Danas je dvadeset godina od kako je ubijen glumac Dragan Maksimović. Dok je na Zelenom vencu čekao noćni autobus za Novi Beograd, grupa navijača FK Rad, uverena da je on Rom, prebila ga je i on je, posle nekoliko dana, koliko je bio u komi, umro. Napadači nikada nisu odgovarali za svoje nedelo.
Piše: Goran Marković, Peščanik.net
Mislim da je Maksina smrt najavila vreme u kome upravo živimo. Lavina nasilja se u međuvremenu sa tribina stadiona prelila na ulice, u naše domove, institucije i iznedrila vođu navijača koji se osiono obračunava sa čitavim jednim narodom.
Ko, na primer, ne navija za njegov tim teško ulazi na stadion a pravila igre, koja se od utakmice do utakmice menjaju, određuje vođa lično. Njegov tim besprekidno pobeđuje a sudije presuđuju samo ono što im se naredi. Sa tribina se čuje podrška jedino njegovoj ekipi. Ko se usudi da pokaže simpatije za protivnika biva izviždan a, boga mi, često i zlostavljan. Fer plej, uvažavanje protivnika i dostojanstvo u porazu odavno su zaboravljeni. Teški faulovi, nameštanje rezultata i rezignacija protivnika uobičajeni su. Draž takmičenja zamenjena je ponižavanjem onog ko nije bogom dani pobednik. Vođa navijača smatra da će taj odnos snaga ostati zauvek i da prelazni pehar nikada neće preći u tuđe ruke.
Očigledna krivična dela ostaju nekažnjena zahvaljujući njemu koji „ne da svoje“ pa grupica njegovih sledbenika može da učini bilo šta što joj padne na pamet. Ukus rulje postaje zvanična doktrina a divljanje pravilo ponašanja. Rečnik kojim se komunicira sveden je na proste reči sa malo slogova, zgodnih za skandiranje. Uz to, nije dovoljno pokoravanje većine, traži se i slepo obožavanje vođe. On posebno voli kada se na tribinama našeg najvećeg stadiona, ali i na gostovanjima u manjim gradovima, skandira njegovo ime. Uvežbani navijači koriste svako zatišje da iznova kliču svome vođi; mir i tišina su praktično zabranjeni.
Ulaznice za takmičenje su papreno skupe osim za njegove navijače koji ih dobijaju besplatno. Organizovani su prevoz, kao i zakuska u vreme utakmice. Posebno je važno obezbediti i dovoljno flaširane vode, neophodni pogonski materijal za pljuvanje suparnika.
Ipak, uslov svih uslova za pobedu nad neravnopravnim protivnikom je razvijanje mržnje. Nisu dovoljne klupske boje, treba tome dodati i rasne razlike. „Cigani!“ su tradicionalno ubojito oružje ali u poslednje vreme tu su i izbeglice, koje „planski naseljavaju“ u cilju ugrožavanja čistote nacije. Ako ustreba, tu su, za svaki slučaj, i etikete „Ustaše!“ i „Pederi!“ (Ne mogu da odolim a da ne citiram jednu poruku koja bi trebalo da predstavlja pretnju ali u sebi sadrži contradictio in adjecto: „Jebaćemo pedere!“) Sve ovo je oprobano ranije, na brojnim derbijima, ali funkcioniše i sada kada je na programu derbi začelja.
Ukratko, smrt Dragana Maksimovića bila je znak za prestanak lovostaja. Lovokradice su preko noći postale goniči sitne i krupne divljači a lovočuvari su zamenjeni nezainteresovanim šetačima kroz prirodu. Odstrel srndaća Makse ubrzo je zataškan a u žižu javnosti dospele su gomile laži o opštem blagostanju, s jedne, i ugroženosti tog blagostanja od strane opasnih zečeva i krvoločnih jarebica, s druge strane.