Ona učiteljica Smilja je hodala isprid ploče u razredu sa rukama iza leđa. Mi rulja smo šutili i gledali smo u klupe. Onda je uča Smilja rekla: „Ako u koloni sjećanja u Vukovaru ima mali miljon svita, a dva posto od tog svita su teški ustaše, zašto su ustaše na čelu kolone? Da čujen, jel ko zna?“ Mi smo svi šutili od teže zblentoze. Uča je dalje hodala isprid ploče sa mrgudnom facom. Onda je ona rekla: „Pitanje broj dva! Ako ustaše idu na čelu kolone sjećanja u Vukovaru, a devedesosan posto kolone čini normalni svit, triba li kolonu smatrat ustaškom ili normalnom? Da čujen, jel ko zna?“ Samo onda je pored kreveta od učiteljice Smilje zazvoncala vekerica. Uča je trgnila se iza sna i ugasila je. Onda je ona promislila: „A u kua, već je sedan uri… Ko će opet ić na posal…“
Piše: Viktor Ivančić, Peščanik.net
Učiteljica Smilja je u pižami na bambije stojala kod špahera u kužini. Ona je sa kućarinom sipala kavu i cukar u kogomu. Onda je mišala da joj ne prikipi. Onda je ona dumala: „Gospe moja, koje ja gluposti sanjan… Nekad stvarno znan bit zadnja škovaca… Nula od domoljuba… A opet, ne može čovik birat šta će mu doć u san… Ili može, al se pravi da ne može?… Plus bi mogla žešće najebat kad bi se saznalo kakve mi sve šporkarije u snu padaju na pamet…“ Onda je uča Smilja iz kogome sipala kavu u čikaru. Onda je dignila je da će srknit. Onda je dumala: „Pitanje broj dva! Jesu li gluposti koje sanjan veće od gluposti koje predajen đacima na nastavi?“ Onda je učiteljica Smilja spustila čikaru na stol i zveknila je sebi plesku.
Kroz to vrime smo ja i moj drug Dino sidili u panduriji. Prikoputa je sidijo onaj murac Terina. Murac Terina je škarpunijo se po faci ka grancigula. On je drečao: „Sram vas može bit, bando uličarska! Da se mene pita, sad bi van sve kosti stuka! Vi ste teroristi, a ne dica!“ Moj drug Dino je zacmoljijo: „Nismo mi krivi, šjor Terina, slučajno je ispalo!“ Murac Terina je arlauknijo: „Kurac je slučajno! Al jebe se vas, nećete vi ka maloljetnici u bajbuk, nego će van roditelji trunit u pržunu! Kako van je to uopće palo na pamet?“ Ja sam zacmoljijo: „Mi smo samo išli zapalit sviću za žrtve Vukovara!“ Murac Terina je skočijo: „Pa zašto ste to išli činit u školskoj kotlovnici, jebenlivan mliko materino!?“ Ja sam pitao: „Šta fali kotlovnici?“ Murac Terina je viknijo: „Kako šta fali? Izgorila je škola, majmune!“ Samo onda je mene mama drmnila po ramenu i probudila me. Mama je meni rekla: „Sedan uri je, mišu! Aj diž se, moraš u školu! Mama ti je skuvala kakao!“
Ja sam sidijo za stolom u kužini i žnjopao sam kakao sa udrobljenim baškotom. Mama je muvala se okolo i pospremala je. Onda je ona meni dala smotanu najlonsku i rekla je: „Aj spremi ovo u školsku boršu, mišu! Spakovala san ti sendvič za marendu i šteriku!“ Ja sam pitao: „Šta će mi šterika?“ Mama je rekla: „Kako šta će ti? Pa danas u školi palite sviće za žrtve Vukovara!“ Ja sam zaćiribimbijo u najlonsku da vidim jel mi sendva od mortadele ili od parizera. Onda je meni uletilo čudilo: „Mama! Pa ovo u najlonskoj nije šterika, nego je štapin dinamita!“ Mama je pitala: „Šta fali štapinu dinamita?“ Ja sam rekao: „Pa kad to buden iša upalit esplodiraće i raznit me u miljon komadića!“ Mama je rekla: „Nikom neće smetat ako žrtvama Vukovara dodamo još jednu!“ Samo onda je na maminom kantunalu zazvoncala vekerica. Ona je trgnila se iza sna i ugasila je. Onda je ona promislila: „A u kua, već je sedan uri… Moran debilka probudit za u školu…“
Mama je u spavaćici na sloniće stojala kod špahera u kužini. Ja sam sidijo za stolom i žnjopao sam kakao sa baškotom. Mama je kuvala si kavu u kogomi. Ona je dumala: „Muko irudova, koja san ja to krava od žene kad mogu sanjat da vlastito dite raznesen sa dinamiton… Stvarno san štraca i dramfulja, jebami pas milu mater… Da neko za ovo sazna, strpa bi me drito u ludaru…“ Onda je mama okrenila se prema meni. Ona je dumala: „Sa druge strane, ta mala pantagana mi je krv na slamku popila… Iscidija me je do kosti… Bila mi je životna greška šta ga nisan na vrime ambortirala…“ Onda je mama sipala si kavicu iz kogome u čikaru. Ona je dumala: „A opet, na takvi stravičan način… Mogla san lipo sanjat da mi je mali umra od leukebije, pa da ja u crnoj vešti naričen i zavijan… Al ako sanjan da mi dite postane žrtva Vukovara – ko san ja? Mater ili četnik?“
Tata je viknijo: „Ti si jedan četnik!“ Tata je stajao na vratima od kužine u pižami na brodiće i sidra. Mama je zinila: „Molin?!“ Tata je dreknijo: „Šta tebe kuri bolac ako je oni Bezmalinović obuka crnu uniformu u znak sjećanja na žrtve Vukovara?“ Mama je rekla: „Pa ne kuri me bolac!“ Tata je rekao: „E pa nisan mu ja arlauka sa balkona da bolje mu od naci uniforme stoji montura od klauna!“ Mama je stavila ruke na kukove: „E bogami nisan ni ja!“ Tata je rekao: „Ha, to misli i Bezmalinović! Pa je mene zaskočija u portunu! I onda rič po rič, on meni da ja seren po domovinskon ratu, ja njemu da jel to bija oni rat šta ga je on proveja u Minhenu…“ Mama je uletila: „I?“ Tata je rekao: „I ništa! Onda me Bezmalinović krknija sa nožom!“ Mama je cijuknila: „Sa kojin nožom, čoviče?! Šta ti pričaš?“ Tata je rekao: „Evo sa ovin!“ Onda je tata okrenijo se. Njemu je iz leđa virila nožina od po metra. Samo onda je na tatinom kantunalu zazujao mobitel. Tata je trgnijo se iza sna u turbo izneredu. On je ćopijo mobitel i viknijo je: „Alo?! Ko je umra?“
To je bija moj dida sa Šolte. Dida je u mobitel rekao: „Zete, iman za tebe jedno pitanje!“ Tata je prosikćao: „Ma koje pitanje, jebate jarac! Tek je šest ipo! Mogu još po ure spavat do dizanja za na posal!“ Dida je rekao: „Gleaj, zete, ako je na Sutjeski zaginilo pet puti više Hrvata nego u Vukovaru, zašto postoji kolona sjećanja za žrtve Vukovara, a ne postoji za žrtve Sutjeske? A?“ Tata je viknijo: „Jebe mi se, čoviče! Pusti me da spavan!“ Dida je rekao: „To san ja cilu noć duma! I na kraju san skužija rješenje! Ja ti mislin da su nama toliko napunili glave sa žrtvama Vukovara da smo svi postali žrtve Vukovara! Bereš?“ Tata je rekao: „Ne beren!“ Dida je rekao: „Znači, ako smo sad svi žrtve Vukovara, onda nas ima iljadu puti više nego žrtava Sutjeske! Kužiš? To ti je ta matematika!“ Tata je arlauknijo: „Fosilac, odjebi!“
Tata je utiho ugibao u kužinu. Ja sam za stolom mumao kakao sa baškotom. Mama je kod špahera kuvala kavicu u kogomi. Tata je gledao u nas dva i žmirkao je sa očima. Onda je on štipnijo se po drobu da provjeri jel budan. Onda je on dogibao do kredencije i šteknijo je radijo. Spikerka na radiju je rekla: „Dobro jutro, dragi slušaoci, sedan je sati! More bit da ste zaboravili da je Dan sjećanja neradni dan! Znači, dućani ne rade, dica ne idu u školu, odrasli ne idu na posal! Možete se komotno vratit u postelju i nastavit spavat!“
Robi K. (IIIa)