„Istorija za mene nije priča o tome kako se svet menjao, već pre svega o tome šta su ljudi činili da ga promene, kako su pojedinačno ili kolektivno nastupali u pokušaju da ga učine boljim“. Tako je američki istoričar Tyler Stovall govorio o svom zanatu. Odjeci doprinosa istoričara poput E.P. Thompsona, Erica Fonera, Barbare Fields i Robina D.G. Kelleya jasno su uočljivi u njegovom radu.
Piše: Kenan Malik, The Guardian
Preveo: Đorđe Tomić, Peščanik.net
Stovall se bavio istorijom Francuske, a njegova istraživanja doticala su mnoge danas aktuelne teme, kao što su odnos rase i klase, sukob univerzalizma i partikularizma ili kontradikcije liberalizma. Ipak, mali broj ljudi izvan akademskih krugova je čuo za njega, a njegova smrt u 67. godini života u decembru 2021. prošla je gotovo neprimećeno u medijima, što možda svedoči o parohijalnosti naše kulture. Stovallovi radovi su važni jer osvetljavaju važne aspekte nekih tekućih debata.
U ranim radovima iz 80-ih godina on se bavio nastajanjem radničkih zajednica u „crvenom pojasu“ oko Pariza. Vremenom su mu pažnju privukli mrtvi uglovi francuske istoriografije, naročito problemi rasizma i imperijalizma. Istraživanjem francuskog kolonijalizma i rada kolonijalnih podanika u Francuskoj problematizovao je ideju o državi slepoj za boju kože, koja se nije uprljala rasizmom raširenim u anglosaksonskom svetu, i pokazao kako su tradicije francuskog univerzalizma iskorišćene da se uskrate prava i dostojanstvo ljudima koji su doživljavani kao uljezi.
Poslednja Stovallova knjiga, Sloboda belih ljudi: istorija jedne ideje, objavljena prošle godine, vrhunac je njegove karijere. Njeno čitanje je prosvetljujuće iskustvo, jer otkriva značaj Stovellovog rada u ukazivanju na rasprostranjene zabune u savremenoj misli o rasi.
Moderne ideje o kolektivnoj i individualnoj slobodi, primećuje Stovall, razvijale su se paralelno sa teorijama o rasi. Mada se obično shvataju kao suprotstavljeni, sloboda i rasizam su nerazdvojivo povezani, tvrdi on, jer ideali kolektivne i lične slobode podrazumevaju isključivanje nebelaca i otuda nose „prepoznatljivi žig bele kože i belačke rasne ideologije“.
Nema sumnje da su mnogi od mislilaca koji su oblikovali moderne ideje o slobodi prihvatali rasističke stavove i podržavali prakse isključivanja. John Locke, često predstavljan kao utemeljivač filozofije liberalizma, branio je ropstvo i posedovao deonice u kompaniji koja je trgovala robljem. Immanuel Kant, vodeća figura prosvetiteljstva, verovao je da je „ljudski rod dostigao savršenstvo u beloj rasi“. Francuski revolucionari koji su proklamovali Deklaraciju o pravima čoveka uskraćivali su ista prava robovima, dok ih ustanak na Haitiju nije prinudio da se predomisle. Abraham Lincoln, predsednik koji je započeo građanski rat i okončao ropstvo u Americi, govorio je da „nema nameru da zagovara društvenu i političku jednakost bele i crne rase“.
Stovall je u svojim radovima pokazao da su sukobi oko različitih shvatanja slobode mnogo složeniji od onoga što obuhvata ideja „slobode belih ljudi“. Zahtevi da se određenim grupama uskrati pravo na slobodu primarno su bili motivisani ne rasnim strahovima, već političkim potrebama – pre svega strahom od socijalnih nemira. Kroz čitav 19. vek, naglašava on, Francuska je bila rastrzana između „radikalnih vizija demokratije kakvu su zagovarali… sankiloti Francuske revolucije“ i liberalne želje da se „zaštiti privatna imovina“. Ta borba dovela je do revolucija 1830, 1848. i Pariske komune 1871. Suzbijanjem revolucionarnih izazova institucionalizovano je jedno restriktivnije shvatanje slobode.
Tenzije o kojima piše Stovall pojavile su se još u 17. veku. U čuvenim debatama u Patniju za vreme građanskog rata u Engleskoj, Henry Ireton, zet Olivera Cromwella, govorio je u ime čitave oficirske klase kada je rekao da se „sloboda ne može dati svima ako želimo da sačuvamo vlasništvo nad imovinom“. Jedan vek kasnije, isto pitanje je bilo u srži sukoba između radikalnih i umerenih prosvetitelja. U 19. veku, odgovarajući na čartističke zahteve za demokratizacijom društva, liberalni imperijalista Thomas Macaulay? izjavio je da „univerzalno pravo glasa… nije uskladivo sa privatnom imovinom“, kao „ni sa civilizacijom“.
Ideja rase otvorila je mogućnost da se nejednakosti između ljudi prikažu kao prirodne i neizbežne. To je bilo opravdanje za porobljavanje i brutalan tretman podanika u kolonijama i uskraćivanje prava nebelcima u Evropi i Americi. To je bilo opravdanje i za ograničavanje prava radnika. U 19. veku, piše Stovall, predstavnici radničke klase doživljavani su kao pripadnici neke zasebne, inferiorne rase. Francuski hrišćanski socijalista Philippe Buchez pitao se kako je moguće da „u populaciji kao što je naša nastanu rase toliko uboge, zaostale i iskvarene da ih moramo oceniti kao inferiornije i od najzaostalijih divljačkih plemena, jer je njihova zaostalost često nepopravljiva?“ Nije govorio o stanovnicima Afrike ili Azije, već o radnicima i siromašnim seljacima u Francuskoj.
Rasne podele poslužile su i kao sredstvo za otklanjanje pretnji vladajućem poretku, uveravanjem belih radnika da su njihovi interesi definisani bojom kože, a ne pripadanjem radničkoj klasi. Segregacionistički zakoni na američkom jugu uglavnom su usvajani početkom 20. veka kao reakcija na pokrete za „ujedinjenje“ kojima su crni radnici i siromašni beli farmeri ugrožavali ustaljeni poredak i čak uspeli da osvoje vlast u Severnoj Karolini. Poražena Demokratska stranka je potom pokrenula široku kampanju na programu promovisanja superiornosti bele rase da bi razbila ovu koaliciju i zadobila podršku bele radničke klase prikazivanjem crnih ljudi kao uljeza.
Složeni odnosi slobode, rase, klase i bele boje kože ne mogu se u celosti obuhvatiti idejom „slobode belih ljudi“. To nije samo istorijsko pitanje. Bela boja kože danas je ideja koju fetišizuju ne samo rasisti nego i mnogi anti-rasisti, jedni tvrdnjama da svi belci dele zajednički skup interesa, a drugi redefinisanjem rasizma kao „sistema privilegija za belce“. Tako i jedni i drugi, na različite načine, zamagljuju političke i strukturne izvore rasizma i socijalne probleme s kojima se suočava radnička klasa, otežavajući tako rešavanje i jednih i drugih.
Radovi Tylera Stovalla nesumnjivo su važni za osvetljavanje zanemarenih aspekata klase, rase i kolonijalizma i zaslužuju da budu šire čitani i uvaženi. Ali u isto vreme potrebno je problematizovati ih, naročito argument „slobode belih ljudi“. Jer intelektualna baština, pa i ideja slobode, uvek je otvorena za nova čitanja.