Priča o tome kako je Boris Johnson uzeo veliki avans od jednog izdavača da napiše knjigu o Williamu Shakespeareu, ali nikada nije našao vremena da sedne i knjigu napiše, odlično sumira njegovu političku karijeru. U njegovom usponu i padu prepliću se jeftina farsa i teatar apsurda. Nema tu ničega od veličine tragičkih junaka. Jedini citat iz Shakespearea koji pada na pamet povodom njegovog političkog kraha je onaj u kom Marko Antonije žali za Cezarom: „Zlo što ljudi čine živi posle njih“. Ako bi se dobra dela koje je učinio u javnom životu sahranila zajedno sa Johnsonom, bio bi to lagan kovčeg. A decenije koje dolaze povijaće se pod teretom zla koje je učinio.
Piše Fintan O’Toole, The Guardian
Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net
On zauzima neobično mesto u istoriji. Teško je setiti se primera osobe koja je s manje pameti napravila više štete, koja je svojom lakomislenošću trajno uticala na sudbine tako mnogo ljudi. Vladavina mu je bila kratka – ali teški mamurluk posle njega dugo će trajati. U pitanju je političar toliko nekompetentan da nije uspeo da sačuva funkciju uprkos ubedljivoj parlamentarnoj većini, podršci medijskih laskavaca i kabinetu biranom po kriterijumu pristajanja na ropsko unižavanje. Ipak, uspeo je da iz temelja promeni političku arhitekturu Britanije, Irske i Evrope.
Njegov mračni genij iskazao se u sposobnosti da Britaniju preoblikuje po sopstvenoj slici. Svojim nitkovlucima i otvorenim kršenjem međunarodnog prava pretvorio je Britaniju u još jedan otpadnički režim. Svojim trivijalnostima uništio je ugled koji je ova zemlja uživala u svetu. Njegova bezobzirna lažljivost i razmetljive zloupotrebe položaja razorile su reputaciju Britanije kao pristojne demokratije. Zemlju koju navodno voli lošim humorom je učinio predmetom podsmeha.
Nema ničega dobrog u toj neobičnoj priči – za većinu stanovnika Britanije, pa ni za Irsku ili Evropu. Jedan drugi veliki engleski pisac, John Donne, napisao je „Ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje“. Britanija nikada nije bila samo grudva zemlje, a Evrope je zaista manje posle njenog odlaska. Gusta i složena mreža veza i odnosa – sa Irskom kao i sa kontinentom – pokidana je ili teško oštećena. Dok se Evropa suočava sa dve paralelne egzistencijalne krize (klimatske promene i invazija na Ukrajinu), Johnsonova Britanija načinila je od sebe još jedan izvor turbulencije i neizvesnosti.
Porazno je što je njemu sve to nevažno. Njegova potreba da sačuva moć bila je duboka i zahtevna bar koliko i njegovi telesni apetiti. Ali šta je za njega uopšte moć? Njegovo shvatanje moći oduvek je bilo najsličnije shvatanju nekog maloletnog delinkventa. U radio emisiji Desert Island Discs 2005. govorio je o zadovoljstvu koje mu pruža pravljenje problema, što je motivisalo i njegovo lažljivo antievropsko izveštavanje: „Moji članci iz Brisela bili su kao bacanje kamena preko baštenske ograde komšije i osluškivanje lomljave staklenika s druge strane… to mi je davalo taj, rekao bih, neobičan osećaj moći“.
To je zaista neobična slika. Zvučna podloga Johnsonove političke karijere bio je zvuk lomljenja stakla posle bacanja kamenica preko komšijskih ograda, preko Irskog mora i Kanala. Građevinski proizvodi Johnsonove mašte – Borisovo ostrvo, baštenski most u Londonu, bajkoviti most koji je trebalo da poveže Škotsku i Severnu Irsku – bili su samo infantilno grandiozne fantazije. Ali te fantazije bar nisu postale stvarnost. Ono što se pretočilo u stvarnost bili su njegovi destruktivni impulsi, zadovoljstvo u političkom vandalizmu – i to je stvarnost u kojoj će Britanija ostati zarobljena još dugo posle njegovog odlaska.
Najgori aspekt te nove stvarnosti je nepromišljeno sabotiranje Sporazuma iz Belfasta. Možda Johnson zaista bezobzirno veruje da su britanske i evropske političke institucije dovoljno čvrste i da mogu podneti sve njegove cinične zloupotrebe. Ali čak i on je morao biti svestan da su pomirenje i mir u Severnoj Irskoj veoma delikatan i još nedovršen proces. Čak i njemu je moralo biti jasno kakve su moguće posledice podsticanja plemenskih identiteta na jednom takvom mestu.
A on je to ipak uradio. Sračunato je trivijalizovao problem irske granice, poredeći je sa linijom koja deli dve saobraćajne zone u Londonu. Opisao je Severnu Irsku kao rep koji maše psetom brexita – drugim rečima, kao iritantni visuljak. Igrao se zabludama svojih saveznika u Demokratskoj unionističkoj partiji, koristio ih i odbacivao u skladu s promenama raspoloženja. Više puta je lagao o ciljevima protokola o kom je pregovarao. Doneo je zakone koji za cilj imaju da od Severne Irske naprave trajni izvor sukoba sa Evropskom unijom.
Rezultat je to da se odnosi Britanije i Irske nalaze na najnižoj tački u nekoliko poslednjih decenija. Takođe, pružio je ohrabrenje autokratima širom sveta. Johnson je vladavinu prava i poštovanje sporazuma pretvorio u još jedan loš vic. Tako je 1. jula ove godine tvitovao: „Pre 25 godina dali smo obećanje narodu Hong Konga. Nameravamo da ga održimo“. Na to je kineska ambasada u Dablinu odgovorila tvitom: „Pre dve godine, obećali smo Protokol o Severnoj Irskoj. Rešeni smo da dato obećanje prekršimo“. Strašno je to što je Kina u pravu: Johnsonovo ponašanje daje joj za pravo da zanemari obaveze prihvaćene pre 25 godina.
Eto na šta je Johnson sveo poziciju Britanije na međunarodnoj sceni, dajući tiranima pravo da ga prekorevaju. Čak i dok je podržavao Ukrajinu, Johnson je davao Putinu razloga da veruje da se zapad samo pretvara da drži do vladavine prava. Taj pad nije katastrofa samo za Britaniju. To je loše za čitav demokratski svet. Jednu od velikih istorijskih demokratija Johnson je pretvorio u državu u kojoj su njegov cinizam, nepromišljenost i manjak osećanja časti prihvaćeni kao elementi državne politike. Čineći tako omogućio je svim neprijateljima demokratije da kažu da je sistem sa takvim pravilima i vrednostima prevara.
Ali to nije tačno – i mnogi će nastaviti da se za taj sistem bore, brane ga i produbljuju. Veliko pitanje s kojim se Britanija suočava jeste hoće li uspeti da se u toj borbi vrati na pravu stranu, kao častan i ozbiljan učesnik u međunarodnim odnosima koji poštuje zakone. Odgovor na to pitanje ne možemo očekivati iz redova onih koji su Johnsonu dopustili da napravi smejuriju od sopstvene zemlje. Šteta koju je Johnson napravio ne može se brzo popraviti – i to ne mogu učiniti oni koji su primetili da su postupci štetočine neprihvatljivi tek onda kada su direktno ugrozili njihove interese.