Zašto radnici ne bi bili vlasnici svojih domova? To retoričko pitanje poslužilo je kao povod za transformaciju stambene politike koja traje već pola stoleća, otkako je Margaret Thatcher 80-ih godina uspešno sprovela „vlasničku revoluciju“. Početkom maja, Keir Starmer je izjavio: „Želim da Laburistička stranka bude partija ljudi koji poseduju svoje domove“.
Piše Kenan Malik, The Guardian
Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net
Naravno da nema dobrog razloga da pripadnici radničke klase ne budu vlasnici svojih domova, isto kao što nema razloga da ne voze mercedese i ne letuju na Maldivima. Oznake bogatstva ne bi trebalo da budu rezervisane samo za srednju klasu.
Ipak, jasno je da je ovo pitanje mnogo složenije. Ideja o „demokratiji kućevlasnika“ prihvaćena je 20-ih godina 20. veka kao deo strategije kojom su konzervativni političari pokušali da suzbiju opasne socijalističke ideje popularne među radnicima. Istu ideju je iskoristio Anthony Eden, jedan od vodećih konzervativnih političara 40-ih godina, da se suprotstavi stambenim politikama laburista u posleratnom periodu, da bi ona konačno postala okosnica strategije Margaret Thatcher 80-ih godina 20. veka.
Ponuda stanarima da otkupe opštinske stanove u kojima već žive, uz istovremeno olakšavanje pristupa bankarskim kreditima i hipotekama, naišla je na sjajan odziv. Takva politika je doprinela daljoj fragmentaciji radničkih zajednica i atomizaciji društva 80-ih godina. Opsesija sticanjem vlasništva velikim delom je proistekla iz uverenja da su društveni stanovi neizbežno lošeg kvaliteta i da jedino privatno vlasništvo može odgovoriti na aspiracije običnih ljudi, to jest, omogućiti radnicima da „steknu kontrolu“ nad sopstvenim životom – da pozajmimo frazu nastalu u drugačijem kontekstu 40 godina kasnije.
Istina je, međutim, da su loše projektovani i nekvalitetno građeni stanovi rezultat određenog političkog izbora, a ne neizbežna posledica državnog upravljanja stambenim fondom. Prema izvornoj koncepciji, javno stanovanje je trebalo da obezbedi domove koji će biti jednako privlačni pripadnicima svih klasa, da stvori zajednice u kojima će „lekar, piljar, mesar i zemljoradnik živeti u istoj ulici“, kako je 1949. godine izjavio Nye Bevan, ministar za zdravlje i stanovanje, opisujući viziju stambenog fonda u zajedničkom vlasništvu.
Ali politička stvarnost je srušila takve aspiracije. Jeftino građeni društveni stanovi su vrlo brzo postali oznaka društvene stigme, mesto na kom završavaju siromašni i prikraćeni. Od Ronan Pointa do Grenfell Towera, pokazalo se da osim što su nekvalitetni mogu biti i opasni po život.
„Fraza ’društveni stan’“, piše Lynsey Hanley u Javnom stanovanju, istoriji društvenih stambenih fondova, „postala je neka vrsta psiho-socijalnog ožiljka: svako se namršti kada je čuje.“ „To je fraza koja podseća na ćorsokake (životne i saobraćajne)“, nastavlja Hanley, na „loše projektovanje, identična ulazna vrata, propale travnjake, protraćeni optimizam koji nam sad daje za pravo, naročito u Britaniji, da olako odbacujemo sve socijaldemokratske vrednosti.“ Ne treba da nas čudi što je 1979. godine tako mnogo stanara u društvenim stanovima jedva dočekalo priliku da pređe u kategoriju vlasnika.
Ipak, odustajanje od javnog stanovanja, podsticanje privatnog vlasništva i prepuštanje tržišnim silama, najvećem broju pripadnika radničke klase nisu doneli očekivanu kontrolu nad sopstvenim životom. Izgradnja novih stanova je u opadanju od 70-ih godina. Dok su plate stagnirale, cene stanova su rasle, pa je vlasništvo sada van domašaja sve većeg broja ljudi. Početkom 90-ih godina za prosečnu kuću je trebalo platiti četiri prosečna godišnja dohotka, a krajem prošle godine celih devet.
Većina političara načelno priznaje da je novi program stambene izgradnje potreban, ali u praksi niko ne pristaje da to bude u njihovom okrugu. Zato je prošlog decembra Rishi Sunak morao da odustane od predloženog broja od 300.000 novih stanova godišnje, posle pobune članova parlamenta koji su načelno bili saglasni, ali pod uslovom da novogradnja ne završi u njihovom dvorištu. Premijer je u međuvremenu digao ruke od postavljanja ciljeva u izgradnji novih stanova, a nedavno je čak optužio laburiste da hoće da „izbetoniraju zeleni pojas“. To govori o solipsizmu britanske politike u kojoj svako zna šta nam je potrebno, ali nema nikoga da to pretvori u stvarnost.
Pored manjka stambenih jedinica, veliki problem je i nedostatak stanova po pristupačnim cenama. Izgradnja društvenih stanova je praktično obustavljena. Na listama čekanja nalazi se 1,2 miliona ljudi. U periodu od 2012-13. do 2012-22. prodato je ili srušeno tri puta više nego što je izgrađeno. To je proračunata politika. Po mišljenju Nicka Clegga, David Cameron i George Osborne su namerno uništili ovaj sektor zato što je „jedini proizvod bio rast broja glasova za Laburističku stranku“.
Broj stanara u društvenim stanovima, kojih je 1981. bilo 29%, danas se više nego prepolovio. Broj onih koji zakupljuju stanove u privatnom vlasništvu više se nego udvostručio. Na uglavnom neregulisanom tržištu, mnogi su prinuđeni da plaćaju velike zakupnine da bi živeli u lošim i prenatrpanim zgradama. Čak i uz program masovne stambene izgradnje i pad cena nekretnina, mnogi ne bi bili u stanju da priušte sebi kupovinu stana.
A ne bi moralo da bude tako. Većina stanovnika Beča živi u kvalitetnim subvencionisanim stanovima. To je vizija grada koju bi Bevan lako prepoznao, mesto gde medicinske sestre, nastavnici, čistači i radnici žive u istoj ulici ili istom bloku.
Grad je usvojio takvu stambenu politiku 20-ih godina 20. veka, u vreme „crvenog Beča“, kada je Socijaldemokratska partija (SPO) prvi put osvojila vlast i pokrenula ambiciozan program koji će obezbediti kvalitetne i pristupačne stanove za sve. U tome su uglavnom i uspeli. Zahvaljujući kvalitetu i pristupačnosti društvenih stanova, stanovi privatnih zakupodavaca takođe su dobrog kvaliteta i relativno pristupačni.
Za održavanje stambenog fonda i izgradnju novih stanova grad izdvaja više od 570 miliona evra godišnje, što se najvećim delom finansira porezom od 1% na plate svih stanovnika Beča. Elemente takvog modela usvojili su mnogi evropski gradovi, od Barselone do Helsinkija.
Kao što primer Beča pokazuje, za dobru stambenu politiku potrebni su politička volja i vizija. Pravo pitanje nije zašto radnici ne bi bili vlasnici svojih domova, već zašto ne bismo svi stanovali u pristojnim, odgovarajućim stanovima? Za to su potrebni novac i više poreske stope. Ali ova vizija nije ni izbliza toliko utopijska kao što mnogi misle.