Andrej Grubačić, redovni profesor antropologije na univerzitetu CIIS-San Francisco, gostujući profesor na Centru za društvenu medicinu na University of California Berkeley, razgovarao je sa Lidijom Vasiljević (Radar Levo) o masovnim antirasističkim protestima u SAD-u.
Razgovarala Lidija Vasiljević, Radar Levo
Transkript AbrašMEDIA
Lidija Vasiljević: Andrej Grubačić za Radar Levo govori iz prve ruke o dešavanjima u SAD-u. Šta se dešava tamo kod tebe? Da li si ti iznenađen?
Andrej Grubačić: Nisam. Kad govorimo o Berkeleyu, govorimo o Oaklandu, San Franciscu i San Joseu, koji se svi zajedno zovu Bay Area ili Zalivska oblast, koja je već dosta dugo prestonica militantne aktivnosti u Americi. Kada krene bilo koji protest, bilo gde, onda postaje mnogo militantniji u ovom delu Amerike. Budući da se čudnim sticajem okolnosti veliki broj aktivnih levičara, aktivista, koji su malo militantniji, preselio u Oakland. Između Berkeleya i San Francisca nalazi se grad Oakland, koji nije preterano velik, ali ima dugu tradiciju afroameričkih borbi. Tu počinju Crni panteri, Black Liberation Army, tu je gomila različitih inicijativa, projekata, a od 2001. kada kreće ta džentrifikacija, posle takozvanog dot com buma, ljudi se sele u Oakland. Zatim, posle 2008. godine militantni aktivisti se sele u Oakland, tako da Oakland postaje, naročito za vreme Occupy Oakland ere, jedan vrlo interesantan prostor, u kojem izbijaju, formulišu se i artikulišu se vrlo zanimljive militantne akcije i borbe, iako one ne počinju uvek u Oaklandu. Jedna od prvih, u čitavom ovom novom talasu od 2010, borbi Afroamerikanaca, koje ja više volim da zovem antirasističke borbe, ulaze u novu fazu sa Oscarom Grantom, koji je iz Oaklanda i koji je ubijen na stanici voza Fruitvale station (postoji jedan divan film Fruitvale station), od strane policije. Snimak koji je postao viralan, koji se proširio Amerikom, izazvao je ogromne pobune u Oaklandu. Te pobune u Oaklandu su u to vreme bile lokalizovane, baš kao što su Rodney King riots, pobuna zbog premlaćivanja Rodneya Kinga, 1992. u Los Angelesu bile lokalizovane, dakle, one su bile samo u Los Angelesu, iako su promenile i uticale na američku kolektivnu psihu, američki kolektivni mentalitet, baš kao i Watts riots, pobuna u Wattsu 1965. godine, delu Los Angelesa, koji zapravo služi kao geto. Situacionisti su formulisali čitavu teoriju spektakla, na osnovu te pobune koja počinje 1965. Zatim 1968. godine imamo ciklus borbi posle ubista Martina Luthera Kinga juniora, kada kreće u velikom broju gradova, ne trideset plus gradova kao sada, ciklus borbi, protesta, nezadovoljstva, koji je oblikovan kao antirasistički protest protiv ubistva Martina Luthera Kinga. Prve pobune u crnačkim takozvanim getima počinju 1917. godine. Odatle se nastavljaju kroz pokret Civil Rights Movement, pedestih godina, zatim 1965. Watts pobuna u Los Angelesu, 1968, posle ubistva Martina Luthera Kinga, decentralizovana pobuna u većini američkih gradova, osim toga imamo 1992. godinu kada je premlaćivanje Rodneya Kinga izazvalo ogromno nezadovoljstvo i pubunu u Los Angelesu i posle toga imamo tu novu, virtuelnu eru snimaka, u kojoj svi postajemo novinari, svi postajemo fotografi, svi imamo iPhone i svi beležimo ubistva Afroamerikanaca, koja se dešavaju bukvalno svake nedelje u Americi. Međutim, ta pobuna oko Oscara Granta postaje nešto što dovodi do nove erupcije posle ubistva jednog mladića na Floridi, koji se zvao Trayvon Martin. Posle njegovog ubistva u Floridi počinje pokret koji se ovde naziva Black Lives Matter (Crni životi su važni). Taj pokret koji počinje kao Twitter hashtag uskoro postaje neka vrsta ratnog pokliča za ljude koji se organizuju i koji polako ulaze u druge pobune, prije svega onu u Fergusonu, koja kreće posle ubistva Mikea Browna, zatim u New Yorku sa ubistvom Erica Garnera, koji je prvi izustio, a da je zabeleženo na kamerama, “I can’t breathe” (ne mogu da dišem). Posle toga se nastavljaju i nova intenzifikacija počinje za vreme COVID pandemije, posle smrti Georgea Floyda. Trump je rekao da je danas divan dan za Georgea Floyda, čoveka koji je ubijen prije sada već više od sedam dana. Čitavo ovo ludilo u kojem živimo sada jeste zanimljivo zato što nije novo, dakle ništa u ovoj situaciji nije novo. Ono što je drugačije i što je novo je intenzifikacija protesta, eskalacija protesta i situacija u kojoj, čini mi se, vlast nikada nije reagovala tako brzo, pošto je bila prinuđena pobunama koje su se raširile u preko trideset gradova, Ja sam se probudio danas i čitam, ima neki grad pored mene, koji je dosta mali i koji se zove Vallejo u životu nisam bio u Valleju, mislim da ga jedva ima i na karti, čitam u novinama u Valleju su zapalili Gradsku skupštinu, pošto je maldić, koji je inače živeo u San Franciscu, ubijen od strane policije na parkingu iako je bio potpuno nenaoružan. Onda su otišli i spalili zgradu Gradske skupštine. To su stvari koje se u Americi nisu dešavale.
Od čega sve zavisi to intenziviranje, koliko to ima veze sa zatvaranjem zbog COVID-a? Malopre, dok smo razgovarali si mi rekao da ste vi i dalje zatvoreni, da izlazite na proteste, što znači da se ne poštuje policijski čas.
Policijski čas je ukinut, pošto se igramo mačke i miša malo sa vlašću. Lokalne vlasti pokušavaju da se dodvore protestima. To je sada velika politička igra. Kako se pozicionira Biden, predsjednički kandidat Demokrata, kako se pozicioniraju u odnosu na njega lokalni gradonačelnici… Centar, koji je neodrživ, liberalni centar koji potpuno propada i koji je u ovoj novoj konstelaciji američke politike neefikasan i u suštini besmislen, u potpunom je haosu, oni ne znaju šta da rade. Država je u ovom trenutku, šta god smatrali državom, vlast na različitim nivoima, vrlo zbunjena. Mi smo i dalje zatvoreni, mi i dalje moramo da održavamo ono što ovdje zovu socijalna ili društvena distanca, čujem da u Srbiji zovu socijalna destinacija. Moramo toga da se pridržavamo. Restorani su i dalje zatvoreni, javni objekti su uglavnom zatvoreni. To se ovde zove faza tri. Prva pobuna na koju sam otišao, to je bilo ovde u Oaklandu prije šest dana, bila je fantastična. Zbog toga što što je COVID ovde stvorio jednu vrstu, koristim termin pressure cooker, stvorio jednu situaciju u kojoj su ljudi bili zatvoreni dva meseca, u kojoj se ljudi nisu videli dva i po meseca, nisu se zagrlili, i odjedanput imaš situaciju u kojoj, naravno, postoji bes, postoji nezadovoljstvo, užas, koji je simbolizovan ovim groznim ubistvom Georgea Floyda, imaš jedan trenutak u kojem su svi na ulici i Oakland je potpuno u plamenu. Ljudi ulaze u zapaljene Wallgreens radnje, apoteke, pale Wallgreens, pale te apoteke, pale sve te simbole kapitalizma u Oaklandu i u isto vreme plešu, pevaju, grle se. Jedna erupcija zadovoljstva. Kad upališ CNN, upališ MSNBC, sve te liberalne medije, oni insistiraju na tome da je ovo sve bes, nezadovoljstvo i jeste, naravno, ali ti vidiš koliko tu postoji zadovoljstva u situaciji u kojoj se svi ponovo nalazimo zajedno i u kojoj se svi zajedno suprostavljamo policiji na način koji, čini mi se, možda i jeste nov. Budući da antirasistički front, antirasistička solidarnost, antirasistički pokret, koji je bio dosta razjedinjen identiteskim politikama pa i enklavama koje su se u međuvremenu stvorile, sad je nešto sasvim drugo. Politika se u Americi potpuno promenila za osam dana. Ovih osam dana je do te mere poremetilo političku sliku u Americi, kad kažem poremetilo, mislim na bolje, oblikovalo jednu novu, koju karakteriše jedinstvo, antirasizam, jedna božanstvena eksplozija ne samo besa, nego dosta fokusiranog besa. Mislim da je ljudima jasno, većini, ne samo aktivistima, nego običnom svetu, da ovo što se ovde događa ima uzroke koji počinju verovatno 1980-ih godina, sa neoliberalizacijom društva i sa onim što se ovde zove dvostruki proces, masovnog zatvaranja stanovništva i masovne policizacije društva, u kojem policija kontroliše apsolutno sve. U Americi se od 1980, od neoliberalizacije društva, od Ronalda Reagana, javlja jedan talas potpunog uništavanja bilo kakvih javnih službi, institucija, privatizacije. Ono što se u Americi dogodilo, što je vrlo neobično, u drugim zemljama društveni radnici uglavnom postoje, u Americi social workers više ne postoje, društveni rad, društvene službe, zdravstvene ustanove… Policija i policajci postaju društveni radnici. Ti imaš jednu suludu situaciju u kojoj ljude koji bi se bavili beskućnicima, što je ovde veliki problem, ljudi koji tumaraju ulicama bez ikakve nege, ikakve zdravstvene zaštite, jedno potpuno osiromašenje, imaš policiju koja se njima bavi. Policija nije trenirana da se bavi društvenim radom. Policija tuče, hapsi, gazi, ubija. Sad ti tražiš od policije, koja je trenirana u vrlo militarističkom, vojnom stilu, tražiš od tih ljudi koji nemaju samo pendreke, imaju oružje, tražiš od njih da se bave društvenim problemima koje je stvorio neoliberalizam.
Znam da je teško predvideti, ali šta misliš da će se dešavati dalje?
Teško je predvideti zbog toga što je Amerika potpuno specifična. Mislim da je velika greška pokušaj ekstrapolacije ovoga što se dešava u Americi na druge gradove, druge zemlje, kontinente. Amerika je specifična zemlja koja je oblikovana istorijom rasizma, koja počinje sa robovlasništvom, koje se u međuvremenu nije promenilo. Robovlasništvo je nastavilo da se razvija kroz uspostavljanje različitih etno-rasnih režima. Prvo etno-rasni režim je ovde bilo robovlasništvo, drugi je bio Jim Crow, to je čuvena segregacija, belci sa jedne strane, crnci sa druge strane. Dakle, stvaranje rase i ideje rase koja u Evropi ne postoji. Taj rigidni princip rase, koji je sa jedne strane stvorio crnce, dakle, to je jedan moderni produkt, Afroamerikanci, i stvorio belce, takođe moderni proizvod, se dalje širio kroz instituciju geta, koja počinje negde 1915. – 1917. i završava se sa pobunama 1968. godine. Sada je stvorena situacija stvaranjem takozvanog hipergeta, kako ga sociolozi zovu, u situaciju zatvora. Ti imaš društva sa zatvorima, kao što je na primer Srbija. Većina društava u civilizovanom, kapitalističkom svetu su društva sa zatvorima. Amerika je prvo zatvorsko društvo na svetu. U Americi se stvorio jedan vrlo neobičan kontinuum, s jedne strane imaš geto, koji i dalje postoji, s druge strane imaš zatvor. Afroamerička populacija, koja je pretvorena u takozvanu suvišnu populaciju koju ovde zovu surplus population, to su ljudi koji ne rade, ljudi koji su isključeni iz radnog odnosa, to su ljudi koje je više nemoguće čak ni eksploatisati. Kroz istoriju crnačka populacija je bila u isto vreme eksploatisana i izolovana. U međuvremenu crnačka populacija je samo izolovana, ona više nije eksploatisana u smislu fordističke ekonomije. U situaciji neoliberalnog režima ti ljudi su iz geta u kojem žive kao jedna vrsta nove, opasne klase, pomereni u zatvore. Zatvor više ne služi u nikakvu drugu svrhu do jedne vrste stovarišta u koje se ljudi sklanjaju sa ulice i čuvaju, ta surplus populacija, suvišna populacija, se jednostavno sklanja sa ulice i stavlja u zatvor.
Cijeli razgovor pogledajte u video linku.