Da je neko pre dvadeset godina nazvao Sjedinjene Države oligarhijom, bio bi proglašen za zagriženu komunjaru ili, u najboljem slučaju, ludaka. Danas Bajden baš na toj ideji zasniva svoj oproštajni govor i upozorava Amerikance na opasnosti koje nam prete od tehnološko-industrijskog kompleksa.
Piše: Jan-Werner Müller, The Guardian
Prevela: Milica Jovanović, Peščanik.net
Dobro je sa najvišeg mesta dobiti potvrdu da i u Americi bogati ljudi bez većih problema kupuju političku moć, naročito otkako je Vrhovni sud odobrio priliv tzv. mračnog novca u politiku. Ali sada oligarsi poput Maska predvode političke kampanje i žele da vladaju. Ta nova vidljivost – oličena u prizoru tehnoloških lidera u prvom redu na Trampovoj inauguraciji, dok članovi vlade sede iza njih –oligarhe čini jačima ali i politički ranjivijima.
„Oligarh“ nije tek uvredljiva reč za hiper-bogate ili sinonim za „elite“, niti samo označava vladavinu nekolicine. Da je ovo poslednje tačno, sve predstavničke demokratije bi se svrstavale u oligarhije, jer poslanici nesumnjivo imaju veću političku moć od nas ostalih. Aristotel – kome dugujemo imenovanje različitih režima – razumeo je oligarhiju kao vladavinu bogatih (nasuprot tome, demokratija je značila vladavinu siromašnih).
Džefri Vinters, najpronicljiviji sociolog koji izučava ovaj fenomen danas, primećuje da politika oligarha može poprimiti veoma različite oblike – nisu svi nužno konzervativni – ali da uvek imaju jedan zajednički interes: zaštitu svog bogatstva. Istorijski, to može da znači angažovanje privatne vojske; takođe može biti potčinjavanje despotu, koji lojalnost nagrađuje nekom vrstom zaštite (setimo se Putina). U demokratijama to znači da se zaštita imovine prepušta državi, ali pod uslovom da većini ne padne na pamet da uvede visoke poreske stope za bogate.
Vinters kaže da prava podela nije između 1% i svih ostalih; ključna granica se proteže između onih koje menadžeri bogatstva prezrivo označavaju kao tek „jako bogate“ i oligarha koji su u stanju da plate usluge, kako to naziva Vinters, industrije odbrane prihoda. Čak ni profesionalci sa ogromnim zaradama ne mogu sebi da priušte advokate i knjigovođe potrebne za fiktivne kompanije i prebacivanje novca u poreske rajeve; oni koji to mogu – gornja desetina od 1% – na kraju plaćaju manji porez od svojih sekretarica (navodim čuveni primer Vorena Bafeta). Mask je navodno platio 3,4% federalnog poreza na dohodak između 2014. i 2018. godine.
Industrija odbrane bogatstva je diskretna; tajnost je važan deo usluge koji ofšor svet nudi oligarsima. Kako navodi sociološkinja Bruk Harington, neki bogataši čak plaćaju da se ne pojave na Forbsovoj listi. Istovremeno, oligarsi imaju jasan interes da oblikuju javno mnjenje. U doba kada su „tradicionalni mediji“ u finansijskim problemima, mnogo je jeftinije kupiti novine ili TV kanale, kako su to radili pokojni Silvio Berluskoni i preduzetnik Vensan Bolore, glavni finansijer krajnje desnice u Francuskoj. Platforme društvenih mreža su nešto skuplje, ali njihov globalni domet nudi jedinstvene mogućnosti za uticaj na politiku u mnogim zemljama – kao što opsesivni x/tviteraš Mask demonstrira iz sata u sat svakog dana i svake noći.
Ipak, nije uobičajeno da oligarsi preuzmu poluge same vlasti – osim ako im je, kao Berluskoniju, ulazak u politiku jedini način da izbegnu zatvor. Na spisku Trampovih političkih imenovanja, 26 ljudi ima bogatstvo koje prelazi 100 miliona dolara; 12 njih su milijarderi. To je najbogatiji kabinet u istoriji Amerike. Plus, tu je i najbogatija osoba na svetu u uglavnom nedefinisanoj ulozi i bez ikakve odgovornosti kao promoter „efikasnosti javne uprave“.
Ova čudna mešavina vidljivosti i nevidljivosti uzrok je velike izloženosti i ranjivosti tih ljudi. Postoje sukobi interesa i skandali koji će proizaći iz pljačke države (mada, zasad, i demokrate i šira javnost sa rezignacijom odmahuju rukom na najavu kleptokratije neviđenih razmera); Maskovo grandiozno obećanje „efikasnosti“ može ostati neispunjeno; teorije zavere i puka razmaženost novopečenih trampista među oligarsima, poput Marka Andresena – koji kuka da je Bajdenova administracija sprovodila „terorizam“ nad tehnološkom industrijom – narušavaju imidž genija iz Silicijumske doline koji uvek imaju spremno rešenje za probleme čovečanstva.
Mogu li oligarsi biti raskrinkani? Vinters je pesimističan i kaže da ništa, osim ratova ili ekonomskih katastrofa poput Velike depresije, ne utiče na fundamentalne promene. U principu, zakoni mogu sprečiti koncentraciju moći: italijanske sudije su pokušale da ograniče broj TV kanala koje Berluskoni može da kontroliše; stari Grci su koristili ostrakizam da izbace iz polisa svakog ko ima previše moći (čak i ako je dobronameran). U naše vreme, politički teoretičar Džon P. Mekormik, na tragu Makijavelija, sugeriše da samo pretnja narodnim sudom, uz moguću smrtnu kaznu, može naterati bogate da se uzdrže od raznih nepodopština.
Na kraju, najbolja opcija je kontrateža moći: jake organizacije, bilo da su to sindikati ili udruženja civilnog društva. I, da ne zaboravimo, demokratija: Ruzvelt, koji se takođe nije stideo reči na O, nije automatski dobio mandat za progon koncentrisane moći zbog Velike depresije; sam ga je uzeo i osmislio. To što oligarsi postaju vidljivi, dok skaču gore-dole pored predsednika, može biti od pomoći.