Dragi Ivane,
… Četiri godine bile su teške, ali sve sabirajući, mislim da sam zadovoljan što sam se na čelu glavnog grada i velikog intelektualnog centra kakav je Beograd, nalazio baš u periodu “topljenja snega” i nesumnjivog porasta intelektualnih sloboda. Ta takozvana kriza, a pre svega kriza ideja, bila bi još teža i daleko opasnija da o njoj nismo progovorili javno. Drugo je pitanje do koje mere svi mi umemo da raspravljamo o krizi ideja, a da je ne produbljavamo. No, kad je reč o krizi svesti – svaki razgovor, čak i nevešt, trapav, čak i nedobronameran, bolji je od ćutanja. Ako postoji kriza svesti (a postoji) daleko je bolje da izbije na videlo jer su nevidljive, nečujne krize duboko sabijene u podsvest društva najveća moguća opasnost.
Izbor i priprema AbrašMEDIA
Možda i nismo svesni koliko su se stvari promenile za ove četiri godine. Čitam onomad u književnim novinama, čitam gotovo sa nekim setnim sažaljenjem Ljubu Tadića. Kao da gledam čoveka još uvek duboko i vrlo nesrećno sapetog u jedan lični svet, bez izlaska, svet tragičnog partizanskog junaka – neostvarenog usrećitelja Sveta! Tužna uloga. I tužno nepromenjena i nepromenljiva za mnogo proteklih godina unazad, a sad se vidi nepomerljiva i unapred osmotrena. I šta kaže Tadić? Kaže, otprilike, da je za sve oko nas krivo to što se nismo dobro držali Teorije. Teorija se nije ostvarila, pa se samim tim nije ni dokazala ne zato što je možda nedokaziva, već zato što smo je mi, mi, mi (koji mi… valjda i on) ostvarili naopako i neuko. Dodaj, druže Tadiću, još malo citata na sve što si godinama predavao kao priučeno (pošteno, tragično) partizansko komesarče, preobraćeno milošću partije u univerzitetskog znanstvenika. Uzgred, razmišljam, ako je tačna nemačka poslovica da je 40 profesora dovoljno da razori zemlju (… vierzg Professoren – Land verloren!) – onda bi valjalo porazmisliti malo i o ulozi naših profesora – bivših komesara, i valjalo bi odmeriti onu marksističku kučinu koju su nam olako stavili na raspolaganje i uživanje. Mislim pomalo i na one koji nisu (ili još nisu) postali i disidenti. Neophodne gerontološke analize neću pominjati. Potreba za njima se sama po sebi ponekad razume.
U Tadićevu kučinu spada i njegova preporuka (apodiktička, bespogovorna, komesarska) o planskoj privredi. Ajde-de, malo reda nam ne bi bilo na odmet, ali zapanjilo me je o kakvom planiranju on to govori. Jesam li ga dobro razumeo? Jesam li dobro razumeo da bi planiranje preuzeli udruženi radnički deputati anđela-samoupravljača! To bi već bilo dovoljno da se čovek uplaši. Ali, iole razuman čitalac uplašiće se još i više kad vidi kako se u tekstu pominje zla kob nedovršenih revolucija, sa implicitnim zaključkom koji je teško zaobići. Posle milion i podosta više mrtvih, takve implikacije zvuče bezmalo patološki.
Pa ipak, dobro je što se taj sumračan tekst pojavio. Dobra je stvar sloboda zbora pa i dogovora, gde dogovora može biti. Sad smo čuli i videli šta predlaže. Pa ko je hrabar neka prihvati što mu se čini da je za prihvatanje.
Inače, uzgred rečeno, kad je već o Tadiću reč, moram da dodam još ponešto sažaljivosti. Njegova “bespoštedna kritika svega postojećeg” zvuči danas već prilično staromodno i bez obzira na oštrinu reči, svodi se na opšta mesta koja se mogu čuti i sa naših, ne baš uvek mudro zaposednutih političkih govornica. Šta bi se iz toga moglo izvući kao zaključak? Pa recimo, da su kod nas slobode iskazivanja mišljenja već uveliko postale šire no što je široka misao patentiranih zastupnika slobode… Stara, prastara mudrost demokratije.
I eto, Ljuba Tadić je svoje rekao. Malo naravoučenije: pozvati ih da oddeklamuju sve što imaju. Narod ne voli deklamacije. To mi bar dobro znamo, jer nažalost, i mi deklamujemo. Kako je izgledao gromovnički neumitan – koja silina razgnevljene pravde kada mi je pisao peticije zbog ona dva-tri šamara (valjda) na Trgu Marksa i Engelsa na početku mandata! Ljuba Tadić, veliki pravednik, pravdoljubac, pravdoborac. A kako je mali sada kada je progovorio o nedovršenoj revoluciji, i zagrcnuo se da kaže do kraja šta misli. Lukavština svake prave demokratije je ponuditi neprijatelju demokratije da kaže sve što ima, pa iz sebe da istrese i sve što nema i da svoju sopstvenu prazninu iznese na pazar. Korteši su uvek jaki kada ruše tuđe programe. Oni su žalosno slabi kada govore o svojim sopstvenim programima. Dodajmo da su još najjači kada ćute i šapuću kako ne mogu glasno kazati što bi hteli. Zadobiti političku polusvest, to je ponekad vrlo veliki poen u političkom nadigravanju. U tom je pogledu naša čaršijska poluglasna propaganda nenadmašna.
Ovu ideju pokušaću da objasnim jednom jedinom rečenicom: Godinama se već borimo za političku polusvest masa, jer nam je takva bitka vešto nametnuta. Opozicija je najjača kada govori u pola glasa. Opozicija je najjača kada tvrdi da ne može da iznese svoje alternative. Isterati ih na čistac, pokazati da su bez političke mašte, a, dakako, da su i bez pravih političkih alternativa. U nedavnom razgovoru u NIN-u sam rekao da za mene postojanje opozicije nije nikakva tragedija. O tome ću reći još koju reč više. Opozicija može biti i relativno zdrava, pa čak i korisna politička kategorija. Nevolja je u tome kakva je to opozicija. Ume li opozicija da razmišlja i na kom nivou; ume li da traga za alternativama; ima li mašte, političke mašte. Nedostatak političke mašte to uvek znači srljati u slepu, besomučnu negaciju. Obratno, civilizovana opozicija, koja nudi alternative, poziva i nas na alternative – mašta maštu podstiče. Jer, ako nam je opozicija primitivna kao što jeste, nije nam baš ni ova naša pozicija preterano politički kultivisana, kao što nije.
Na sličan način mislim da ni sami disidenti ne moraju kao takvi biti neka naročita nevolja. Sva društva u svetu, i istočna i zapadna, imaju svoje disidente. Opet je isti problem: kakvi su ti naši disidenti? Ne, mi nemamo tip pravog disidenta u kulturi; naši disidenti u kulturi su akulturni. A disidentstvo je pre svega kulturna kategorija pa tek onda politička. Jednom prilikom ću ovu tezu, možda, i podrobnije pokušati da razradim. Neka ostane za sada samo nabačena. Ne, mi nemamo ni Časlava Miloša, ni Gombroviča. Taj Gombrovič čak i kad kritikuje nas marksiste (a i ne kritikuje nas baš uvek, ne nas, nego poljske marksiste, a i ne kritikuje uvek bez razloga), on svojim kritikama često pridodaje i magistralno porazne analize stupidnog antikomunizma i poljske nacionalne mitomanije. Takvih disidenata mi nemamo. To je na našoj geografskoj (čitaj – i kulturnoj) širini nešto sasvim, sasvim nepoznato… Ali, za uzvrat, naši disidenti pošto nisu u stanju da zadru u kulturološku kritiku situacije, trenutka, stanja, stanja duha, stanja nacije, po pravilu, još uvek prave ekskuršluse u velika svetsko-istorijska pitanja. Polurečima i poluidejama svi mi (pa i naša opozicija) volimo da rešavamo konačne probleme sreće čovečanstva. Nekada smo rušili (ili smo barem verovali da rušimo) carstva i tiranije, a sad, interno, kabinetski rušimo – kominterne. Međutim, u samom jezgru našeg progresizma (od Svetozara do Dobrice) duboko je ukorenjeno rusko narodnjaštvo prošlog veka. Ubeđen sam da bi pažljiva kulturološka analiza našeg “disidentstva” potvrdila još jednu, ko zna već koju po redu, renesansu narodnjaštva. Dakle, stvari imaju svoje dublje korene i da bismo ih razumeli danas i u ovom trenutku kakve stvarno jesu, dijahronije su neizbežne. Pokušaću da ih ukratko skiciram.
Ako je nemoć mišljenja u alternativama konstitucionalni defekt naše politizovane inteligencije (tradicionalne, prepolitizovane u 19. veku, početkom ovog veka, pred Drugi svetski rat i danas), onda je svakako druga napast naše kulturno-političke ograničenosti buljuk besmislenih, suvišnih i potpuno nefunkcionalnih narodnjačkih naprednosti. Trebalo je nekad, tako smo bar verovali, trebalo je rušiti tiranske carevine (od kojih neke baš i nisu bile sasvim tiranske već demokratske države), rušiti ih ponekad i uz pomoć carske ruske vlade i slavjanofilskih egzaltacija, a opet sve u ime konačne svetske sreće i svetske pravde. Naša je inteligencija (a tek poluinteligencija!) duboko bila ubeđena da joj je prvi i jedini zadatak rušenje dveju carevina. Ona treća, koja nas je u tom poslu pomagala, sama se od sebe srušila, ali i to se dosta dobro uklopilo u slobodarske konfuzije. Zašto je to bio posao naše inteligencije, to sumnjam da će i jedan iole hladnokrvan kulturno istorijski obrazovan mozak ikada sebi i drugima dostatno obrazložiti. Nastavak pitanja je, razume se, jednostavan: Ne bi li se te carevine i same od sebe i bez nas obrušile? Treće pitanje je, nažalost, najteže. Neću ga ni postavljati (gotovo se i ne usuđujem da ga postavim), već ću samo podsetiti na odgovor. A odgovor je: otprilike milion, milion i po žrtava… Ne tvrdim, naravno, da je rusko narodnjaštvo za sve krivo. Zašto bi siroti Rusi bili krivi. Jer, na kraju krajeva, nisu li i oni sami žrtve svog mesijanskog progresizma. Pogledajmo činjenici u oči da su Rusi i Srbi verovatno dve nacije koje su u oba rata najgore prošli. Dodajmo neumitnu istinu, izrazito kulturnog, moralnog, pa i čisto biološkog nazadovanja i u jednom i u drugom slučaju, koje je od sredine ovog našeg veka, pa naovamo, već sasvim očigledno. I onda, razume se, mora doći do poremećaja političke fantazije, do ukrštenih slika, do preklopljenih slika. Unakrst od Velikog oktobra do Složenjicina, ili od Crvenog barjakčeta Markovićevog, do polupravoslavnog grešništva i samooptuživanja, – ispisuje se tragičan odgovor na pitanje koliko košta misionarstvo – misionarstvo podsticano razdraženim dejstvima sopstvene inteligencije. Napadni progresizam, slobodarstvo po svaku cenu, prometejske projekcije u zemlji buntovnih seljaka – čitava jedna naivna mitologija koja je krenula iz posleratnih “agitpropa”, a u suštini se nije bitno izmenila ni u disidentskim okvirima – apriori odbacuje vrednost negativnih alternativa. Ona blokira mišljenje u negativnim (realističkim) alternativama. Velika svetsko istorijska pitanja se, dakako, ne rešavaju na ho-ruk. A tako slatko smo verovali (još od polovine prošlog veka) da se prvo treba izboriti za veliku sreću sveta da bi nekako u toj opštoj sreći pronašli svoje toplo mesto i male nacije. Proslavljali smo “luminacije na selu”, pozdravljali nepostojeće pobede progresa negde daleko u svetu uime naše male srpske srećice. Tužne su te naše “luminacije na selu” širom stradije, bundžijske jututunije ili, da se poslužim figurom Vladana Đorđevića – “Kraljevine Morave”. A kad se slatko sanjari o svetsko-istorijskim pobedama, onda se obično prezire konstruktivni politički pesimizam, žigoše se političko-socijalna skepsa i, što je najtužnije, gubi se osećanje za smešno upravo tamo i gde bi nam samoironija mogla biti od izvesne pomoći. Ako krenemo malo unatrag, od polovine prošlog veka, mi (preciznije: mi Srbi) nikada ništa u svojoj budućnosti nismo predviđali u negativnim alternativama. To se očigledno duboko kosilo sa našim (valjda genetskim, valjda dinarskim) progresizmom. Ja pamtim iz svoje rane mladosti da je bilo intelektualaca oko Krleže, oko Marka Rističa i u razdoblju pred sam rat, koji su uzimali u obzir i negativne alternative razvitka socijalizma. Tačnije, da su na njih pljuvali, kao što je to napisano u Grešniku. Ali, ko je koga pljuvao? Pisac Grešnika, to vrlo dobro znam. I u ime čega se svaka najava hipotetičnih negativnih alternativa (osnova svake racionalne politike!) tako bespogovorno osuđivala? Pa razume se, u ime naše (rasne) napredne, slobodarske, prometejske, – na selu – iluminirane bundžijske i ustaničke tradicije. Eh, Prometeji, Prometeji! Koliko ste vi doprineli sasecajući u korenu jednu racionalnu dimenziju naše nacionalne politike i koliko ste pripomogli da se danas nađemo baš u takvom neprolazu u kakvom jesmo.
Ali ko je ikada u ovoj zemlji na brdovitom Balkanu razmišljao u pesimističkim istorijskim alternativama? Na primer, kao braća Bugari? Bilo ih je, međutim, koji su umeli misliti i skeptično, ali su ostali zabataljeni i prezreni, kao, recimo, Boža Knežević, filozof istorije, o kojem je naš veoma napredni filozof Mihailo Marković još pre neku godinu s punim prezirom pozitiv-progresizma pisao u američkoj The Encyclopedia of Philosophy, a ipak su, uprkos njegovih prezrivih referenci, Amerikanci nedavno izdali njegovu, Kneževićevu Filozofiju istorije, u više tomova, koja, ako se ne varam, kod nas nikada u celini nije ugledala dana.
Šta da se radi kad smo narod u kome su i pozicija a isto tako i opozicija mrzeli inteligenciju koja komplikovano razmišlja i remeti slatke snove o velikom i nezadrživom progresu čovečanstva. Uostalom, tribuni moraju biti optimisti i oslanjati se uglavnom na kratke, takoreći, jednosložne misli.
I najzad… I najzad, šta ostaje? Ostaju bekstva, ostaju regresije, ostaje nostalgija za godinama 900-tim. Neka za sada ostane samo naslov ovog paragrafa. Vreme je isteklo, a i ja nisam baš sasvim siguran da bih bez malo podrobnijih studija do kraja isterao tezu koju sam nagovestio naslovom paragrafa.
Dragi Ivane, priča može da se nastavi. Za sada toliko, i, kao što sam rekao, podvig sa Amfipotamskom elegijom nije ponovljen.
Do viđenja, i do čuvenja, Maj, 1986.
Bogdan Bogdanović
Izvor: Put u bespuće – odgovori Ivana Stambolića na pitanja Slobodana InićaIzdavač: Radio B92, 1995.
(AbrašMEDIA)