Ministri finansija evrozone okupljeni u Evrogrupi ne uspevaju da se dogovore o makroekonomski učinkovitom i koordinisanom fiskalnom odgovoru na snažan recesioni pritisak pandemije COVID-19. Bojim se da će jedini rezultat njihovih pregovora biti gromoglasna saopštenja i impresivne brojke kojima se skriva irelevantnost i nedovoljnost usaglašenih politika.
Piše Yanis Varoufakis, Project Syndicate
Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net
Prva indicija u tom smislu je nedavno saopštenje o paketu finansijske pomoći za privatni sektor koji je usvojila nemačka vlada. Svetski mediji opisuju nemački paket kao finansijsku bombu tešku 550 milijardi evra, ali ako pažljivije ispitamo program, videćemo da je u pitanju nešto sličnije vodenom pištolju.
Sačinjen od mera odlaganja poreskih obaveza i otvaranja kreditnih linija, nemački paket pokazuje da njegovi tvorci ne razumeju prirodu tekuće krize. U pitanju je ona ista vrsta nerazumevanja koja je produbila krizu evra pre desetak godina. Sada, kao i onda, problem preduzeća i domaćinstava nije manjak likvidnosti, već kriza solventnosti. Da bi se dolazeća kriza zaustavila, vlade moraju „ići do kraja“ s nezabeleženim merama fiskalne ekspanzije. Nemački paket upravo to pokušava da izbegne.
Ministri finansija iz zemalja sa ekonomskim problemima ozbiljnijim od onih u Nemačkoj (na primer, iz Italije i Grčke) sigurno će pokušati da izdejstvuju potrebnu fiskalnu ekspanziju. Ali u tom pokušaju će se sudariti sa zidom odbijanja nemačkog ministra finansija i njegovih vernih saboraca u Evrogrupi. „Južnjaci“ će popustiti, a njihovo odustajanje će zapečatiti još jedan fiskalno irelevantan paket mera Evrogrupe koje će dolazeća recesija pregaziti kao parni valjak.
Kako mogu biti tako siguran? Mogu, jer sam bio tamo. Zastupao sam Grčku na sednicama Evrogrupe 2015, kada su očajnički pokušaji naše vlade da izbegne dodatne kredite i pad u još dublju recesiju doživeli poraz. Metodičnost s kojom su na našim sastancima blokirani svi pokušaji racionalnog dijaloga o primerenim fiskalnim politikama ključ je za razumevanje zašto Evrogrupa ne može organizovati uspešnu fiskalnu odbranu za period postpandemijskog šoka.
Među svim uvidima do kojih sam došao na tim važnim sastancima pre pet godina, jedan se posebno ističe: u obračunu sa ministrom finansija iz ugrožene zemlje, koji se usuđuje da iskaže protivljenje stavovima Berlina ili predloži rešenje koje ide u prilog stanovnicima Evrope, a ne samo finansijskom sektoru, sve je dozvoljeno.
To sam lično iskusio. Ako poslušate sate snimaka sa sastanaka Evrogrupe 2015, koji su sada svima dostupni, čućete predsednika Evrogrupe kako preti obustavljanjem pregovora ako se usudim da izložim pisani predlog koji Nemačka nije želela da vidi na dnevnom redu (da bi posle toga obavestili medije da sam na sastanak došao „praznih ruku“).
Onda me je šef Evropskog mehanizma za stabilnost – evropskog fonda za finansijsku pomoć – optužio da previše brinem o zaduženim domaćinstvima, a premalo o kapitalizaciji (već propalih) banaka. Ne zaboravimo da je nemački ministar finansija Wolfgang Schäuble tražio da se dobit Evropske centralne banke od trgovine grčkim obveznicama usmeri u nemački budžet – „moj budžet“, govorio je. Evropska unija se složila da bi novac trebalo vratiti Grčkoj; ali na kraju ga je Schäuble ipak zadržao.
Ministri sa severa Evrope mahali su pretnjom „grexita“ i planom B (alternativna valuta za Grčku) da bi me naterali da pristanem na dalje zaduživanje. Umesto realističnog rasterećenja i restrukturisanja dugova, dobili smo seriju ultimatuma „uzmi ili ostavi“, uz duge spiskove katastrofa koje će snaći naš narod ako ne pristanemo na nove kredite i ne prihvatimo dodatne mere štednje koje su garantovale da Grčka nikada neće uspeti da otplati svoje dugove.
Audio snimci sa sastanaka Evrogrupe 2015. pružaju slušaocima priliku da otkriju kakvim krvavim sportovima se bave nosioci nekontrolisane moći. Sve je tu: istorijske odluke koje ne bi podnele test osnovnih naučnih znanja i proste matematike, pretnje i zastrašivanje slabih, jedva prikrivena krađa, lažne vesti kojima se napada svako ko se usudi da pruži otpor. Konačno, ali ne i najmanje važno, prezir prema transparentnosti, kontrolama i kočnicama koje su krucijalne za svaku demokratiju.
Nije neobično to što ove teme sada dobijaju na značaju svuda na zapadu. Sastanci Evrogrupe 2015. godine, usuđujem se da tvrdim, bili su polje na kome je evropska demokratija doživela poraz, što je odjeknulo ne samo u Evropi, već i širom sveta. Nije prošla ni puna godina, a brexit i Trumpova pobeda su postali stvarnost, a ne samo nezamisliva mogućnost. Sve prakse koje liberalni establišment danas oštro osuđuje primenjivane su na sastancima Evrogrupe – one iste institucije koja sada treba da odluči kako će Evropa odgovoriti na recesiju posle pandemije.
Evroskeptici, bilo van Evrope, kao Trump i Putin, ili unutar EU, kao Viktor Orbán u Mađarskoj, Matteo Salvini u Italiji, Marine Le Pen u Francuskoj, sigurno su se obradovali objavljivanju snimaka sa sastanaka Evrogrupe. Ali njihovo objavljivanje je pre svega u interesu evropejstva. Pokazati građanima kako izgleda proces donošenja odluka u EU, sa svim njegovim ružnim stranama, to je preduslov za osnaživanje demokratskih snaga koje žele da sačuvaju Evropsku uniju tako što će povratiti kontrolu nad našim institucijama.
Evropljani nisu glupi. Čak i ako ne znaju šta se tačno događa iza zatvorenih vrata institucija koje donose odluke Evropske unije, oni jasno vide da se donetim odlukama resursi ne koriste na način koji štiti interese Evropljana u većini država članica.
Dužnost nam je da pokažemo građanima da se čak i u našim liberalnim demokratijama odluke rutinski donose u njihovo ime, protiv njihovih interesa i bez njihovog znanja, voljom funkcionera koji preziru demokratiju i kada se pretvaraju da je štite.
Ako ne uspemo, odluke koje će EU doneti tokom ove pandemije – o fiskalnoj politici, zelenim investicijama, zdravstvu, obrazovanju, migracionoj politici – biće kontraproduktivne, kao i odluke koje su produbile krizu evra pre deset godina. Od toga koristi mogu imati samo političari slični Trumpu i Putinu, ljudi poput Orbána, Salvinija i Le Pen u Evropi, svi oni koji žele da iznutra razore naše zajedničke institucije.