Nešto neobično se dogodilo 12. avgusta ove godine. Na vest da je u prvih sedam meseci 2020. privreda Velike Britanije zabeležila najveći pad u istoriji (nacionalni dohodak je opao za više od 20 odsto), londonska berza je reagovala skokom vrednosti indeksa FTSE 100 za 2 procenta. Istog dana, indeks S&P 500 na njujorškoj berzi oborio je novi rekord, iako Amerika sve više liči na propalu državu sa posustalom privredom.
Piše Yanis Varoufakis, Project Syndicate
Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net
Da ne bude zabune, finansijska tržišta često pozitivno reaguju na događaje koji će mnoge ljude izvesno gurnuti u bedu. Loša vest za radnike neke kompanije – na primer, najava otpuštanja – odlična je vest za njene deoničare. Ali u situacijama kada se najveći deo radne snage u isto vreme nalazi u problemima, tržišta kapitala obično reaguju padom, polazeći od razumne pretpostavke da ako je najveći deo populacije prinuđen da steže kaiš, onda svi prihodi, uključujući prosečne profitne stope i dividende kompanija, moraju opasti. Logika kapitalizma nije bila lepa, ali je bila razumljiva.
Nije više tako. U događajima koji su kulminirali 12. avgusta nema kapitalističke logike. Prvi put se događa da očekivani pad dohotka i dobiti generiše – ili bar ne sprečava – nastavak sumanute kupovine na berzama u Londonu i Njujorku. A to se ne događa zato što investitori procenjuju da su ekonomije Velike Britanije i Sjedinjenih Država dotakle dno – što bi bilo najbolje vreme za kupovinu deonica.
Prvi put u istoriji investitori su izgubili interesovanje za stanje realne ekonomije. Jasno im je da je pandemija zaustavila rast i da profitne stope padaju. Vide dolazeći cunami siromaštva i njegove dugoročne posledice i znaju šta to znači za agregatnu tražnju. Vide i kako pandemija razotkriva i produbljuje klasne i rasne podele u društvu.
Berzanski špekulanti vrlo dobro znaju šta se događa, ali tome ne pridaju značaj. I u pravu su. Neobična situacija u kojoj tržišta kapitala nastavljaju da rastu dok se ekonomija oko njih raspada prihvaćena je kao novo normalno stanje. To se dogodilo kada se pandemija pridružila finansijskom mehuru nastalom u pokušajima centralnih banaka da pokrenu finansijski sistem posle 2008. godine. Ovo je istorijski važan trenutak suptilne ali jasno uočljive tranzicije iz kapitalizma u neku vrstu postkapitalizma.
Ali pođimo od početka.
Pre pojave kapitalizma zaduživanje je uvek dolazilo na kraju ekonomskog ciklusa. U feudalizmu je sve počinjalo proizvodnjom. Kmetovi su radili na vlastelinovoj zemlji, a raspodela se obavljala posle žetve, kada je šerif dolazio da ubere vlastelinov deo. Vlastelin je viškove monetizovao prodajom. Tek tada je mogao započeti krug zaduživanja davanjem kredita zajmoprimcima (često i samom kralju).
U kapitalizmu je taj redosled obrnut. Pošto su rad i zemlja komodifikovani, za otpočinjanje proizvodnje treba se zadužiti unapred. Kapitalisti su morali da pronađu novac da bi zakupili zemlju, radnu snagu i mašine. Distribucija dohotka zavisila je od uslova tih zakupa. Jedino tako bilo je moguće započeti proizvodnju koja donosi dohodak i generiše dobit za kapitalistu. Obećanja ranog kapitalizma bila su uslovljena kreditom. Ipak, tek sa drugom industrijskom revolucijom kapitalizam je uspeo da preoblikuje svet po svojoj meri.
Električna energija je donela prve umrežene kompanije koje su proizvodile sve, od generatora i opreme za električnu mrežu do sijalica u svakom stanu. Ogromni finansijski apetiti takvih kompanija proizveli su megabanke sposobne da stvaraju novac ni iz čega. Aglomeracijom megakompanija i megabanaka izgrađena je tehnostruktura koja je uzurpirala tržišta, demokratske institucije i masovne medije. Rezultat su bile „lude dvadesete“, a potom ekonomski slom 1929. godine.
Od 1933. do 1971. globalni kapitalizam je bio potčinjen mehanizmu centralnog planiranja kroz različita podešavanja okvira postavljenog Nju dilom, uključujući ratnu ekonomiju i posleratni sistem ustanovljen u Breton Vudsu. Kada je taj okvir uklonjen polovinom 70-ih godina, tehnostruktura je ponovo stekla moć, ovog puta ogrnuta plaštom neoliberalizma. Usledio je doba „iracionalnog ponašanja“, slično 20-im godinama 20. veka, što je kulminiralo globalnom finansijskom krizom 2008.
Da bi reanimirale finansijski sektor, centralne banke su ga preplavile besplatnim novcem, istovremeno namećući mere fiskalne štednje kojima je ograničena potrošnja domaćinstava sa nižim i srednjim dohotkom. Pošto iz potrošača pogođenih strogim merama štednje nije lako izvući dobit, investitori su razvili zavisnost od novih inekcija likvidnosti iz centralnih banaka, a ta zavisnost je proizvela ozbiljne neželjene efekte.
Razmotrimo sledeći redosled događaja: Evropska centralna banka odobrila je Dojče banci novu finansijsku inekciju uz kamatnu stopu koja je gotovo ravna nuli. Da bi napravila profit, Dojče banka taj novac mora plasirati kao zajam. Ali neće ga ponuditi „običnim ljudima“, jer je njihova kreditna sposobnost kompromitovana usled propadanja ekonomije. Kredit će ponuditi, na primer, Folksvagenu, kompaniji koja već ima ogromne rezerve gotovine, zato što su njeni rukovodioci u strahu od pada tražnje za novim i kvalitetnim električnim automobilima obustavili sve investicije u nove tehnologije i dobro plaćena radna mesta. Šefovima Folksvagena novac nije potreban, ali banka ga nudi pod tako povoljnim uslovima da će ga ipak uzeti i odmah uložiti u kupovinu Folksvagenovih deonica. Cena deonica će, naravno, skočiti, a sa njom i bonusi rukovodstva (bonusi su direktno vezani za tržišnu kapitalizaciju kompanije).
Takvim praksama je u periodu od 2009. do 2020. konačno prekinuta svaka veza između cene deonica na berzi i realne ekonomije, a mnoge kompanije su pretvorene u hodajuće mrtvace. To je bilo stanje kapitalizma u trenutku kada je počinjala pandemija. Istovremenim udarom na potrošnju i proizvodnju pandemija je prinudila države na programe nadoknade dohotka u trenutku kada je realna ekonomija imala najmanje kapaciteta za adekvatne investicije u generisanje nefinansijskog bogatstva. Centralne banke su dobile nalog da dodatno uvećaju mehur koji je mnoge korporacije već pretvorio u zombije.
Pandemijom je tako učvršćena pogubna veza koja ruši same temelje kapitalizma posle 2008: to je direktna povezanost dobiti i akumulacije kapitala. Tekuća kriza nam je otkrila novu postkapitalističku ekonomiju u kojoj zbivanja na tržištima roba i usluga ne utiču na ekonomske odluke, nema granica manipulacijama novoustoličene tehnostrukture (visokotehnološke kompanije i Vol strit), a demos je praktično isteran iz demokratije.