednom talasu uzavrelih nada.
Nova dužnička kriza
Mnogo je izvesnije da će ekonomska cena pandemije biti vrlo visoka. Italiji se prognozira pad BDP-a od oko 7 odsto, što je gore nego u vreme finansijske krize 2008. godine. Proizvodnja i standard će pasti, ali će se vremenom i podići. Trajniji i opasniji problem je strahovito akumuliranje dugova. Američki privatni dugovi iznose 14.154 milijardi i veći su za 1.500 milijardi nego 2008, kada je zbog njih izbila svetska kriza. Nacionalni dugovi (javni plus međudržavni) Amerike iznose 25.300 (a članica EU 12.202) milijardi dolara. To je stanje pre sadašnje neobuzdane emisije dolara i evra. Ako se ti Himalaji dugova sruše, biće to katastrofa i patnja kakvu svet nije video, jer nije bez osnova izreka da kad se Amerika zakašlje svet dobije zapaljenje pluća. Pritom je korona virus upečatljivo pokazao koliko je ceo svet nepovratno globalizovan. Za virus se možemo tešiti izmišljanjem da su nam ga donele životinje, ali za dugove tog izgovora nema.
Ovu ekskurziju kroz nevolje završio bih tematskim povratkom na početak citirajući Miljenka Jergovića: „Totalna privatizacija zdravstva diljem svijeta ne samo da je bezdušna, već je pristala uz eugeničke, rasističke i fašističke principe prema kojima pravo na život imaju samo oni koji su genetski, rasno i kapitalom jači i moćniji… slabljenje javnog zdravstva vodi katastrofi za sve, pa i za one koji su jako bogati“. Neozbiljno zvuči, ali su sami Italijani shvatili da se jedino mogu pouzdati u ministra zdravlja, koji se preziva Speranza – u prevodu Nada!
1. Knjigu nisam čitao, ali sam slušao njihov intervju na TV-u, u kojem su govorili o njenom sadržaju.
2. Na suđenju za korupciju Frančesku Storaćeu, predsedniku regije Lacio, čiji je Rim centar, ustanovljeno je da je dotični prodao privatnicima za bagatelu 52 bolničke strukture javnog sektora.
3. Podatak se odnosi na tzv. konvencionirane – privatne klinike koje pružaju usluge i osiguranicima. To naplaćuju od države/regije.
4. U rekordno smrtno ugroženom Bergamu čak 53 odsto.