Odnedavno u vestima svi govore o antirasizmu, što bi se moralo svideti antirasističkim aktivistima u celom svetu. Izvršni direktori kao što je Larry Fink iz BlackRock-a, jedne od najmoćnijih finansijskih kompanija u svetu, kaže da je potrebno suprotstaviti se „sistemskom“ rasizmu. Knjige koje decu uče antirasizmu postaju bestseleri.
Piše: Arun Kundnani, The Guardian
Prevela: Slavica Miletić, Peščanik.net
Konzervativci sve to odbacuju kao nepotreban elitistički moralizam, ali ima se utisak da ne mogu prestati da govore o tome. Obe strane debate, međutim, sve vreme pogrešno pretpostavljaju da postoji samo jedna vrsta rasizma i ne prave razliku između dve antirasističke tradicije: liberalne i radikalne.
Liberalna tradicija smatra da je rasizam u suštini stvar iracionalnih uverenja i stavova. Njeni osnivači, među ostalima antropološkinja Ruth Benedict i jedan od prvih boraca za gej prava Magnus Hirschfeld, pokušali su da objasne uspon nacizma 30-ih godina 20. veka. Oni su zaključili da u društvima u kojima su raširene rasne predrasude, liberalnu demokratiju mogu potkopati politički ekstremisti koji raspaljuju rasnu mržnju kako bi se dokopali vlasti. Da bi otklonio tu opasnost, liberalni režim mora da objašnjava masama, posebno njihovim siromašnim i neobrazovanim pripadnicima, da rasistički stavovi nemaju legitimnu osnovu.
Taj pristup je i danas u jezgru liberalnog antirasizma, od entuzijazma za radionice o diverzitetu – u Sjedinjenim Državama to je biznis od 4,3 milijarde dolara, a prihvatilo ga je i osoblje britanskog ministarstva unutrašnjih poslova sa Suellom Braverman na čelu – do nade da će bolje predstavljanje u holivudskim filmovima uspeti da ukloni rasne predrasude. Novo je samo to što sad liberali nastoje da uklone rasističke stavove ne samo iz svesnog, već i iz iz nesvesnog dela psihe.
Radikalna tradicija, s druge strane, smatra da je rasizam stvar različite distribucije ekonomskih sredstava u različitim rasnim grupama. U članku iz 1938. o „rasizmu u Africi“, na primer, trinidadski pisac CLR James tvrdio je da britanski kolonijalni rasizam nije skup verovanja ili stavova, već struktura opšteprihvaćenih društvenih pravila i strategija koja je omogućila ekonomsku eksploataciju. Individualni rasistički stavovi nesumnjivo postoje, ali nisu presudan činilac. Na sličan način martinikanski psihijatar Frantz Fanon tvrdio je 1956. godine da moramo raskrstiti s navikom da „posmatramo rasizam kao ličnu sklonost, kao „psihičku manu“. U stvari, rasističkim uverenjima najčešće prethodi vojno i ekonomsko ugnjetavanje: ono ih omogućuje i legitimizuje. To „sistematsko ugnjetavanje ljudi“ može da se nastavi čak i ako većina građana nema ni svesnih ni nesvesnih rasističkih predrasuda.
Radikalni antirasisti tvrde da je jedini način borbe protiv takvog ugnjetavanja stvaranje autonomnih organizacija koje imaju moć da razgrade postojeće društvene sisteme i izgrade nove. Oni smatraju da je rasizam tesno povezan s kapitalizmom, delom zato što on slabi klasnu borbu odvajajući bele radnike od većine radnih ljudi u svetu. Što je još važnije, rasa je sredstvo koje kapitalizam koristi da bi intenzivnije izrabljivao neke kategorije radnika – porobljene, vezane ugovorom, kolonizovano seljaštvo, migrante – i opravdao odbacivanje onih ljudi koje vidi kao ekonomski suvišne.
Pravljenje razlike između liberalnog i radikalnog antirasizma menja debatu o tom pitanju. Konzervativni napadi na elitizam antirasista mnogima zvuče uverljivo zato što liberalni antirasisti zaista misle da je posao elita da obrazovanjem pripadnika radničke klase uklone njihova iracionalna uverenja. Radikalni antirasisti ne misle tako: oni mogu da očajavaju nad istorijskim odbijanjem belih radnika da se ujedine s drugim eksploatisanim klasama, ali dobro znaju da su im glavni protivnici bogate elite. Za njih je smisao antirasizma nalaženje načina da različito pozicionirane grupe radnih ljudi izgrade kolektivnu moć.
Tokom prethodnih pedeset godina liberalni antirasisti su uspeli da smanje rasne predrasude u međuljudskim odnosima, kao i da promene popularnu kulturu: obojeni su danas predstavljeni u holivudskim filmovima srazmerno svom prisustvu u američkom stanovništvu. Ali napredak u smanjivanju predrasuda i poboljšanju predstavljenosti nisu smanjili rasizam koji postoji u pravu, politici i široj ekonomskoj i institucionalnoj praksi.
Uzmimo, na primer, proterivanje više od milion ljudi, uglavnom Meksikanaca, iz Sjedinjenih Država 2021. godine. Iza te strategije stajala je potreba da se održi rasna podela rada širom sveta. Nije važno da li su službenik imigracione uprave koji je sprovodi i poslodavac koji od nje profitira, vredno radili na podizanju svoje svesti o diverzitetu. Sve se događa na strukturnom nivou na kom, od 70-ih godina 20. veka naovamo, rasizam sam sebe reprodukuje dok vladajuće klase Sjedinjenih Država i Evrope mobilišu neoliberalnu koncepciju tržišnih sila da bi porazile masovne pokrete za redistribuciju bogatstva. Ti porazi su omogućili nove načine dominacije nad crncima i globalnim jugom.
Nije reč samo o tome da je rasizam postao suptilniji i nesvesniji kad su njegovi otvoreni oblici pretrpeli poraz već pre svega o tome da više nije bilo potrebe za rutinskim, eksplicitnim potvrđivanjem rasne superiornosti. Rasnu neravnopravnost reprodukovali su tržišni sistemi i jačanje infrastruktura državnog nasilja koje se sprovodi radi rešavanja naizgled rasno neutralnih problema kao što su zločin, migracija i terorizmam. Prošle godine u Velikoj Britaniji su izdate 238.562 vize belim Ukrajincima, a samo 5.000 onih koji beže od ratova u Siriji i Avganistanu dobilo je mogućnost da bezbedno uđe u zemlju, što je još jednom pokazalo da je i britanska imigraciona politika u stvari politika rasne segregacije.
Mete tog oblika nasilja su milioni ljudi širom sveta koji su, u skladu s kriterijumima i zahtevima neoliberalnog kapitalizma, proglašeni za višak i označeni kao nosioci kulturnih vrednosti protivnih tržišnim sistemima. Više od 40,000 ljudi koji su pokušali da se domognu Evrope bežeći od razaranja u svojim zemljama, nastradalo je od 1993, uglavnom tako što se udavilo u Mediteranu. Po jednoj studiji Univerziteta Braun, to isto potrošno čovečanstvo ginulo je u globalnim ratovima protiv terora i droga – procenjuje se da je posle 11. septembra u ratnim zonama Avganistana, Pakistana, Iraka, Sirije i Jemena indirektno nastradalo 3.6 miliona ljudi. U Velikoj Britaniji policijsko nasilje najčešće je usmereno na naše zanemareno – najčešće crno – stanovništvo.
Liberalni antirasisti su nemoćni protiv tog novog strukturnog rasizma. Oni od nas traže da koristimo korektan rasni jezik, da osuđujemo konzervativne poslanike ili sportske komentatore kad koriste uvredljive reči; ali uklanjanjem neke reči ne uklanjaju se društvene snage koje stoje iza nje. Oni organizuju edukaciju o diverzitetu, ali ona ne uspeva jer počiva na pogrešnoj pretpostavci da rasizam danas prebiva pre svega u nesvesnom. Oni govore o „govoru mržnje“ i „zločinima iz mržnje“ jer pretpostavljaju da je ugnjetačka okrutnost izraz nesvesne mržnje – a ispuštaju iz vida korporativne direktore, ljude koji upravljaju sredstvima, zakonodavce, vladine zvaničnike, sudije, policajce, zatvorske čuvare, vojno osoblje i službenike imigracione uprave koji rutinski i mirno, bez mržnje, primenjuju infrastrukture rasističkog nasilja u ime bezbednosti i profita. Prebacujući rasizam na nesvesno, na upotrebu uvredljivih reči i ekstremističke obode društva, liberalni antirasisti skidaju svaku krivicu sa institucija koje su najodgovornije za rasističke prakse. Oni uspevaju da uvedu veći broj obojenih na više položaje u policiji, graničnim agencijama i vojsci, ali ne uspevaju da smanje broj obojenih koje ubijaju te iste agencije .
Zbog svega toga, videti rešenje u liberalnom antirasizmu – koliko god njegove namere bile dobre – znači doprinositi održavanju strukturnog rasizma. Beli liberali mogu junački da se suoče sa svojim nesvesnim predrasudama, ali strukture ostaju. Boriti se protiv rasizma danas znači raditi zajedno s organizacijama na razgrađivanju rasističkih infrastruktura – granične, policijske, zatvorske i vojne. To znači organizovati zajednice radi uklanjanja policije iz naših škola, preduzimati direktne akcije protiv deportacija i boriti se protiv korporacija koje trguju nasiljem. To dalje znači razumeti da siromašni na globalnom jugu imaju jednaka prava na svetske resurse kao i bogati stanovnici severa. Na kraju, to od nas zahteva da izgradimo ekonomiju brige o ljudima, a ne ubijanja – i da uzdižemo sve radničke klase bez obzira na boju kože. Radikalna tradicija sa svojim antikapitalističkim nabojem možda je nekad izgledala nepraktična. Danas je ona jedina delotvorna antirasistička politika.