Kada su tog aprilskog svitanja – a to je bio dan određen carskiom dekretom za njegovo pogubljenje – ušli stražari u ćeliju, mladi je Esterhazi klečao na podu, ruku čvrsto stisnutih na molitvu. Glava mu je bila nisko pognuta, a svetla mu je kosa padala sa strane, otkrivši dug tanak vrat i koščatu hrptenicu koja se gubila pod lanenom košuljom bez okovratnika. Stražari na trenutak zastadoše, smatrajući razgovor jednog grofa sa Bogom dovoljnim razlogom da se, za trenutak, zaborave strogi propisi španskog rituala. Sveštenik takođe ustuknu, stiskajući nemo svoje na molitvu sklopljene ruke; dlanovi su mu se znojili i ostavljali izdajnički trag na belokosnim koricama brevijara: brojanice sa zrnima krupnim poput maslina klatile su se nečujno. Samo ključevi na golemoj alci u rukama jednog od stražara ciliknuše dva-trired, bez ikakvog ritma.
Izbor i priprema AbrašMEDIA
“Amen”, prošapta mladić, završivši svoju jutarnju molitvu.
A zatim dodade glasno: “Oprostite, oče.”
U tom času, kao po komandi, zabubnjaše doboši, zloslutno i jednolično kao kiša.
Jedan husarski oficir rumena lica i nakostrešenih brkova, uokviren dugim puškama dvojice hrvatskih ulana koji su stajali sa strane, poče da čita presudu. Glas mu je bio promukao, a ćelija je odjekivala prazno. Presuda je bila stroga i neumoljiva: smrt vešanjem. Mladi je plemić učestvovao s oružjem u ruci u jednoj od onih pučkih pobuna koje su s vremena na vreme potresale carevinu, izbijajući iznenadno i nepredvidljivo, krvave, surove i beznadne, da bi bile ubrzo zatim, isto tako iznenadno, surovo i beznadno ugušene. Njegovo poreklo i slavu njegove porodice sud je bio uzeo kao otežavajuću okolnost i kao izdajstvo ne samo monarha, nego i svog sopstvenog staleža. Kazna je trebalo da bude egzemplarna.
Osuđenik jedva da je razabirao koju reč iz gomile monotonih slogova koji su mu bubnjali u ušima kao zvuci doboša. Vreme je bilo stalo. Prošlost, sadašnjost i budućnost bejahu izmešane, doboši su udarali, a u njegovim slepoočnicama odjekivahu, kao uznemireni damari, daleki zvuci pobedničkih bitaka, trijumfalnih povorki i juriša, kao i bubnjanje nekih drugih doboša presvučenih crninom, no koji tada nisu nagoveštavali njegovu smrt no nečiju tuđu. Uprkos svojim godinama (ličio je pre na rano ižđikljalog dečaka nego na zrelog mladića), on je već video rane i stajao je oči u oči sa smrću, ali nikad joj ovako, iz ove blizine. I upravo ta blizina, to osećanje daha smrti na svom golom vratu, to je bilo ono što je izvitoperavalo u njegovoj svesti sliku stvarnosti, kao kod kakvog astigmatičara kojem blizina predmeta samo još više izobličava konture stvari. Ono do čega mu je sad bilo jedino stalo – jer se u njegovom svetu najviše ceni, pored časna života, još samo časna smrt – jeste da sačuva onu dostojanstvenost koja se zahteva od jednog Esterhazija u ovakvom trenutku.
Noć je proveo budan ali sklopljenih očiju i bez ijednog glasnog uzdaha, kako bi stražar, oka priljubljanog uz špijunku, molgao posvjedočiti da je osuđenik spavao mrtvim snom, kao da mu predstoji venčanje a ne smrt. I on je, u nekom čudnom redosledu vremena, već čuo kako taj stražar priča u oficirskoj kasini: “Gospodo, mladi je Esterhazi te noći spavao, mrtvim snom, bez uzdaha, kao pred venčanje a ne pred pogubljenje. Dajem vam svoju časnu oficirsku reč! Gospodo, odajmo mu priznanje!” Onda se čuje (on čuje) kristalni zvuk čaša. “Eks! – Eks!”
Taj zanos smrti, to pobedničko savlađivanje, držali su ga celog jutra i on je svoju pribranost podržavao molitvom, odupirući se, stisnutih zuba, kukavičkom držanju creva i simpatikusa, tim izdajnicima volje i htenja; kalio je svoju muškost porodičnom legendom. Stoga, za ispunjenje poslednje želje, koju mu ponudiše shodno milosrdnom protokolu, nije zatražio čašu vode, mada mun je gorela utroba, nego cigaretu, kao što je nekoć davno, jedan od njegovih predaka zatražio zeru duvana koji je ižvakanu pljunuo u lice dželatu.
Oficir lupnu petama i pruži mu svoju srebrnu tabakeru. (“Gospodo, dajem vam časnu reč, ruka mu se nije zadrhtala više no što drhti moja, evo sada, dok držim ovu čašu. Eks! – Eks!”) U svetlosti prvog jutarnjeg sunca, koje je padalo koso u ćeliju kao u kriptu kakvog sveca na starinskim slikama, diže se dim cigarete ljubičast kao svitanje. Osuđenik oseti kako mu dim, ta sjajna iluzija, naruši na trenutak snagu, kako ga nače, kao da je začuo negde u daljini zvuk tarogatoa što se razliva nad ravnicom, pa hitro baci cigaretu na pod i zgazi je svojom husarskom čizmom iz koje behu izvađene mamuze.
“Gospodo, spreman sam!”
Izabrana zbog svoje vojničke jednostavnosti, kratka kao komanda, gola kao isukana sablja i isto tako hladna, ta je rečanica trebalo da bude izgovorena kao javka, bez patetike; kao da se kaže posle pijanke: “Laku noć, gospodo!” Ali, čini mu se sada, ne ispade iz toga ništa dostojno istorije. Glas mu je bio čist i zvonak, slogovi odsečni, rečenica jednostavna, ali nekako izmekšala i kao naprsla.
Od onoga dana kada ga je posetila njegova majka, on je shvatio, uprkos nekoj mahnitoj nadi, mahnitoj i pritajenoj, da je od sada njegov život samo tragična farsa koju ispisuju ljudi skoro isto toliko moćni kao bogovi.
Stajala je tu pred njim, krupna, jaka, sa velom preko lica, ispunivši ćeliju svojom ličnošću, svojom personom, svojim karakterom, svojim golemim šeširom sa perima i svojim haljinama koje su šuštale iako se nije pomerila ni jednog jedinog trenutka. Odbila je prosti zatvorski tronožac koji su joj ponudili ulani, ukazavši joj time čast kakvu još nikom valjda nisu ovdje ukazali, no ona se pretvarala da ne vidi da su stavili kraj nje prostu drvenu stolicu, užasno prostu ktaj njenih svilenih volana. Ostala je tako stojeći tokom cele posete. Govorila je s njim francuski, kako bi zbunila ulanskog oficira koji je stajao sa strane na pristojnoj razdaljini, sa isukanom sabljom preko ramena, što je bio pre pozdrav počasne straže jednoj plemkinji (čije je plemstvo bilo isto toliko staro koliko i samog imperatora) nego predostrožnost i opomena gordoj posetiteljki carskih kazamata.
“Baciću mu se pred noge”, šaputala je.
“Spreman sam umreti, majko!” reče on.
Ona ga preseče strogo, možda suviše strogo:
“Mon fils, reprenez courage!”
Sada je prvi put malko pomerila glavu u pravcu stražara. Glas joj je bio samo šapat, izmešan sa šapatom njenih svilenih volana.
“Stajaću na balkonu”, reče jedvačujno. “Ukoliko budem u belom, znači da sam uspela…”
“U protivnom, bićete u crnini, pretpostavljam”, reče on.
Trgnuše ga iz letargije doboši koji ponovo zabubnjaše, sad mu se činilo iz veće blizine, i on shvati, po toj oživljenoj slici koja je sve do sada stajala pred njim skamenjena u nekom nemom trajanju, da je čitanje presude završeno; oficir savi svitak; sveštenik se nagnu nad njim i blagoslovi ga znakom krsta; stražari ga uzeše pod ruke. Nije dozvolio da ga podižu, nego se, lak, uspravi na noge tek malko pridržavan dvojicom ulana. Odjednom, još dok nije ni prekoračio prag ćelije, u njemu se javi, negde u grudima, zatim ga obli celog, izvesnost da će sve to da se završi onako kako to traži logika života. Jer sve je sad protiv smrti, sve je na strani života u ovom košmarnom snu: njegova mladost, njegovo poreklo, slava njegove porodice, ljubav njegove majke, carska milost, pa i to sunce koje pada na njega dok se penje u kočije, ruku vezanih straga, kao kakav razbojnik.
Ali to potraja samo za kratko, samo dok kočije ne dospeše do bulevara gde ga čekaše bučna svetina dovedena iz cele carevine. Kroz proređene salve doboša čuo je šum gomile, njen preteći žamor, i video s mržnjom zamahnute pesnice. Gomila je klicala carskoj pravdi, jer svetina uvek kliče pobedniku. To ga saznanje skrši. Glava mu tek malko klonu na grudi, ramena se skupiše kao da se brani od udarca (doleteo bi po neki kamen), u pasu se pognu tek malo više. No to je bilo dovoljno da pučina oseti kako ga je hrabrost izdala, kako mu se gordost skršila. To izazva skoro radosno klicanje. (Jer svetina voli da vidi kako se lome gordi i hrabri.)
Pri vrhu bulevara, tamo gde počinju plemićke kurije i gde se gomila malko razredila, on podiže oči. U svetlosti jutarnjeg sunca ugleda bleštavobelu mrlju na balkonu. Nagnuta preko ograde, sva u belom, stajala je tamo njegova majka, a iza nje – kako bi još više istakli ljiljansku bleštavost njenih haljina – golemi tamnozeleni listovi filandendrona. (Znao je dobro tu haljinu, jer to bejaše porodična relikvija: jedna od njegovih pretkinja nosila je na nekom od carskih venčanja.)
Naglo se ispravi, skoro prkosno, željan da dovikne toj pretećoj svetini da jedan Esterhazi ne može umreti tek tako, da ne može biti pogubljen kao kakav drumski razbojnik.
Tako je i stao pod vešala. Kad je dželat pomerio klupicu pod njegovim nogama, još je očekivao čudo. Onda mu se telo zavrte na konopcu, a oči iskočiše iz duplji kao da je naglo ugledao nešto užasno i zastrašujuće.
“Gospodo, stajao sam na dva koraka od njega”, pričao je u oficirskom manježu još iste večeri onaj ulan nakostrešenih brkova. “Kada su mu stavili konop oko vrata, gledao je smireno u ruke dželata kao da mu vezuju brokatnu maramu… Dajem vam, gospodo, svoju časnu oficirsku reč!”
Dva su mogućna zaključka. Ili je mladi plemić umro hrabro i dostojanstveno, sa punom svešću u izvesnost smrti, držeći glavu visoko, ili je zaista sve to bila samo dobro smišljena režija čije je konce držala u rukama jedna ponosna majka. Prvu, herojsku verziju, podržavali su i širili, usmeno, a zatim zabeležili i u hronikama, sankiloti i jakobinci. Drugu, po kojoj se mladić sve do poslednjeg časa nadao nekom volšebnom obrtu, zabeležili su zvanični istoričari moćne habzburške dinastije, kako bi sprečili rađanje legende. Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.
Izvor: Danilo Kiš, “Enciklopedija mrtvih”, izabrana dela Danila Kiša u sedam knjiga, Arhipelag, Beograd, 2011. (str. 105. – 111.)