Možda Britanija i Amerika nisu bile podeljene zajedničkim jezikom, onako kako je George Bernard Shaw nekom prilikom tvrdio, ali Evropska unija očigledno jeste podeljena rečju koja je trebalo da posluži kao njen kamen temeljac: ta reč je solidarnost.
Piše Yanis Varoufakis, Project Syndicate
Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net
Zli demon koji pokušava da razjedini Evropu nije mogao odabrati bolji trenutak i način ulaska pandemije na evropski kontinent. Italija, zemlja koja još trpi posledice poslednje finansijske krize i ima najniži potencijal za rast, najveći javni dug i neznatan prostor za fiskalne intervencije, najteže je pogođena pandemijom. Ekonomska implozija koja sledi samo će uvećati patnje njenog stanovništva.
Španija, koja je zbog krize evra prošla kroz zastrašujuće stope nezaposlenosti i tragične prizore izbacivanja ljudi na ulicu, takođe je epicentar pandemije korona virusa. Što se tiče Grčke, broj preminulih je na sreću mali, ali gubitak prihoda od turizma od kojih ekonomija zavisi pogoršaće decenijsku krizu koja nas je već gurnula u najdublju depresiju.
S druge strane, najmanje su ugrožene zemlje u dobrom finansijskom stanju, kako zdravstveno tako i ekonomski.
Dok se pandemijska situacija u Evropi iz dana u dan pogoršavala, devet šefova vlada evrozone izneli su predlog za emitovanje „korona-obveznica“ kojima bi se teret dodatnog zaduživanja – koje je neizbežno, jer evropske vlade moraju nadomestiti gubitak prihoda u privatnom sektoru – ravnomernije rasporedio na sve zemlje članice. Budući da za razliku od Japana, Britanije i Sjedinjenih Država Evropa nema centralnu banku koja može direktno finansirati ugrožene države, emitovanje evro-obveznica bi osiguralo da se novi dug ne svali na pleća onih koji su najmanje sposobni da ga ponesu.
Ta ideja nije ni nova ni komplikovana. Novo je samo to što je u situaciji pandemije predlog obrazložen pozivanjem na solidarnost sa najteže pogođenim zemljama na jugu Evrope.
Kao što su neki od nas predvideli pre ključnog sastanka ministara finansija evrozone, od tog predloga nije bilo ništa. Kao što smo i očekivali, „korona-obveznice“ su na sednici evrogrupe 9. aprila dobile crveno svetlo, čime je ideja o evro-obveznicama odložena na neodređeno vreme, možda i zauvek.
Takav ishod nije teško razumeti. Devet šefova vlada su računali da će prikazivanjem obveznica kao finansijskog otelovljenja ideje o evropskoj solidarnosti osigurati pozitivan odgovor. Ali procena im je bila pogrešna.
Dosta se govorilo o žestokom otporu koji je pružio Wopke Hoekstra, holandski ministar finansija, koji je stavljao veto na svaku naznaku ideje o zajedničkom evropskom zaduživanju. Većina komentatora zapadno od Rajne i južno od Alpa opisuje Hoekstru kao bezosećajnog severnjaka koji ne razume ideju solidarnosti. Geografska i emocionalna podeljenost Evrope nikada nije bila očiglednija.
Ali avaj, Hoekstra je u pravu: solidarnost nije dovoljan razlog i opravdanje za emitovanje evro-obveznica ili bilo kakvo zajedničko podnošenje duga. Suočen sa pojedincima i zajednicama koje pate mogu osetiti potrebu da im ponudim novac, utočište, možda i povoljan dugoročni kredit, ako nema banke koja bi to uradila. To bi bila solidarnost. Ali solidarnost me neće naterati da se zadužujem zajedno sa njima.
Pozivajući se na solidarnost u obrazlaganju predloga za emitovanje evro-obveznica, devet šefova vlada su bitku izgubili pre nego što je počela. Džek nema pravo da očekuje da Džil u ime solidarnosti pristane da se zajedno zaduže podizanjem kredita. I nema razloga da kaže da to nije fer.
Tako je evrogrupa pokopala ideju o evro-obveznicama. Pogođenim zemljama je umesto obveznica ponuđeno 27,7 milijardi evra (oko 0,22 odsto dohotka evrozone) u obliku direktne pomoći i još nekoliko stotina milijardi evra u obliku kredita.
Kritičari „štedljivih“ vlada na severu ukazuju na nekoliko zanimljivih dispariteta. Domaći fiskalni stimulus nemačke vlade iznosi impresivnih 6,9 odsto BDP-a, pa je tako veći čak i od američkog (5,5 odsto BDP-a). S druge strane, vlade Italije i Španije, koje se nalaze u neuporedivo težoj zdravstvenoj i ekonomskoj situaciji, mogu računati na fiskalne stimuluse od 0,9 i 1,1 odsto BDP-a. Zar to ne pokazuje da solidarnosti nema?
Možda je tako. Ali pretpostavimo na trenutak da Nemačka iz razloga solidarnosti odluči da svoj fiskalni stimulus podeli sa južnjacima sa slabijim fiskalnim kapacitetima. Makroekonomski efekti bi opet bili zanemarljivi, jer to ne bi bilo dovoljno za adekvatnu podršku ostatku evrozone. Ukratko, osim što je loš argument u raspravi o evro-obveznicama, solidarnost je makroekonomski irelevantna. Što je još gore, insistiranje na solidarnost je kontraproduktivno, jer produbljuje postojeće evropske podele i uništava ono malo solidarnosti što je ostalo.
I pre nego što nam je stigla pandemija severnjaci su strahovali da rasipni južnjaci samo čekaju priliku da se dokopaju njihovih ušteđevina. Pozivanja na solidarnost pojačavaju takve sumnje. Za projekat ujedinjenja Evrope i sprečavanja mogućeg raspada najbolje bi bilo odustati od solidarnosti i pozvati se na zdrav razum.
Štedljivi Holanđani i Nemci moraju shvatiti da bi njihovi viškovi bili mnogo manji da zaduženi Italijani, Grci i Španci nisu pristali na zajedničku valutu. Nisu li upravo deficiti južnjaka ono što kurs evra drži na dovoljno niskom nivou da Nemačka i Holandija mogu održati visoke nivoe neto izvoza. Otuda koristi od evro-obveznica ne treba objašnjavati solidarnošću. Prebacivanjem dela duga sa zemalja u deficitu na snažniji deo Unije, čime se usput smanjuje i ukupna količina duga evrozone (nižim dugoročnim kamatnim stopama, koje potvrđuju visoku kreditnu sposobnost EU), evro-obveznice bi zemlju kao što je Italija mogle zadržati u evro sistemu, što bi sprečilo topljenje viškova Holandije i Nemačke.
To je najbolje formulisao Adam Smith još 1776: „Mi ne očekujemo ručak od mesara, pivara ili pekara zbog njihove velikodušnosti, već zato što je to u njihovom vlastitom interesu“. Isto tako, prihvatanje evro-obveznica i promenu nakaradnih pravila evrozone ne možemo izdejstvovati apelovanjem na „velikodušnost“ zemalja sa viškovima. Jedini način da se zaobiđe veto severnjaka jeste upućivanje na Smithove „vlastite interese“ i razumevanje da će svaki predlog koji se kosi sa takvim interesima severnih država automatski dobiti veto.