„Brutalni čas geopolitike“ – tako je berlinski dnevnik Der Tagesspiegel prokomentarisao saopštenje o formiranju novog bezbednosnog partnerstva Australije, Velike Britanije i Sjedinjenih Država, poznatog kao AUKUS. Novo partnerstvo nije donelo samo veliki finansijski gubitak francuskoj vojnoj industriji, čiji je ugovor sa Australijom o isporuci 12 podmornica vrednih 36 milijardi američkih dolara otkazan bez mnogo ceremonije. Važnije je to što je američki predsednik Joe Biden odabrao da novo partnerstvo obznani na način koji se može tumačiti jedino kao sračunato ponižavanje Francuske, pa tako i ostatka Evropske unije.
Piše: Yanis Varoufakis, Project Syndicate
Preveo: Đorđe Tomić, Peščanik.net
Ovo nije prva brutalna lekcija koju su Sjedinjene Države očitale Evropskoj uniji u poslednje vreme. Kada se Donald Trump povukao iz zajedničkog ugovora Obamine administracije i Evropske unije o okončanju iranskog nuklearnog programa, jedan od ciljeva bio je da se Nemačkoj pokaže njeno pravo mesto. Samo nekoliko sati nakon što je nemačka kancelarka Angela Merkel objavila da će evropske kompanije ignorisati sankcije i nastaviti da trguju sa Iranom, nemačke kompanije su se oglasile sopstvenim saopštenjem: budući da nisu spremne da se povuku sa američkog tržišta i propuste Trumpove poreske olakšice za velike korporacije, odlučile su da se ipak priključe američkim sankcijama.
Pomenuti incidenti imali su za cilj očuvanje američke finansijske i geostrateške hegemonije na zapadu. Evropski lideri su se razbesneli dovoljno da počnu da razmišljaju o mogućim protivmerama. Trumpova pretnja sankcijama za evropske kompanije koje nastave da trguju sa Iranom otvorila je temu recipročnih mera za američke kompanije. Na Bidenovo saopštenje o stvaranju novog bezbednosnog partnerstva francuski predsednik Emmanuel Macron je odgovorio merom koja se nekada primenjivala tek pred objavu rata: povukao je ambasadore iz Vašingtona i Kanbere.
Predvidljivo, kada bes jednom prođe i zaboravi se na pretnje uzvratnim merama, evropski lideri će pokušati da trezvenije razmisle o uzrocima svog podređenog položaja u odnosu na Sjedinjene Države. Ali to je samo predstava koja nikoga ne može zavarati.
Kada su se evropske kompanije priključile Trumpovim sankcijama protiv Irana, zvaničnici EU su razumno zaključili da će u konfrontacijama koje uključuju novac Evropa uvek nužno zavisiti od dobre volje Amerike, dokle god Sjedinjene Države budu kontrolisale platni sistem. Zaključak koji otuda sledi jeste da je Evropi potreban platni sistem koji Sjedinjene Države ne mogu blokirati. Takođe, posle ponižavajuće objave o formiranju novog bezbednosnog partnerstva, jedinstvene evropske oružane snage ponovo su važna tema.
U oba slučaja, stvaranje paralelnih evropskih institucija predstavljalo bi ozbiljan izazov američkoj hegemoniji, a evropski lideri bi morali da načine korake o kojima ne žele ni da razmišljaju.
Razmotrimo ambiciju da se ustanovi platni sistem kojim bi dominirao evro i koji bi evropskim kompanijama omogućio da trguju nezavisno od finansijskog sistema koji kontrolišu Sjedinjene Države. Da bi takav sistem funkcionisao, prvo bi morao da bude likvidan, što znači da bi morao da privuče novac iz drugih zemalja – iz Japana, Kine, Indije i svakako Amerike.
To znači da se neevropljanima koji poseduju veće količine evra mora ponuditi bezbedan mehanizam za investiranje rezervi, na jedan dan ili na 10 godina. U finansijskom svetu kojim dominiraju dolar i Sjedinjene Države takav instrument ne samo da već postoji, nego se i svakodnevno uvećava proporcionalno zaduživanju Sjedinjenih Država. U Evropskoj uniji ne postoji ekvivalent američkim državnim obveznicama. Nemačke obveznice jesu izuzetno sigurne, ali nema ih dovoljno da bi se na njima gradio u evrima denominovani konkurent dolarskom međunarodnom platnom sistemu.
Evropski zvaničnici shvataju da je stvaranje evropskog ekvivalenta američkim državnim obveznicama – često pominjanih evroobveznica – zasad previsoko postavljen cilj. Pre svega, kreiranje dovoljne količine evroobveznica podrazumevalo bi prihvatanje velikog panevropskog duga. To bi dalje značilo stvaranje zajedničkog ministarstva finansija, što se može ostvariti jedino ako se sadašnja policentrična arhitektura Evropske unije odbaci i zameni najvećom noćnom morom evropskih elita: jedinstvenom demokratskom federacijom.
Za 16 godina provedenih na vlasti odlazeća nemačka kancelarka nije blokirala inicijative za stvaranje evroobveznica iz pukog hira ili zbog odbojnosti prema takvoj ideji. Činila je to zato što joj nije bilo u interesu da ulazi u sukob sa evropskim elitama, odlučnim da blokiraju proces EU integracija, pre nego što nastane nešto što bi moglo ličiti na demokratsku federaciju.
Isto važi i za vojnu integraciju. Čak ni veoma skroman projekat za formiranje evropskih jedinica za brze intervencije od 5.000 ljudi nikada nije zaživeo. Ko bi ove muškarce i žene slao da krvare u nekom dalekom ratu? Francuski predsednik? Nemački kancelar? Predsednik Evropske komisije?
I ko bi imao pravo da ih preko noći povuče nazad ako to bude potrebno? Bez suverenog parlamenta koji bi stajao iza federalne vlade koja donosi takve odluke nije moguće oformiti evropske oružane snage dostojne tog imena.
Evropski lideri su dobili ono što su zaslužili. Kada ih američki predsednik ošamari da ih podseti ko je gazda, oni nemaju drugog izbora osim da okrenu drugi obraz, jer oni su ti koji su se odrekli evropske nezavisnosti zarad privilegija u kojima danas uživaju. Svaki takav šamar razbesni ih dovoljno da počnu da prete i povlače ambasadore. Ali izduvaju se čim se suoče sa sopstvenim otporom potezima koji su neophodni da bi se Evropa oslobodila američke hegemonije.
Da bismo sprečili buduća poniženja poput onog koje je Trump priredio Angeli Merkel potrebne su nam evroobveznice. Da bismo sprečili poniženja slična onome koje je Biden priredio Macronu potrebna nam je zajednička vojska. Ali da bi evroobveznice i zajednička evropska vojska postali stvarnost, vladajuće klase (naročito u zemljama poveriocima) moraju se odreći moći koju danas imaju i prihvatiti radikalnu ideju o transnacionalnom glasanju za transnacionalnu vladu.
Njihova dilema je očigledna: pretvoriti EU u demokratsku federaciju, i tako izgubiti ogromnu moć nad svim stanovnicima Evrope u današnjoj nedemokratskoj Evropskoj uniji, ili i dalje trpeti ritualna bičevanja od svake američke administracije. Uprkos buci i besu povremenih pobuna, čini se da su evropski lideri odluku već doneli.