Julian Assange je bio na čelu WikiLeaksa 2010. godine, u vreme kad je ta organizacija objavila gomilu dokumenata američke vlade koji su otkrili razne pojedinosti o američkim političkim, vojnim i diplomatskim operacijama. Odlomke iz te arhive su objavili New York Times, Guardian, Spiegel, Monde i El País, što je omogućilo dublji uvid u međunarodne aktivnosti američke države i što nije viđeno otkad je Daniel Ellsberg dao medijima Pentagonske papire 1971. Danas se Ellsberg slavi kao svetac zaštitnik uzbunjivača, dok je Assange 23 i po sata na dan zaključan u ćeliji maksimalno obezbeđenog londonskog zatvora Belmarš. U ovoj, najkasnijoj fazi potere američkih vlasti za njim, Assange se bori protiv izručenja Sjedinjenim Državama. Sudski pretresi na kojima treba da se odredi da li će se udovoljiti zahtevu za izručenje odloženi su do septembra zbog pandemije korona virusa. U Sjedinjenim Državama Assange će se suočiti s optužbom za hakovanje i s još 17 optužbi po Zakonu o špijunaži iz 1917. Ako ga osude, mogao bi dobiti 175 godina zatvora.
Piše Patrick Cockburn, London Review of Books
Prevela Slavica Miletić, Peščanik.net
Bio sam u Kabulu kad sam prvi put čuo za otkrića WikiLeaksa o aktivnostima Sjedinjenih Država u Avganistanu i Iraku. Ona su potvrdila mnogo toga što smo ja i drugi izveštači slutili ili znali, ali nismo mogli da dokažemo. Bila je to ogromna riznica: nekih 251.257 diplomatskih depeša, više od 400.000 poverljivih vojnih izveštaja iz iračkog rata i 90.000 iz rata u Avganistanu. Kad danas ponovo čitam te dokumente, opet me zaprepašćuje suvoparna vojno-birokratska proza sa svojim zlokobnim, neljudskim skraćenicama. Ubijanje ljudi se označava sa EOF (escalation of force – eskalacija sile), a to je nešto što se često događalo na američkim vojnim kontrolnim punktovima kad bi nervozni američki vojnici pokazali iračkim vozačima da stanu služeći se složenim signalima koje niko nije razumeo. Šta je to moglo da znači za Iračane pokazuje, na primer, jedan kratak vojni izveštaj naslovljen ‘Escalation of Force by 3/8 NE Fallujah: I CIV KIA, 4 CIV WIA’. Kad se izveštaj dešifruje, vidimo da je u njemu opisan trenutak kad je žena u automobilu bila ubijena, a njen muž i tri ćerke ranjeni na kontrolnom punktu u predgrađu Faludže, 60-ak kilometara zapadno od Bagdada. Američki marinac na straži otvorio je vatru zato što „zbog odraza sunca na vetrobranu nije mogao jasno da vidi ko je u autu“. U drugom izveštaju se govori o trenutku kad su američki vojnici ubili čoveka koji je „puzao iza položaja njihovog snajperiste“, da bi kasnije saznali da su ubili prevodioca iz svoje jedinice.
Ovi izveštaji su male priče iz rata. Ali, uzeti zajedno, oni prenose stvarnost rata daleko bolje i od najobaveštenijeg novinskog izveštaja. Te dve pucnjave ponovljene su hiljadu puta, mada se u izveštajima retko pominjalo da su žrtve bili civili. Češće se mrtvi automatski identifikuju kao „teroristi“ uhvaćeni na delu, uprkos dokazima da nije tako. Najčuvenije otkriće WikiLeaksa ticalo se jednog događaja u Bagdadu od 12. jula 2007, kad je američka vojska tvrdila da je ubila desetak terorista. Ali kamera američkog helikoptera Apač, s kog je pucano, sve je zabeležila i pokazalo se da su svi ciljani ljudi bili civili. O tome se mnogo saznalo zato što su među mrtvima bili i dvojica lokalnih novinara koji su radili za Rojters. Znalo se i to da postoji snimak, ali Pentagon je odbio da ga objavi iako je po Zakonu o slobodi informisanja bio dužan da to učini. Zgrožen otkrićem o načinu na koji Sjedinjene Države vode svoj rat protiv terorizma, kao i sadržajem hiljada izveštaja i depeša, američki niži obaveštajni analitičar Bradley Manning, koji je kasnije zvanično promenio pol i postao Chelsea Manning, predao je ceo arhiv WikiLeaksu.
Taj video još ima moć da šokira. Dva pilota helikoptera šegače se nakon što su izvršili pravi pokolj na ulici: „Ha, ha, pogodio sam ih“, kaže jedan. „Nego šta, pogledaj samo mrtvu kopilad“, kaže drugi. Učinilo im se da je kamera koju je nosio jedan od novinara raketni bacač granata, mada je bilo prilično neverovatno da bi naoružani pobunjenik stajao na otvorenom prostoru u Bagdadu dok mu američki helikopter kruži iznad glave. Ponovo su pucali dok je jedan od ranjenih, verovatno Rojtersov saradnik Saeed Chmagh, puzio ka kombiju koji se zaustavio da spase ranjene. Kad su pilotima javili telefonom da su ubili izvestan broj iračkih civila i ranili dvoje dece, jedan od njih je rekao: „Njihova je greška što vode decu u bitku“.
Dokumenti WikiLeaksa pokazali su javnosti na koji način Sjedinjene Države, jedina svetska supersila, zaista vode rat – a politički i vojni establišment je to shvatio kao atak na svoju kredibilnost i legitimnost. Neka otkrića, među ostalima i snimak iz helikoptera, bila su šokantna, ali mnoge od otkrivenih tajni nisu bile ni naročito važne ni naročito tajne. Njihovo obelodanjivanje nije dovoljan razlog za silni gnev s kojim su se američke vlasti i saveznici obrušili na WikiLeaks. Oni su zapravo branili monopol na kontrolu osetljivih državnih informacija, koji vide kao stub svog autoriteta. Objavljivanjem takvih informacija Assange i WikiLeaks su slobodu govora pretvorili u oružje: kad bi takva otkrića prošla nekažnjeno i postala norma, radikalno bi se poremetila ravnoteža moći između vlasti i društva – posebno medija – u korist ovog drugog. Proganjanje Assangea i nastojanje da se diskredituju i on i WikiLeaks motivisani su rešenošću američke vlade da brani postojeći monopol, a ne navodnom štetom od otkrivanja tajni.
Neumorna kampanja postigla je priličan uspeh uprkos činjenici da je većina optužbi protiv Assangea očigledno neistinita. Što se tiče objavljivanja dokumenata, napad se odvijao po dve linije. Prvo su Assange i WikiLeaks optuženi da su objavili informacije koje su ugrozile američke živote ili dovele do gubitka američkih ili savezničkih života u Iraku i Avganistanu. Zatim su optuženi za nanošenje štete Sjedinjenim Državama u celini svojim aktivnostima koje se mogu svrstati u špijunažu, a špijunaža svakako povlači kaznu. Ali po Assangea i ceo projekat WikiLeaks mnogo su opasnije optužbe za silovanje, iznete protiv njega u Švedskoj, takođe 2010. One su povukle bezmalo desetogodišnju sudsku istragu, koja je triput obustavljana i ponovo pokretana, da bi bila konačno prekinuta prošlog novembra zato što je isticao rok za podnošenje zvanične tužbe.
Zbog svega toga Assange je postao parija. Zagubila se činjenica da su on i WikiLeaks radili ono što treba da rade svi novinari, to jest prosleđivali važne informacije javnosti i omogućavali ljudima da na osnovu činjenica rasuđuju o svetu oko sebe i, posebno, o aktivnostima svoje vlade. Kad se neprestano sluša halabuka napada na Assangea iz mnogo pravaca, teško je setiti se da je 2010. godine WikiLeaks izvojevao veliku pobedu u bici za slobodu izražavanja i protiv prikrivanja informacija, i da su vlada Sjedinjenih Država i njeni saveznici dali sve od sebe da preokrenu rezultat u svoju korist.
Rani pokušaji diskreditacije Assangea fokusirali su se na dokazivanje da su otkrića WikiLeaksa neposredno dovela do gubitka života američkih agenata i informanata. Pentagon je uložio veliki napor da potkrepi te optužbe: osnovana je Radna grupa za pregled informacija, predvođena višim kontraobaveštajnim oficirom, brigadnim generalom Robertom Carrom, koja je proučavala uticaj tih otkrića i trudila se da sačini spisak poginulih osoba čija bi se smrt mogla povezati sa otkrivanjem informacija sadržanih u depešama. Carr je kasnije opisao neuspeh radne grupe u svedočenju na saslušanju Chealsea Manning, u julu 2013. Posle dugog istraživanja, njegov tim od 120 kontraobaveštajnih oficira nije uspeo da dokaže da je ijedan od više hiljada američkih agenata i tajnih izvora u Avganistanu i Iraku izgubio život zbog otkrića WikiLeaksa. Carr je na sudu rekao da se u jednom trenutku činilo da nešto imaju: jedan Taliban je tvrdio da je ubio američkog informanta koji je identifikovan u objavljenim depešama. Sama činjenica da su se kontraobaveštajci u istrazi protiv WikiLeaksa spustili dotle da navode reči jednog Talibana kao izvor jasno pokazuje koliko su bili očajni. Ali, kao što je sam Carr priznao tokom unakrsnog ispitivanja odbrane, pokazalo se da je Taliban lagao: „Ime ubijene osobe nije se nalazilo u objavljenim dokumentima“. Uprkos tome, advokat koji je predstavljao američku vladu na pretresu održanom u Londonu, ranije ove godine, povodom zahteva za izručenje, i dalje je tvrdio da je Assange doveo u opasnost živote američkih izvora u Iraku i Avganistanu.
U Kabulu 2010, neposredno nakon objavljivanja moje prve knjige o diplomatskim depešama koje je WikiLeaks objavio, sreo sam se s jednim američkim zvaničnikom. Razgovarali smo o situaciji u Avganistanu, i on me je povremeno molio da isključim snimanje. Upitao sam ga šta misli o depešama, a on je mene upitao da li se sećam šifre na vrhu stranica koje sam video. Kad sam mu rekao šifru, odgovorio mi je da su ti dokumenti možda bili poverljivi, ali da nisu sadržali strogo čuvane tajne. Objasnio mi je da američka vlada nije tako naivna da bi poverovala da će informacije u bazi podataka kojoj može da pristupi oko pola miliona osoba – među ostalima i redov Manning – dugo ostati poverljive. Poznata pod imenom Siprnet (Secret Internal Protocol Router Network) ta baza podataka je prvobitno pripadala samo Pentagonu, ali se krug njenih korisnika proširio posle 11. septembra, kad je postalo jasno da neki delovi američke birokratije imaju vredne informacije o kojima drugi delovi ništa ne znaju. Siprnet je bio odgovor na problem nedovoljnog deljenja: elektronski arhiv kome mogu da pristupe mnogi ljudi iz različitih delova vlade, od diplomata američkih ambasada širom sveta do najnižeg vojnog osoblja poput Manninga. U teoriji, barem tri miliona ljudi je moglo da koristi Siprnet: bilo je potrebna samo da znaju lozinku. Sigurnosne mere su bile ograničene i ne naročito neprobojne. Za prenošenje zaista tajnih podataka, na primer komunikacije između američkih vojnih atašea, postojala su bar četiri sofisticiranija sistema. Činjenica da radna grupa generala Carra, kojoj su bili dostupni svi izvori Pentagona, u okeanu činjenica koje je objavio WikiLeaks nije mogla da nađe ime makar jednog pojedinca koga su zbog tih otkrića ubili Talibani, Al Kaida ili neki drugi neprijatelj Sjedinjenih Država, pokazuje da su zaista važne i detaljne informacije uspešno isključene iz Siprneta.
***
Sve optužbe s kojima će se Assange suočiti u Sjedinjenim Državama, ako bude izručen, odnose se na dovođenje u opasnost Sjedinjenih Država i njihovih informanata. Ali javne percepcije Assangea uglavnom je oblikovao, na ovaj ili onaj način, njegov status osumnjičenog za silovanje. Neki odbacuju te optužbe jer misle da su lažne ili nepravedne. Drugi veruju da mu za to treba suditi i da ne sme biti napravljen izuzetak samo zato što je Assange oličenje slobode štampe. Među onima koji su ga podržali su i Katrin Axelsson i Lisa Longstaff, dve glasnogovornice organizacije Žene protiv silovanja, koje su 2012. objavile članak protiv njegovog izručenja u Švedsku zato što su smatrale da je sudski proces bio nekorektan, te je pravda „uskraćena i tužiteljkama i osumnjičenom“: umešane žene su doživljavale napade na Internetu zato što su švedski tužioci propustili da zaštite njihovu anonimnost; prema Assangeu su se „mnogi mediji odnosili kao prema krivcu iako mu nije bilo suđeno“.
Dvanaestog septembra prošle godine Nils Melzer, specijalni izveštač Ujedinjenih nacija o mučenju i drugim okrutnim, neljudskim i ponižavajućim postupcima poslao je švedskoj vladi pismo od 19 strana. Pošto je podrobno ispitao sudski postupak protiv Assangea, zaključio je: „Stiče se utisak da su od 2010. švedski organi gonjenja učinili sve da održe magloviti narativ o ‘osumnjičenom za silovanje’“, a da nije bilo ni napretka ni optužnice: to je bilo „proceduralno odugovlačenje“. Assange je odbio da otputuje u Švedsku radi ispitivanja – on je preko svojih advokata poručio da bi izvesno bio izručen Sjedinjenim Državama ako bi napustio zaštitu ekvadorske ambasade – a tužioci su, sa svoje strane, šest godina odbijali da otputuju u London ili da ispitivanje obave preko video linka. U svom pismu Melzer je otkrio i razmenu elektronskih poruka između švedskih tužilaca i Tužilaštva britanske krune, koje je insistiralo na tome da se švedski postupak nastavi. Trideset prvog avgusta 2012, na primer, kad je u medijima objavljeno da Švedska po drugi put razmatra prekid istrage, britansko tužilaštvo je poručilo švedskom glavnom tužiocu: „Da se niste usudili da odustanete“.
Melzer opisuje istragu koja je bila politizovana još od 20. avgusta 2010, kad su dve žene, tada poznate samo pod inicijalima A.A. i S.W., otišle u policijsku stanicu u Stokholmu da se „raspitaju može li se gospodin Assange naterati da uradi test na HIV“. Za nekoliko sati „švedsko tužilaštvo je naredilo hapšenje gospodina Assangea i informisalo tabloidni list Expressen da je on osumnjičen za silovanje dve žene“. Tokom narednih devet godina – u kojima je nekoliko puta jedan tužilac prekidao istragu da bi je drugi nastavio – Švedska je redovno stavljala do znanja da želi da ispita Assangea, ali u praksi nije pokazivala veliku želju da to i učini ili da zaključi istragu. Glavna posledica te „stani-kreni“ procedure bila je stalno podgrevanje kontroverze o tome šta je Assange uradio u Stokholmu 2010. Švedska vlada je konačno odgovorila na Melzerovo pismo u novembru samo da bi rekla da „nema daljih zapažanja“; sledećeg dana istraga je zvanično obustavljena.
Po svoj prilici, ništa od svega toga neće promeniti sliku koju je šira javnosti stekla o Assangeu. U skladu s dotadašnjim ponašanjem medija, nijedan mejnstrim program vesti nije obratio ni najmanju pažnju na Melzerova pitanja o vođenju slučaja. Najveći svetski listovi, koji su 2010. objavili otkrića WikiLeaksa na svojoj naslovnoj strani, ubrzo su se distancirali od Assangea, često uz napomenu da je on teška osoba za saradnju ili da je brzopleto objavio depeše i izveštaje američke vlade. Optuživali su ga za „narcisizam“, kao da je to nešto više od karakterne mane ili kao da njegove karakterne mane – kakve god bile – imaju ikakve veze sa otkrivenim informacijama.
S obzirom na ozbiljnost situacije, neshvatljivo je ćutanje novinara o Assangeovom zadržavanju u Belmaršu nakon što je Ekvador opozvao njegov status azilanta. Pojavilo se svedočanstvo o tome da se američka bezbednosna politika radikalno približava poziciji zemalja kao što su Turska i Egipat, koje nastoje da kriminalizuju kritiku države i da objavljivanje nepoželjnih vesti povežu s terorizmom i špijunažom. Zapadni komentatori često kritikuju podmuklo potiskivanje slobode štampe u Mađarskoj i Indiji. Ali, kao što je rekao Glenn Greenwald u Interceptu, zapadni mediji su „uglavnom ignorisali ono što je, bar u poslednjoj deceniji, daleko najveći pojedinačni napad američke vlade na slobodu štampe: proganjanje i zahtev za izručenje Juliana Assangea zbog navodnih zločina koji proizlaze iz toga što je WikiLeaks… – u sprezi s najvećim svetskim listovima – objavio informacije o ratu u Iraku i Avganistanu i američke diplomatske depeše“. Pošto nisu mogli da strpaju u zatvor urednika New York Timesa, obrušili su se na Assangea.
Assange i WikiLeaks su više nego ispunili glavnu svrhu prikupljanja vesti. „Prva dužnost štampe“, napisao je Robert Lowe u Timesu 1852, „jeste da pribavi najranije i najtačnije informacije o događajima svog vremena i da ih odmah objavi kako bi one postale zajednička svojina nacije. Državnik pribavlja svoje informacije tajno i tajnim sredstvima. On čak i tekuće informacije zadržava za sebe sa smešnom predostrožnošću“. Štampa, naprotiv, „živi od otkrivanja“. Assange se 2010. tačno pridržavao tog uputstvu i zato mu sad preti opasnost da ostatak života provede u zatvoru.