U subotu, 7. oktobra, Avnera Gvarjahua i njegovu ženu probudila je sirena za vazdušni napad. Njihova kuća u Tel Avivu nema sklonište, pa su se stisli u ugao bez prozora. Buđenje sirenom uvek uznemirava, ali ovo im nije prvi put. Gvarjahuova supruga je novinarka, u devetom mesecu trudnoće; on je izvršni direktor organizacije izraelskih vojnih veterana Breaking the Silence, koja prikuplja i objavljuje svedočanstva o okrutnosti i potencijalnim zločinima izraelske okupacije Zapadne obale i Gaze. Oboje su stručnjaci za pronalaženje i analizu informacija. Ipak, tek oko podneva su saznali dovoljno o Hamasovom napadu na južni Izrael, da shvate da se dešava nešto vanredno.
Piše: Masha Gessen, The New Yorker
Prevela: Milica Jovanović, Peščanik.net
Gvarjahu je pripremio zvanično saopštenje svoje organizacije na osnovu onoga što je do tada saznao, počev od događaja od subote ujutru: „Teško je opisati napad Hamasa i događaje koje je napad pokrenuo. Srce nam se slama dok gledamo prestravljene civile opkoljene u svojim domovima, nevine ljude hladnokrvno ubijane na ulicama, na zabavama i u kućama. Na desetine njih je oteto, da bi kao taoci bili silom odvedeni u Pojas Gaze. Svako od nas zna nekoga ko je direktno pogođen ovom tragedijom.“ Tu se ton izjave za javnost menja: „Mogli bismo u nedogled da govorimo o njihovim okrutnim i zločinačkim postupcima, ili da pričamo o tome kako nas je naša jevrejsko-suprematistička vlada dovela dovde. Ali, koliko god da je to teško, naš posao kao bivših izraelskih vojnika jeste da govorimo o svom zadatku.“ Napad Hamasa opisan je kao neuspeh izraelskih odbrambenih snaga, koje su, kako je napisao, bile zauzete zaštitom naseljenika na Zapadnoj obali. „Naša država je pre više decenija odlučila da je spremna da žrtvuje bezbednost svojih građana u korist održavanja kontrole nad milionskim okupiranim civilnim stanovništvom, a zarad svojih naseljeničko-mesijanskih planova.“ Krajnje je vreme da Izraelci shvate koliko je taj aranžman neodrživ i nebezbedan.
Organizacija Breaking the Silence bila je jedna od prvih među izraelskim antiokupacionim grupama koje su se javno oglasile o napadu Hamasa. Potom su počeli da stižu detalji napada: video snimci, slike i brojevi žrtava. Do utorka se pokazalo da događaji nisu bili samo vanredni – bili su drugačiji od svega čemu je Gvarjahu (38) ikada svedočio. Sastavio je novo saopštenje, koje je započeo rečima: „Ima stvari koje moraju biti kristalno jasne: Hamas je počinio zločine koji bi trebalo da užasnu svakog poštenog čoveka. Kao ljudi koji svakodnevno oštro kritikuju izraelsku politiku u Pojasu Gaze i na Zapadnoj obali, naša je moralna dužnost da kažemo stvari kakve jesu: ovog vikenda, Hamas je očigledno prekršio osnovne moralne norme čovečanstva.“ U saopštenju je ponovljena posvećenost grupe borbi protiv okupacije, ali nije bilo ni nagoveštaja da se izraelska vlada smatra odgovornom za napad. „Oni koji pronalaze neku vrstu uvrnute logike da bi opravdali masakr, ne bore se za ljudska prava, već guraju cilj oslobođenja dalje od domašaja“, pisalo je. „Posvećujemo svoje živote borbi za okončanje okupacije i opsade Gaze, jer nijedno ljudsko biće ne bi trebalo da živi pod tiranijom i jer ničija krv nije crvenija od drugih.“
To što je Gvarjahu smatrao da mora da sastavi dve odvojene izjave u roku od tri dana, da je osećao da mora da napiše nešto što bi trebalo da je očigledno – da su napadi Hamasa bili užasni i neopravdani – jedan je od simptoma vrlo bolne situacije u kojoj su se našli Izraelci koji se javno protive okupaciji. U izraelskom društvu, koje smišlja bezbroj načina da okupaciju održava nevidljivom, njihova ekspertiza leži u sposobnosti da sagledaju uzročno-posledične veze između okupacije i nasilja usmerenog na izraelske Jevreje. Ali, u ovom trenutku, ako se aktivisti fokusiraju na ove veze, ili ako se previše fokusiraju na zločine počinjene nad palestinskim civilima, sada i u prošlosti, rizikuju da budu nepovratno marginalizovani u svojoj zemlji. Za razliku od većine Izraelaca, ovi aktivisti istovremeno upijaju dva toka traumatičnih vesti: detalje o brutalnosti i obimu Hamasovih napada i protok informacija u realnom vremenu o bombardovanju i opsadi Gaze, čijih se dva miliona stanovnika kolektivno kažnjava uskraćivanjem goriva, vode, struje i hrane.
„U prvim satima, doživljaj je neobično jasan: mi smo žrtve“, rekla mi je u telefonskom razgovoru iz Tel Aviva Dalija Šajndlin, istraživačica javnog mnjenja i politička konsultantkinja raznih antiokupacionih grupa. „A onda, za nekoliko sati, odjednom ima i drugih žrtava: palestinski civili.“ Do trenutka kada smo razgovarale, više od 300 dece iz Pojasa Gaze ubijeno je u izraelskim vazdušnim udarima. Ali, nastavlja Šajndlin, „ovo nije situacija u kojoj bilo ko prepoznaje potrebu druge strane za zaštitom“ od preteranog nasilja.
Osim, možda, onih koji su se potrudili da prepoznaju da ljudi moraju biti zaštićeni od ratnih zločina. „U režimu jevrejske nadmoći, biti Jevrejin, u normalnim okolnostima, znači biti tlačitelj“, kaže Sarita Mikaeli, koja vodi tim za međunarodno zagovaranje u istaknutoj izraelskoj organizaciji za ljudska prava, B’Tselem, posvećenoj dokumentovanju kršenja prava na okupiranim teritorijama. „Privilegija je biti u mogućnosti da svet gledate iz ugla potlačenih. Ali to može biti i teret: znati da je potpuno drugačija stvarnost moguća.“ Mikaeli (52) radi za B’Tselem 19 godina. Ona je stručna da pruži kontekst o događajima u Izraelu i Palestini, posebno stranim aktivistima i novinarima. (Pretprošlog vikenda je trebalo da učestvuje u obrazovnoj turneji po skandinavskim zemljama; saznala je da nešto nije u redu kada je njen palestinski kolega, koji je takođe trebalo da putuje, sprečen da napusti zemlju.) „Najveći izazov je kako razgovarati o događaju koji je očigledno utemeljen u kontekstu, a da se ne ulazi u taj kontekst“, kaže Mikaeli. „Zato što je događaj stravičan.“
Tokom tog vikenda, rekla je Mikaeli, bila je toliko emotivno distancirana da nije bila u stanju da sastavi saopštenje za B’Tselem. Distanca je suštinska veština u njenom poslu. „Bivali smo već u ovakvoj situaciji“, rekla mi je. „Znamo kako da se nosimo sa velikim brojem palestinskih žrtava, znamo kako da ih prebrojimo… Ali, kada je u pitanju veliki broj tako okrutno ubijenih Izraelaca, kako da se nosimo s tim?“
Jedan od aspekata trenutne situacije bez presedana jesu Izraelci koje je Hamas uzeo za taoce. Među njima je i Vivijan Silver (74), kanadsko-izraelska mirovna aktivistkinja i bivša članica odbora organizacije B’Tselem. „Stalno zamišljam Vivijan tamo, kao taoca“, počela je Mikaeli, a zatim ućutala – još uvek joj je potrebna distanca da bi radila svoj posao.
U vreme našeg razgovora, Mikaeli je bila na putu za beduinsko selo gde su ona i drugi izraelski aktivisti praktikovali „zaštitno prisustvo“ – provodili su tamo noći ne bi li odvratili jevrejske naseljenike od upada na teritoriju. Istog dana, bezuspešno sam pokušavala da dobijem Arika Ašermana, izraelskog rabina rođenog u Americi, koji predvodi napore zaštitnog prisustva. Ašerman me je nazvao dva dana kasnije: bio je u izraelskom zatvoru, pošto je uhapšen u beduinskom selu Vadi al-Sik, gde su naseljenici, pod zaštitom izraelske vojske, napadali stanovnike. „U stanici su me psovali, nazivali me ’petom kolonom’“, ispričao mi je Ašerman. Na sličan odnos je naišao i tokom sudskog saslušanja: „Za njih nema razlike između palestinskih terorista i Palestinaca koji su terorisani.“ Ašerman je pušten pošto je pristao da se 15 dana kloni okupiranih teritorija. U međuvremenu, stanovnici Vadi al-Sika su pobegli. Ašerman mi je kazao da je broj volontera koji učestvuju u zaštitnom prisustvu značajno opao nakon napada Hamasa. „Neki imaju emotivne muke“, rekao je, „a drugi se plaše naseljenika i vojske.“
Te „emotivne muke“ vidljive su u onlajn diskusijama mirovnih aktivista. „Neki kažu ‘Da, mi kritikujemo izraelsku vladu, ali ovo je užasan pokolj Izraelaca bez presedana’“, navodi Šajndlin. „Drugi kažu da fokus treba da prebacimo na Gazu.“ Neslaganja se, kaže ona, nisu uvek javljala oko očekivanih etničkih i geografskih razlika (neki aktivisti nisu u Izraelu ili na okupiranim teritorijama). Neki stavovi su, međutim, bili predvidivi, mada razočaravajući. „Iskreno ću reći da mislim da pojedini palestinski aktivisti i zvaničnici još uvek treba jasno da osude Hamasove akcije“, kaže Gvarjahu. Pomislila sam da će, baš kao što je za Mikaeli bilo potrebno nekoliko dana da u potpunosti shvati da su izraelski Jevreji bili žrtve zločina velikih razmera, možda palestinskim mirovnim aktivistima biti potreban napor da shvate da su sada oni u položaju da izraze saosećanje sa Izraelcima.
„Sada nije trenutak da se traži odgovornost Izraela za ovo“, navodi Šajndlin. „A mi je tražimo svaki put kad izbije neka kriza. Nikad je ne tražimo između kriza.“
Ipak, argument „ovo nije trenutak“ stoji. „Judaizam ima šivu“, podsetila me je Šeron Klajnbaum, viša rabinka kongregacije Beit Simkat Tora u Njujorku. Reč, koja doslovno znači „sedam“, odnosi se na sedmicu nakon smrti člana uže porodice koju Jevreji posvećuju dubokoj žalosti. Ne izlaze iz kuće; ne kuvaju; ne nose cipele, ne idu na zabave, ne gledaju se u ogledalo – samo tuguju. „Veoma je teško doživeti tugu trenutka, a ujedno biti krajnje artikulisan o njegovom smislu“, kaže Klajnbaum. Ona održava jake veze sa zajednicom jevrejskih antiokupacionih aktivista i u Izraelu i u Sjedinjenim Državama. U razgovoru s ljudima proteklih nekoliko dana, kaže ona, stalno je bila impresionirana dubinom tuge, šoka i traume. „To je trauma Holokausta“, kaže Klajnbaum, misleći na efekat užasnih slika ubistava, poniženja i dehumanizacije izraelskih Jevreja u rukama Hamasovih militanata.
Protivnici okupacije među američkim Jevrejima usklađuju se sa aktivistima u Izraelu, uz jedan ključni dodatak: za razliku od svojih izraelskih kolega, Amerikanci mogu da osećaju pritisak da izraze lojalnost izraelskoj državi. Rejčel Timoner, viša rabinka kongregacije Bet Elohim u Park Sloupu, poslala je pismo svojoj kongregaciji u nedelju, obećavajući da će „stati u nedvosmislenu solidarnost sa Izraelom i Izraelcima“. U pismu je dodala: „Obično se molimo za izraelske demonstrante koji se bore za demokratiju i pravdu i molimo se za mir, slobodu i jednakost za sve stanovnike zemlje. To je i dalje naša dugoročna molitva, ali u ovom trenutku se molimo da Izrael pobedi Hamas.“ Klajnbaum se, sa svoje strane, opirala izjednačavanja Izraelaca i Izraela. „Stojim uz izraelski narod koji nastoji da stvori drugačiju budućnost“, rekla je ona. „I stojim uz palestinski narod koji nastoji da stvori drugačiju budućnost. Ne stojim uz izraelsku vladu. Ne postoji budućnost koja nije zajednička budućnost, zajednička budućnost u potpunoj jednakosti.“
Po trenutnim standardima, to zvuči kao radikalna izjava. Šajndlin, koji proučava javno mnjenje, kaže da uticaj poslednjih događaja na izraelsku politiku, mada su bez presedana, može da se predvidi sa izvesnom sigurnošću. „Kada dođe do krupne nasilne eskalacije, postoji samo jedan put kojim javno mnjenje krene: udesno.“ Desnica se sve više ujedinjuje oko ideja žrtve i osvete. Centar klizi udesno, uglavnom zato što kod mnogih ljudi briga za bezbednost nadilazi političke stavove i eventualno uverenje u rešenje sa dve države. A levica će verovatno biti raspolućena pitanjem da li je kritika uloge izraelske politike u jačanju i podsticanju Hamasa, pravdanje napada. „Ta pitanja imaju moć da podele levicu“, navodi Šajndlin. „U ovom trenutku, niko ne razmišlja nijansirano.“
„Ovo je zaista trenutak u kom nema nazad“, kaže Gvarjahu. „Mislim da ništa više neće biti isto.“ Većina Izraelaca se s tim sada verovatno slaže, ali sa različitim tumačenjima. „Desnica od nas očekuje da kažemo da smo pogrešili“, kaže Šajndlin. „Da smo pogrešili što smo mislili da možemo da gradimo mir sa Palestincima. Da smo pogrešili što smo mislili da možemo da živimo sa Palestincima. Da smo pogrešili što smo ih smatrali jednakima.“
Zapravo, levičarski aktivisti protiv okupacije, poput Gvarjahua, veruju da su bili u pravu. „Napad je dokazao ono što smo pokušavali da objasnimo“, rekao mi je. „Da ne možete da ignorišete ono što se dešava u Pojasu Gaze, da to nije neka bivša teritorija.“ Izraelski aktivisti za ljudska prava dugo su govorili da održavanje Gaze kao zatvora na otvorenom nije samo nehumano prema stanovnicima Gaze, već i bezbednosni rizik za čitav region. „Dugo smo upozoravali“, složila se Mikaeli. „Ali, kada se to zaista dogodi, suviše je razorno.“