Bila je 1984. godina i ja sam pomagao nekim rudarima u blokadi elektrane, kada me je jedan policajac svom žestinom udario u nogu. Pretpostavljam da je samo radio svoj posao. Nekoliko dana kasnije trebalo je da govorim o socijalizmu maturantima na koledžu Iton, pošto sam čvrsto verovao u propovedanje onima koji još nisu preobraćeni. Ušao sam u prostoriju šepajući. Ispričao sam dečacima šta se dogodilo, a oni su se ljubazno nasmešili na ono što su smatrali mojom malom šalom, ne verujući ni da bi policajac nekoga šutnuo, ni da bi jedan oksfordski profesor učestvovao u štrajku rudara. Sledećeg dana sam primetio nekoliko policijskih automobila ispred paba u koji su rudari svraćali na pivo. Policija ih je čekala sa alkotestovima, nadajući se da će hapšenjem prorediti protest.
Piše: Terry Eagleton, UnHerd
Prevela: Milica Jovanović, Peščanik.net
Među brojnim mitovima koji se pletu oko štrajka rudara, tvrdi se i da je on označio kraj borbenosti industrijske radničke klase – zapravo, kraj industrijske radničke klase kao takve. Posle toga, kako se priča, rudnici uglja ustupili su mesto kol centrima, a proizvodnja sektoru finansija i usluga. Masne kombinezone zamenila je doterana druželjubivost savremene kancelarije. Prazni se i osipa klasa o kojoj je Karl Marks sanjao da bi mogla da preuzme materijalnu proizvodnju.
Nije se baš tako dogodilo, ne samo ako se zauzme malo globalniji pogled na stvar. Kao prvo, rad u uslužnom sektoru može biti jednako težak, prljav i neprijatan kao i tradicionalni industrijski rad. Taj sektor ne obuhvata samo recepcionare i slavne kuvare u luksuznom kvartu, već i đubretare, poštare, bolničke i ugostiteljske radnike. Drugo, dok se današnji izvršni direktor petkom oblači u farmerke i patike, preko milijardu ljudi na planeti gladuje svakog dana. Stanovnici sirotinjskih četvrti, najbrže rastuća društvena grupa na svetu, predstavljaju jednu trećinu stanovništva svetskih gradova, dok urbani siromašni uopšte čine najmanje polovinu svetske populacije. Većina megagradova globalnog juga prepuna je siromaštva, bolesti i prenaseljenosti. Kapital je koncentrisan u manjem broju ruku nego ikada pre, dok se redovi siromašnih i razvlašćenih popunjavaju iz sata u sat. Tranzicija iz industrijskog kapitalizma u postindustrijski nije modifikovala sistem, već ga je proširila i konsolidovala.
Čitulja za radničku klasu prilično je preuveličana. Ako uzmete da ova kategorija obuhvata i manuelne i niže administrativne radnike, ona čini ogroman deo svetske populacije, možda oko dve do tri milijarde. Ako se tome doda džinovska armija nekvalifikovane povremene radne snage, zajedno sa penzionerima, nezaposlenima i hroničnim bolesnicima, broj je još veći. U Latinskoj Americi, ova neformalna ekonomija sada zapošljava više od polovine radne snage. Takođe je došlo do sve veće proletarizacije profesionalaca (nastavnika, socijalnih radnika, tehničara, novinara, službenika i administrativnih radnika) pošto je savremena srednja klasa pogođena onom vrstom ekonomske nesigurnosti koju je trpela radnička klasa iz 19. veka. Oznake poput „usluga“ i „kancelarijskih poslova“ zamagljuju ogromne razlike između pilota i bolničkog portira, ili viših državnih službenika i hotelskih sobarica. Istina je da je došlo do ogromne ekspanzije tehničkih, administrativnih i menadžerskih poslova, ali se takav rast dešavao i u vreme Marksa, koji je primetio „konstantno rastuću srednju klasu“ i zamerao ortodoksnim političkim ekonomistima što to previđaju.
Ako pod „radničkom klasom“ mislite na fabričke radnike, onda se ova grupa zaista naglo smanjila u naprednim kapitalističkim nacijama – iako je to delimično zato što je znatan deo tog rada izvezen u siromašnije delove sveta. Čak i s tim u vidu, istina je da je zaposlenost u industriji na globalnom nivou opala. Ipak, radnička klasa nikako nije ograničena na radnike u fabrici. Čak i kada je Britanija bila svetska radionica, radnici u proizvodnji bili su malobrojniji od kućne posluge i poljoprivrednih radnika. Uglavnom se smatra da se Marks zalagao za industrijske radnike, ali je bio svestan da oni nisu činili većinu radnih ljudi njegovog doba. Tu većinu činila je ogromna vojska viktorijanske kućne posluge, pretežno žena. Zapravo, izvorni proletarijat nije bio muška radnička klasa, već žene niže klase u drevnim društvima. Izraz „proletarijat“ izveden je iz latinske reči za „potomstvo“, kojim su označavane one koje su suviše siromašne da bi služile državi bilo čime sem svojim matericama. Nisu imale ništa da daju osim ploda svojih tela, proizvodeći radnu snagu u obliku dece. A napor koji su podnosile bio je mnogo bolniji od kopanja u jami. Danas, na farmama i ilegalnim fabrikama globalnog juga, tipični proleter i dalje je žena.
Marks se nije zalagao za proletarijat jer je mislio da postoji neka sjajna vrlina u radu. Naprotiv, hteo je da ga ukine koliko god je to moguće. U svakom slučaju, berzanski mešetar bez sumnje radi naporno koliko i čistač ulica. Marks čak nije smatrao ni da je proletarijat nužno najpotčinjenija društvena grupa. Mnogo je jačih kandidata za tu ulogu: skitnice, studenti, izbeglice, stari, hronično nezaposleni itd. Ono što ga je zanimalo jeste mesto proletarijata u sistemu proizvodnje. Ti muškarci i žene dobro su znali kako on radi, kako ih organizuje u kolektivnu silu, neophodnu da bi sistem bio uspešan, ali sa kapacitetom da ga preuzme. U tom smislu je industrijski kapitalizam stvorio sopstvenog grobara. Nije mogao da ostvari svoje ciljeve bez okupljanja ljudi, a time je upravo stvarao uslove u kojima su ljudi mogli da prigrabe sredstva za proizvodnju i upravljaju njima na svoju korist, a ne za profit svojih gospodara.
U tom smislu se za Marksa istorija kreće u znaku ironije. Drugim rečima, Marksovo zalaganje za proletarijat neodvojivo je od njegove vere u demokratiju. Ljudi su morali da zbace svoje okove vlastitim kolektivnim naporom tamo gde su se zatekli, a ne da im se emancipacija odnekud dodeli. Ono što se promenilo od štrajka rudara, dakle, nije to da je radnička klasa nestala, već da su se promenili njeni materijalni uslovi. Fleksibilniji oblik kapitalističke proizvodnje manjeg obima, čija prosečna jedinica zapošljava tek nekoliko stotina ljudi, znači da radno mesto više nije glavni ili jedini fokus političke ratobornosti, kao što su jame i pogoni bili za rudare. U naše doba, arena za političke sukobe sve više je ulica. Bitni masovni protesti, od Amerikanaca koji marširaju za Džordža Flojda do Izraelaca protiv Netanjahua, održavaju se na javnim trgovima, a ne u fabričkim dvorištima, dok su učesnici mnogo više društveno mešovita grupa nego što su to bile falange jorkširskih rudara.
Štrajk rudara nije nalik štrajku, recimo, vatrogasaca. Nema zajednica koje se sastoje samo od vatrogasaca i njihovih porodica, dok su nekad postojali čitavi gradovi i sela koji su praktično sav svoj identitet zasnivali na lokalnim kopovima. Margaret Tačer i njena banda nisu uspeli da shvate to intimno preplitanje života i rada. Za njih je to bila stvar odlaska u kancelariju i povratka kući u predgrađe, bez naročitih međusobnih veza. U rudarskom gradu, kućni i javni domen blisko su povezani, dok žene čine jednu od vitalnih veza između njih. Jedna od funkcija kućnog domena jeste uzgajanje nove generacije rudara, kao i briga o sadašnjoj. Solidarnost među rudarima pod zemljom koja može biti od suštinskog značaja za njihov opstanak, lako se može pretočiti u kolektivnu akciju u političkoj sferi.
Nisu mnogo od toga razumeli one birokrate i političari za koje je rudarska zajednica samo sredstvo za vađenje energije iz zemlje i koja se može prepustiti kolapsu kada se iskopa i poslednji koristan komad. Njima su važne dve grandiozne apstrakcije države i ekonomije. Država je navalila na rudare s takvom alarmantnom snagom da je zbrisana svaka pomisao o njenoj nepristrasnosti. Sa svoje strane, izgledalo je da se policija odrekla bilo kakvog privida odsustva ličnih interesa i tretirala štrajkače kao ubilačke neprijatelje. Moja povređena noga se prilično brzo oporavila, ali mnogo je trauma iz tog vremena preostalo koje se i dalje gnoje.