Ovo što sledi je deo mnogo većeg istraživanja o dugu i dužničkom novcu u ljudskoj istoriji. Prvi zapanjujući zaključak ovog projekta je da u proučavanju ekonomske istorije postoji tendencija da se sistematski ignorišu uloga nasilja i centralna uloga ratova i ropstva u stvaranju osnovnih institucija onoga što danas nazivamo „ekonomijom“. Poreklo pojava je bitno za njihovo razumevanje. Nasilje ne mora biti vidljivo, ali ono je upisano u logiku našeg ekonomskog zdravog razuma, u naizgled očiglednu prirodu institucija koje su neodvojive od monopola nasilja, ali i sistematske pretnje nasiljem koju sprovodi savremena država.
Piše David Graeber, Eurozine
Prevela Svetlana Vukomanović, Peščanik.net
Poći ću od institucije ropstva, čija je uloga po mom mišljenju ključna. Ropstvo se često smatra posledicom ratova. Ponekad robovi zaista jesu ratni zarobljenici, ponekad nisu, ali su ratovi, bez razlike, shvaćeni kao opravdanje ove institucije. Kada se predate u ratu, ono što predajete je vaš sopstveni život; vaš osvajač ima pravo da vas ubije i vrlo često to i čini. Odluči li da to ne učini, vi mu bukvalno dugujete svoj život – reč je o dugu koji je apsolutan, večan i nepromenjiv. Sva dugovanja i obaveze koje vi možda imate prema drugim licima (prijateljima, porodici, bivšim političkim saborcima) ili ona prema vama, apsolutno se poništavaju. Sve što ostaje je vaš dug prema vašem vlasniku.
Ovakva logika povlači za sobom najmanje dve zanimljive posledice koje protivreče navedenoj suštini ropske situacije. Najpre, kao što svi znamo, tipična (ako ne i presudna) karakteristika ropstva je da se robovi mogu kupiti ili prodati. U tom slučaju, apsolutni dug (u drugom kontekstu, tržišni) prestaje da bude apsolutan. Štaviše, on se može vrlo precizno kvantifikovati. Verovatno je upravo to omogućilo stvaranje nečega što bi ličilo na današnji novac. Ono što su antropolozi nazvali „primitivnim novcem“, koji je postojao u društvima bez države, upotrebljavao se da bi se ugovorili brakovi, razrešili dugovi u krvi ili neki drugi sporovi među ljudima, a ne da bi se kupila ili prodala neka roba. Ukoliko je ropstvo dug, onda dug može voditi u ropstvo. Vavilonski seljak je mogao platiti roditeljima svoje žene značajnu sumu u srebru kako bi formalizovao svoj brak, ali on tu ženu nije posedovao. On, sasvim sigurno, nije mogao prodati ili kupiti majku svoje dece. Ali sve bi se to promenilo ako bi uzeo zajam. Ako ga ne bi vratio, njegovi zajmodavci bi mu prvo uzeli ovcu i nameštaj, onda kuću, njivu i baštu i na kraju ženu i decu, pa čak i njega samog, dok se stvar ne reši (što je teško izvodivo kada ste ostali bez ičega). Dug je bio ta prekretnica koja je omogućila da zamislimo novac u današnjem smislu te reči i na taj način, takođe, proizvedemo ono što zovemo tržištem – arenu na kojoj je sve moguće prodati i kupiti, jer su svi objekti (kao i robovi) otrgnuti od njihovih ranijih društvenih veza i postoje samo u odnosu prema novcu.
Ali dugovanje kao posledica osvajanja može krenuti i na drugu stranu. Kraljevi su se tokom čitave istorije trudili da zadobiju kontrolu nad logikom dugova. To ne znači da su oni bili neprijateljski raspoloženi prema tržištu; naprotiv, oni su ga podsticali, iz prostog razloga što vladama nije bilo lako da nabave sve što im je bilo potrebno direktno od podanika (na primer: svilu, točkove za kočije, jezike flaminga, nakit od lazura). Mnogo je lakše bilo podsticati tržište i onda na njemu kupovati. Prva tržišta su obično pratila vojske i kraljevske svite, ili se formirala blizu palata i po obodima vojnih ispostava. Ovo donekle objašnjava čudno ponašanje dvorova – kraljevi su obično kontrolisali rudnike zlata i srebra, pa se postavlja pitanje u čemu je tačno bila poenta štampanja kraljevog lika na komadu metala, njegovog nametanja narodu i zahteva da vam ga ponovo vrati kroz takse. Ovo je imalo smisla jedino ukoliko je ubiranje taksi zaista bio način da se svi nateraju da poseduju novčiće koji su pomagali razvoj tržišta. Ali za nas je trenutno važno pitanje – kako su ove takse bile opravdavane? Zašto su ih podanici dugovali, kakvog duga su se oni oslobađali nakon njihovog plaćanja? Ovde se ponovo vraćamo na pravo pobednika; u stvari, u antičko doba, slobodni građani – bilo da je reč o Mesopotamiji, Grčkoj ili Rimu – često nisu morali da plaćaju direktne takse, ali ovo je očigledno suviše uprošćeno objašnjenje. Ako su kraljevi smatrali da imaju moć nad životom i smrću svojih podanika na osnovu pobede u ratu, onda su i dugovi njihovih podanika u krajnjoj liniji bili isto tako večni i, bar u ovom kontekstu, njihovi međusobni odnosi i ono što su jedni drugima dugovali su bili nevažni. Jedino što je stvarno postojalo je bio njihov odnos prema kralju. Ovo onda objašnjava zbog čega su kraljevi i imperatori pokušavali da oni budu ti koji regulišu moć gospodara nad robovima i zajmodavaca nad dužnicima. Najmanje na čemu su insistirali je bilo je da zatvorenike čiji život oni poštede, njihovi gospodari ne smeju ubiti. U stvari, samo su vladari imali moć nad životom i smrću. Jedini večni dug je bio dug prema državi; jedino je ona imala beskonačnu moć i mogla da postavlja apsolutne, kosmičke zahteve.
Ovo napominjem zato što ovaj odnos snaga vlada i danas. Kada govorimo o „društvu“ (francuskom, jamajčanskom…), mi u stvari govorimo o ljudima koji su organizovani u nacionalne države. To je prećutni model. „Društva“ su u praksi države, logika države je logika osvajanja, a logika osvajanja je u krajnjoj liniji identična ropstvu. Istina, u rukama državnih apologeta, ovo se transformiše u ideju benevolentnog „socijalnog duga“. O ovome postoji jedan uvreženi mit. Svi smo mi rođeni sa neograničenim dugom prema društvu koje nas je podiglo, pazilo, hranilo i oblačilo, prema onima koji su izumeli naš jezik i tradiciju a već dugo nisu među živima, prema svima koji su zaslužni što postojimo. U antička vremena smo mislili da to dugujemo bogovima (pa smo im plaćali prinošenjem žrtava, ili je žrtvovanje bilo samo otplata kamate do krajnje isplate – naše smrti). Kasnije je namirivanje ovog duga preuzela država, koja je i sama bila proglašena božanskom institucijom. Ona je žrtvovanje zamenila porezima. Novac je tako samo konkretna forma ovog socijalnog duga, način na koji se njime upravlja. Kejnezijanci vole ovo objašnjenje, kao i različite vrste socijalista, socijal-demokrata, čak i kripto-fašista poput Ogista Konta koji je prvi upotrebio termin “socijalni dug”. Ali ovakvo shvatanje je prisutno i u svakodnevnom životu; uzmite fraze kao što su: “otplatiti dug društvu” ili „osećam da nešto dugujem svojoj zemlji“, ili „želim da učinim nešto za uzvrat“. U ovakvim slučajevima, uzajamna prava i obaveze, uzajamna obećanja – u tipu odnosa koje istinski slobodni ljudi mogu uspostaviti jedni sa drugima – obično su sastavni deo koncepta „društva“ u kojem smo svi slobodni samo kao apsolutni dužnici pred (sada nevidljivom) figurom kralja koji je postavljen na mesto naše majke i, u širem smislu, čitavog čovečanstva.
Ono što želim da kažem je da su zahtevi bezličnog tržišta i „društva“ često srodni, skloni različitim oblicima prakse, ali i jedni i drugi su, u krajnjoj liniji, potekli iz iste logike nasilja. Oni dele slično istorijsko poreklo. Ni države ni tržišta ne mogu postojati bez stalne pretnje silom.
Neko bi ovde mogao da upita: a šta je alternativa?
U susret istoriji virtuelnog novca
Ovde ću se vratiti na svoju početnu tezu: novac se nije pojavio u ovom hladnom, metalnom, bezličnom obliku kakav poznajemo danas, već kao apstraktna mera odnosa (dugovanja i obaveza) između ljudskih bića. Ovde je važno naglasiti da je, istorijski gledano, novac kao roba bio taj koji je uvek bio najdirektnije povezan sa nasiljem. Kao što je rekao jedan istoričar, „zlato je partner ratu, a ne trgovini u miru“.(1)
Razlog je jasan. Novac kao roba, naročito u obliku zlata ili srebra, razlikuje se od kreditnog novca pre svega po jednoj bitnoj karakteristici: može da se ukrade. Zlatna ili srebrna poluga nema pedigre i tokom dobrog dela istorije takva poluga je imala istu ulogu kao i pun kofer dolara bez porekla nekog prodavca droge, koji će gotovo svuda biti prihvaćen u zamenu za druge vrednosti, bez „suvišnih“ pitanja. Posledica toga je da je poslednjih 5000 godina ljudske istorije – istorija smenjivanja dva principa. Sistemi kreditiranja se izgleda razvijaju i postaju dominantni u periodima relativnog socijalnog mira, preko poverilačkih mreža, bilo da ih stvaraju države ili, u većini slučajeva, međunarodne institucije, dok plemeniti metali zauzimaju njihovo mesto u nestabilnim periodima ratova i pljački. Nasilno vlasništvo nad zemljom nesumnjivo postoji u svim periodima, ali izgleda da izaziva najviše štete u periodima kada je novac najlakše konvertovati u keš.
Kao polaznu tačku pokušaja da se razumeju veliki lomovi koji definišu sadašnji istorijski trenutak, dozvolite mi da predložim sledeću periodizaciju evropske istorije, na osnovu smenjivanja perioda virtuelnog i metalnog novca.
I Period prvih agrarnih imperija (3500-500.p.n.e).
Dominantna novčana forma: virtuelni kreditni novac
Naše najpouzdanije informacije o poreklu novca datiraju unazad do stare Mesopotamije, ali izgleda da stvari nisu bile radikalno drugačije ni u Egiptu faraona i Kini ili Indiji bronzanog doba. Mesopotamskom ekonomijom su dominirale velike javne institucije (hramovi i palate), čije birokrate su stvorile efikasni računovodstveni novac tako što su ustanovile fiksni ekvivalent između srebra i snopa ječma. Dugovi su obračunavani u srebru, ali kako se srebro retko koristilo u transakcijama, isplate su vršene u ječmu ili bilo čemu drugom što je bilo pri ruci, a da je prihvatljivo. Veliki dugovi su bili evidentirani na glinenim tablicama kao garancija za obe strane do same transakcije.
Tržište je sigurno postojalo. Cene određenih dobara koja se nisu proizvodila unutar kruga Hrama ili Palate, i stoga nisu bila predmet administrativno utvrđene cene, menjale su se u zavisnosti od ćudi ponude i potražnje. Ali izgleda da se najviše aktivnosti u smislu konkretnih kupovina i prodaja, naročito onih između poznanika, odvijalo na na kredit. „Žene pivadžije“ ili lokalne vlasnice krčmi su, na primer, služile pivo i često izdavale sobe; mušterije su dugovale „na kredu“, a iznos duga bi bio isporučen u vreme žetve. Trgovci su verovatno poslovali na isti način kao što to i danas rade trgovci na malim tržnicama u Africi i centralnoj Aziji – praveći liste pouzdanih mušterija kojima bi odobravali kredite. Praksa pozajmljivanja novca uz kamatu postojala je i kod Sumera, ali nije bila poznata u Egiptu. Kamatne stope koje su bile fiksirane na 20 procenata ostale su stabilne 2000 godina, ali ne zbog vladine kontrole tržišta; na ovom stupnju razvoja, ovakve institucije su u stvari omogućavale postojanje tržišta. Ovo je međutim dovodilo do ozbiljnih socijalnih problema. Kada bi žetva bila loša, seljaci bi postajali beznadežno zaduženi kod bogataša i morali bi da im ustupaju svoja imanja, a na kraju, i članove porodice. Ovakvo stanje je postepeno dovodilo do ozbiljnih društvenih kriza, ali ono nije imalo za posledicu ustanak naroda, već se češće dešavalo da su ljudi napuštali gradove i ostale naseobine i postajali polu-nomadi. Vrlo brzo se ustalila praksa ukidanja dugova i proglašenja opšte amnestije ili „slobode“ od strane svakog novog vladara, tako da su svi prezaduženi radnici mogli da se vrate svojim porodicama (ovde je važno istaći da prva reč za „slobodu“, poznata u bilo kom jeziku – sumerska amaraga – bukvalno znači „povratak majci“). Biblijski proroci su institucionalizovali sličnu praksu –Jubileje – po kojima bi se svi dugovi brisali nakon sedam godina. Ovo se direktno temelji na novozavetnom pojmu „iskupljenja“. Kao što je ekonomista Majkl Hadson istakao, jedan od pehova svetske istorije je to što je institucija pozajmljivanja novca uz kamatu, koja se širila iz Mesopotamije, većinom bila praćena svojim izvornim zaduženjima.
II Osovinsko doba (800 p.n.e – 600 n.e).
Dominantna novčana forma: kovani novac i zlatne poluge
Ovo je bilo doba kada se pojavio kovani novac, ali i kada su – u Kini, Indiji i na srednjem istoku – nastale sve glavne svetske religije.(2) Od perioda Zaraćenih država u Kini, preko podela u Indiji, do mučkih ubistava i masovnih porobljavanja koji su pratili širenje, a kasnije i propast Rimskog carstva, bio je to period izuzetne kreativnosti širom sveta, ali i ogromnog nasilja. Kovani novac, koji je praktično omogućio upotrebu zlata i srebra kao sredstva razmene, takođe je omogućio i stvaranje tržišta u sadašnjem, bezličnom smislu te reči. Plemeniti metali su mnogo više odgovarali dobu sveopštih ratova iz očiglednog razloga da su mogli biti ukradeni. Kovani novac, sasvim sigurno, nije bio otkriven kako bi olakšao trgovinu, jer su Feničani kao izuzetno vešti trgovci antičkog sveta, bili među poslednjim narodima koji su ga usvojili. Moguće je da je novac najpre bio kovan da bi se platili vojnici i izgleda da su ga prvo koristili vladari Lidije u Maloj Aziji kako bi isplatili grčke plaćenike. Kartagina, druga velika trgovačka nacija, počela je da kuje novac vrlo kasno, opet samo radi isplate stranih vojnika.
Tokom celog antičkog perioda može se govoriti o onome što je Džefri Ingam nazvao vojno-novčanim savezom. Možda bi bilo bolje da ga je nazvao „vojno-novčano-robovski“ savez, jer je rasprostiranje novih vojnih tehnologija (grčki hopliti, rimske legije) uvek bilo tesno povezano sa hvatanjem i prodajom robova. Drugi glavni izvor robova je bio dug: oni koji nisu bili te sreće da postanu građani glavnih vojnih gradova-država – i tako po pravilu zaštićeni od agresivnih zemljoposednika – bili su na stalnoj meti. Sistemi kreditiranja na Bliskom istoku se nisu urušili zbog poslovne konkurencije, već zbog Aleksandrove vojske, kojoj je bilo potrebno pola tone srebrnih poluga dnevno za isplatu vojničkih nadnica. U rudnicima u kojima su se poluge proizvodile uglavnom su radili robovi, dok su vojne operacije za uzvrat obezbeđivale neograničen priliv novih robova. Imperatori su ustanovljavali poreske sisteme uglavnom zato da bi podstakli svoje podanike da izađu sa svojom robom na tržište, kako bi vojnici i državni službenici mogli da za svoje poluge kupe sve što im je potrebno. Bezlična tržišta koja su se ranije formirala između društava, ili na obodima vojnih operacija, sada su počela da prožimaju celokupno društvo.
Bez obzira na svoje profano poreklo, stvaranje novih vidova razmene (kovani novac se gotovo u isto vreme pojavio u Grčkoj, Indiji i Kini) izazvao je duboke promene u duhovnoj sferi. Neki čak tvrde da su teorijske inovacije nastale zahvaljujući kovanom novcu omogućile nastanak grčke filozofije. Međutim, najveličanstveniji obrazac, gotovo u isto vreme i na istim mestima na kojima je počela upotreba kovanog novca, jeste rađanje onoga što će kasnije postati svetske religije: judaizam proroka, hrišćanstvo, budizam, đainizam, konfučijanstvo, taoizam i kasnije islam. I dok precizne veze tek treba dublje istražiti, izgleda da su se ove religije pojavile kao direktna reakcija na logiku tržišta. Grubo rečeno, ako neko nameni određeni društveni prostor sebičnom sticanju materijalnih dobara, skoro je neizbežno da će se uskoro pojaviti neko ko će propovedati da su materijalna dobra nebitna, a sebičnost – ili čak samo sopstvo – iluzorni.
III Srednji vek (600 – 1500.n.e).
Povratak virtuelnom kreditnom novcu
Ako je Osovinsko doba obeležila pojava komplementarnih ideala tržišta dobara i univerzalnih svetskih religija, Srednji vek(3) je bio period u kojem su ove dve institucije počele da se ujedinjuju. Religije su počele da preuzimaju tržišta. Sve, od međunarodne trgovine do organizacije lokalnih sajmova, u velikoj meri je počelo da se odvija kroz društvene mreže koje su definisali i regulisali religijski autoriteti. Ovo je za uzvrat omogućilo povratak na raznovrsne oblike virtuelnog kreditnog novca širom Evroazije.
U Evropi, gde se sve ovo dešavalo pod dominacijom hrišćanstva, kovani novac je bio samo sporadično i neravnomerno dostupan. Posle 800.n.e. cene su obračunavane uglavnom putem stare karolinške valute koja više nije postojala („zamišljeni novac“), ali su se svakodnevne kupovine i prodaje obavljale uglavnom na druge načine. Jedan od uobičajenih metoda je, na primer, bila upotreba štapića, neravnomernih komada drveta koji bi se prelomili na dva dela kao dokaz duga, tako što bi jedan komad stajao kod zajmodavca a drugi kod dužnika. Ovi štapići su bili u upotrebi u Engleskoj i tokom XVI veka. Veće transakcije su se obavljale putem novčanica, a veliki trgovinski sajmovi su služili kao njihove menjačnice. Crkva je pružala pravni okvir, obezbeđujući striktnu kontrolu novčanih pozajmica uz kamatu, kao i zabranu dužničkog ropstva.
Ali pravi centar srednjevekovne svetske ekonomije je bio Indijski okean koji je, osim trase karavana kroz centralnu Aziju, povezivao velike civilizacije Indije, Kine i srednjeg istoka. Ovde se trgovina odvijala u okvirima islama. On je, ne samo obezbedio pravnu strukturu koja je veoma pogodovala trgovačkim aktivnostima (apsolutno pri tom zabranjujući pozajmljivanje novca uz kamatu), već je omogućio i miroljubive odnose između trgovaca širom sveta, dopuštajući stvaranje različitih sofisticiranih instrumenata kreditiranja. U stvari, zapadna Evropa je, kao i u mnogim drugim stvarima, kasnila i u ovoj. Najveći broj finansijskih inovacija koje su došle u Italiju i Francusku u XI i XII veku već su bile u upotrebi u Egiptu ili Iraku još od VIII i IX. Termin „ček“ na primer potiče od arapske reči sakk, a u engleskom jeziku se pojavljuje tek oko 1220.n.e. Slučaj Kine je još komplikovaniji: srednji vek je ovde počeo sa brzim širenjem budizma koji se, iako nije bio u poziciji da donosi zakone ili reguliše trgovinu, brzo okrenuo protiv lokalnih uzurpatora izumevši zalagaonice – prve su otvarane u budističkim hramovima kako bi se siromašnim seljacima ponudila alternativa u odnosu na lokalne uzurpatore. Država je uskoro povratila kredibilitet, kao što je to uvek i činila u Kini. Ali dok je to činila, ona je ne samo regulisala kamatne stope i nastojala da ukine radne dugove, već je i potpuno odustala od zlatnih poluga i uvela papirni novac. Sve ovo je pratio i razvoj čitavog niza vrlo kompleksnih finansijskih instrumenata.
Ovo ne znači da i u ovom periodu nije bilo masovnih i brutalnih ubistava i pljački (naročito tokom velikih invazija nomada) ili da kovani novac nije bio važno sredstvo razmene. Pa ipak se čini da ono što pre svega karakteriše ovaj period jeste kretanje u drugom pravcu. Tokom najvećeg dela srednjeg veka novac je pretežno bio oslobođen od institucija prinude. Menjači novca su, reklo bi se, pozvani natrag u hramove gde se na njih moglo motriti. Rezultat ovoga je bilo bujanje institucija zasnovanih na mnogo većem stupnju društvenog poverenja.
IV Doba evropskih imperija (1500 – 1971).
Povratak plemenitih metala
Pojavom velikih evropskih imperija – Iberijske, a potom i severnoatlantske – svet je iskusio povratak masovnih porobljavanja, pljački i vojnih razaranja, kao i brz povratak zlatnih i srebrnih poluga kao glavnih oblika plaćanja. Istorijska analiza će verovatno pokazati da su uzroci ovih promena mnogo komplikovaniji nego što mi pretpostavljamo, a nešto od ovoga je počelo da se dešava i pre osvajanja Novog sveta. Jedan od glavnih faktora koji je doveo do povratka zlatnih poluga je, na primer, pojava narodnog pokreta tokom dinastije Ming u 15. i 16. veku koji je na kraju naterao vladu da ukine ne samo papirni novac, već i da odustane od bilo kakvog pokušaja da uvede vlastitu valutu. Ovo je dovelo do zaokreta ogromnog kineskog tržišta ka srebru. Kako su i porezi vremenom počeli da se obračunavaju u srebru, uskoro je manje ili više zvanična politika Kine bila da pokuša da unese što je moguće više srebra u zemlju, kako bi porezi ostali niski i na taj način se izbegle nove provale socijalnih nemira. Ova iznenadna potražnja za srebrom imala je efekta širom zemaljske kugle. Najveći deo plemenitih metala koje su konkvistadori opljačkali, a Španci kasnije vadili iz rudnika u Meksiku i Potosi (uz gotovo nezamislive ljudske žrtve), završio je u Kini. Ove globalne veze koje su se vremenom razvile preko Atlantskog, Tihog i Indijskog okeana su, naravno, detaljno dokumentovane. Ključna stvar ovde je da je odvajanje novca od religijskih institucija i njegovo ponovno vezivanje za institucije prinude (naročito državu) bilo praćeno ideološkim povratkom “metalima”.(4)
Kreditiranje je u ovom kontekstu bilo u celini u nadležnosti država koje su i same u velikoj meri bile vođene finansiranjem deficita kao jednim vidom kreditiranja, koji je bio uveden da bi se finansirali skupi ratovi. Tokom XIX i početkom XX veka, Britanska imperija je u međunarodnim okvirima bila odlučna da održi kurs zlata, a u SAD su vođene velike političke borbe oko toga da li treba primeniti kurs zlata ili srebra.
Ovo je naravno bio i period uspona kapitalizma, industrijske revolucije, predstavničke demokratije i mnogo toga drugog. Ne pokušavam da negiram njihovu važnost, već da pružim okvir za razumevanje ovih poznatih događaja u jednom manje poznatom kontekstu. To olakšava otkrivanje veza između rata, kapitalizma i ropstva. Istorijski gledano, institucija rada za platu je, na primer, nastala iz ropstva (najraniji radni ugovori koje poznajemo, od Grka do malajskih gradova-država, bili su u stvari iznajmljivanje robova) i kroz istoriju je imala tendenciju da se blisko povezuje sa različitim formama radnog ropstva – kao što je to slučaj i danas. Činjenica da smo takve institucije preformulisali jezikom slobode ne znači da ono što danas mislimo o ekonomskim slobodama ne počiva u krajnjoj liniji na logici koja je tokom najvećeg dela ljudske istorije bila smatrana suštinom ropstva.
Savremeno doba (od 1971. do danas).
Imperija dugovanja
Moglo bi se reći da je savremeno doba počelo 15. avgusta 1971. godine kada je američki predsednik Ričard Nikson zvanično ukinuo konvertibilnost dolara u zlato i stvorio današnji režim promenljivog kursa. Vratili smo se u doba virtuelnog novca u kojem kupovine u bogatim zemljama retko uključuju čak i papirni novac, a nacionalne ekonomije se u velikoj meri baziraju na dugovima potrošača. I upravo u ovom kontekstu možemo da govorimo o „finansijalizaciji“ kapitala, pri čemu spekulacije u valutama i finansijskim instrumentima postaju stvar za sebe, odvojena od bilo kakve neposredne veze sa proizvodnjom, pa čak i sa trgovinom. Ovo je naravno sektor koji je danas ušao u krizu.
Šta možemo sa sigurnošću reći o ovom novom dobu? Za sada veoma, veoma malo. Trideset ili četrdeset godina nije ništa ako se pogleda period kojim smo se ovde bavili. Jasno je da je ovaj period tek počeo. Pa ipak prethodna analiza, ma kako gruba bila, dopušta nam da počnemo da dajemo neke zasnovane sugestije.
Tokom istorije, kao što smo videli, doba virtuelnog, kreditnog novca su takođe podrazumevala i stvaranje nekih vrsta krovnih institucija – Mesopotamskog svetog kraljevstva, mojsijevskog zakona, šerijatskog ili kanonskog prava – koje su na neki način kontrolisale potencijalno katastrofalne socijalne posledice dugovanja. One su po pravilu uključivale institucije za zaštitu dužnika i nisu se nužno poklapale sa državama, već su ih često i nadilazile. Kretanja su ovoga puta išla obrnutim smerom: počev od 80-tih godina, prisustvujemo stvaranju prvog efikasnog planetarnog administrativnog sistema koji funkcioniše kroz MMF, Svetsku banku, korporacije i druge finansijske institucije koje su u velikoj meri stvorene kako bi se zaštitili interesi zajmodavaca. Ovaj aparat je, međutim, vrlo brzo upao u krizu, najpre usled veoma brzog razvoja globalnih društvenih pokreta (pokret alterglobalizacije) koji su efikasno uništili moralni autoritet institucija poput MMF-a i mnoge od njih doveli skoro do bankrota, a danas i zbog trenutne finansijske krize i globalnog ekonomskog kolapsa. Iako je nova era virtuelnog novca tek počela, a njene dugoročne posledice još uvek nisu sasvim jasne, već sada možemo reći jednu ili dve stvari. Prvo, kretanje ka virtuelnom novcu nije samo po sebi nužno suptilna posledica kapitalizma. Šta više, moglo bi se reći da je upravo obrnuto. Tokom dobrog dela ljudske istorije sistem virtuelnog novca je stvaran i regulisan kako bi se osiguralo da se ne pojavi ništa ni nalik kapitalizmu – bar ne u ovom njegovom obliku kada se najveći deo ljudske populacije nalazi u stanju koje bi se u mnogim drugim periodima istorije smatralo identičnim ropstvu. Druga stvar koju treba istaći je apsolutno ključna uloga nasilja u definisanju samih termina kojima zamišljamo „društvo“ i „tržište“ – u stvari mnoge od naših najelementarnijih ideja vezanih za slobodu. Svet koji ne bi bio u potpunosti prožet nasiljem vrlo brzo bi počeo da razvija drugačije institucije. Najzad, razmišljanje o dugu van okvira države i tržišta otvara neke uzbudljive mogućnosti. Možemo se na primer upitati sledeće: u jednom društvu u kome je ta osnova nasilja konačno uklonjena s puta, šta bi to tačno slobodni muškarci i žene dugovali jedni drugima? Koju vrstu posvećenosti i obećanja bi oni trebalo da daju jedni drugima?
Nadajmo se da će svako od nas jednoga dana biti u poziciji da počne da postavlja ovakva pitanja. U vremenima kao što je ovo, nikada se ne zna.
——————————————————————–
1. Džefri W Gardiner, „The Primacy of Trade Debts in the Development of Money“, u Randal Vrej (ed.), Credit and State Theories of Money: The Contribution of A. Mitchell Innes, Cheltenham: Elgar, 2004. str. 134.
2. Izraz „Osovinsko doba“ je prvi upotrebio Karl Jaspers kako bi opisao kratak period između 800. i 200. godine p.n.e. u kojem su, tako je verovao, sve glavne filozofske tradicije koje danas poznajemo simultano iznikle u Kini, Indiji i istočnom Mediteranu. Ja ga ovde koristim u mnogo širem smislu te reči, kako ga je koristio Luis Mamford da bi označio period u kojem su rođene sve postojeće svetske religije, grubo se protežući od vremena Zaratustre do Muhamedovog doba.
3. Ovde upućujem na ono što se u Evropi ranog perioda uopšteno naziva “mračnim vremenima”, koja odlikuje pohlepni militarizam i s njim u vezi važnost zlatnih poluga: vikinška osvajanja i čuveno naplaćivanje tzv. „danske takse“ (danegeld) od Engleske tokom osmog veka, jedna su od poslednjih manifestacija doba u kojem je pohlepni militarizam išao ruku pod ruku sa gomilama zlatnih i srebrnih poluga.
4. Mit o teorijama o novcu koji se temelji na trampi i robi je, naravno, nastao u ovom periodu.