Gašpar Mikloš Tamaš, istaknuti filozof iz Mađarske, gostovao je na konferenciji Thinking Beyond Capitalism u Beogradu. Rođen je u Klužu, a iz Rumunije je proteran 1981. godine zbog „opozicionog držanja“. Jedan je od ključnih učesnika promene režima u Mađarskoj. Od 1989. do 1994. godine G.M. Tamaš je bio poslanik u mađarskom parlamentu, no ubrzo se razočarao u rezultate i mogućnosti uspostavljene građanske demokratije, nakon čega svoju filozofsku i političku aktivnost postavlja na marksističke i materijalističke temelje.
Kada ste poslednji put bili u Beogradu?
Pre četiri godine. Držao sam predavanje na univerzitetu, i video se s nekoliko prijatelja, srpskih intelektualaca, koji su mnogo mlađi od mene.
Bilo je to u vreme studentskih protesta?
Da, još sam mogao da iskusim prisutnost pokreta na ulicama.
Mlađe genercije u zemljama bivše Jugoslavije upoznale su vas povodom podrške koju ste pružali studentskim pokretima. Držali ste predavanja na poziv studenata u nekoliko zemalja. Jesu li ti pokreti imali uspeha iz vaše perspektive?
Bio sam u Srbiji i u Hrvatskoj, a u Bosnu i Hercegovinu nisam mogao da odem pa sam se uključio preko skajpa. Da, gajio sam veliku simpatiju prema studentskim pokretima, i ono što se danas pokazuje kao njihov uspeh jeste da su učestvovali u obrazovanju jedne nove vrste inteligencije, koja brojčano nije velika, ali koja ima određenog uticaja. I tu postoji razlika između zemalja bivše Jugoslavije i drugih zemalja Srednje Evrope.
U čemu je razlika?
U zemljama bivše Jugoslavije makar postoji trpeljivost prema levičarskim grupama. Što je u Mađarskoj ili u Slovačkoj manje zamislivo. Naravno, nekadašnja Jugoslavija se u mnogo čemu razlikovala od drugih zemalja koje su imale sovjetski tip uređenja i, uza sve moguće kritike, na ovim prostorima i dalje je prisutna jedna poprilično snažna emancipatorska tradicija. Ta tradicija je, posebno posle šezdeset osme, nestala u drugim zemljama, dok je ovde samo svenula. Mislim da to ima svoje idejno-istorijske i intelektualne prednosti.
To se odražava i na studentske pokrete?
Eks-jugoslovenski studentski pokreti se donekle razlikuju od sličnih na drugim mestima ‒ ne od svih ‒ po tome što imaju jače veze s radikalnim emancipatorskim teorijama, prvenstveno s marksizmom. Ta teorijska privrženost, interesovanje i radoznalost je postojala, i danas je vidljiva na srpskoj, hrvatskoj, slovenačkoj levici. To je veoma važno, jer je, između ostalog, zbog toga moglo da opstane jezgro celog tog pokreta.
Prošle godine ste u optimističnom tonu pisali o radničkim pokretima i pobunama u Bosni i Hercegovini. Šta mislite o tome danas?
O tome, nažalost, ne znam dovoljno. Kada su ti događaji bili u jeku, čovek je mogao da bude relativno dobro obavešten, međutim sada se teško dolazi do informacija. Moj je stav da treba da učinimo sve da podržimo takve tradicionalne radničke pokrete, čak i kada nam je jasno da su veliki narodni pokreti tog tipa u manjinskom položaju u odnosu na druge zahteve i oblike pobuna. Iz perspektive zemlje kakva je Mađarska, u kojoj sada industrija jedva da postoji, čak i sredstva borbe takvih pokreta tonu u zaborav. Nedavno se dogodio jednočasovni štrajk u fabrici salama Herc, i cela Mađarska je bila zaprepašćena. U tolikoj meri je neobično da se dogodi nekakva radnička pobuna.
Onda je iluzorno da očekujemo trajnije pozitivne rezultate?
Uprkos tome što radnicima dugujemo toliko da ih podržimo u takvim situacijama, ne možemo očekivati da će takvi pokreti dovesti do značajnih promena u postindustrijskim društvima. Pokret u BiH imao je svoje inventivne strane i polovičan uspeh, na kojima se stvar završila. To nam pokazuje koliko su se stvari promenile. Nekada su veliki štrajkački i protestni pokreti vodili osnivanju organizacija i zasnivanju tradicija unutar radničkog pokreta, što se danas ne događa. Evidentno je da su današnji pokreti, kao posledica opšte atomizacije, uglavnom kratkog daha. To je bez sumnje mana iz perspektive uspeha, jer takvi pokreti neće imati institucionalizovanu memoriju, dokumente, jedinstven jezik, a sve je to potrebno za politički uspeh.
Proteklih meseci događali su se masovni protesti u Makedoniji. Na ulice su izlazile različite društvene grupe, od studenata, preko prekarnih radnika, do penzionera. Makedonci i Albanci borili su se jedinstveno. Kako gledate na tamošnje događaje?
Ukoliko aktuelnoj vlasti, njenim pristalicama i albanskim nacionalistima pođe za rukom da razbiju to u borbi uspostavljeno jedinstvo, biću očajan. Sada je bitno da, za razliku od drugih mesta, nisu samo šovinisti na terenu. U našem regionu je retkost da se na teritoriji na kojoj postoje etnički problemi uspostavi međuetnička solidarnost na klasnoj osnovi i drugim političkim osnovama, i to je veoma ohrabrujuće.
Zašto?
Etnički problemi, rasne i verske suprotstavljenosti vekovima doprinose razoružavanju naroda, predstavljaju oruđe vladajućih klasa. Teško možemo da zamislimo da se udruže beli radnici s Romima u zemljama Istočne Evrope. No, da bi niži narodni slojevi ‒ da iskoristim taj stari termin ‒ dostigli bilo kakav uspeh u reformisanju i menjanju društva, takva udruživanja su neophodna. Tu se pokazuje i jedan od problema određenih novih pokreta koji veoma ispravno brane diskriminisane grupe ‒ žene, Rome, LGBT populaciju, emigrante, muslimane, itd. ‒ da se istovremeno glavna linija borbe premešta s emancipatorskih ciljeva na ljudskopravaške ciljeve u užem smislu. Mase ‒ čija je većina nažalost inficirana rasizmom ‒ stiču utisak da levica brani neprijateljske manjine, dok većini eksploatisanih ne pruža ništa. To je fatalno. Između ostalog, s time se bori čitava evropska levica. U desničarskoj državi poput Mađarske ništa drugo se i ne zna o levici. Ako pitaš nekog politički ne preterano zainteresovanog čoveka šta karakteriše levicu, reći će: brane LGBT populaciju, žene, Rome, emigrante. Čemu se mnogi protive, premda iz različitih razloga. Dakle, to zaglavljivanje u ulogu odbrane manjina čini poziciju novih socijalnih pokreta veoma teškom.
Šta je razlog tome?
Ne biraju sami tu poziciju. Jedan od razloga je što je veoma mali deo radničke klase koji je i dalje unutar preduzeća. Danas su to uglavnom konzervativne grupe koje pokušavaju da brane svoja radna mesta i trenutnu situaciju, jer vide da je milionski red onih koji bi ta radna mesta mogli da preuzmu. Nezaposlenost je oduvek bila veliki oslonac kapitalizma, ali nikada u tolikoj meri kao danas, i zbog toga se veoma retko događa da zaposleni u kapitalističkim preduzećima stanu na stranu diskriminisanih grupa, prekarnih radnika, duboko siromašnih i da jedinstveno delaju s njima. Događa se, ali retko. To je jedno od najznačajnijih pitanja koje mora biti rešeno, inače ćemo ostati marginalni, kakvi smo danas.
Kako se dogodilo to sužavanje levice na usko shvaćena pitanja ljudskih prava?
Mogli bismo reći da je počelo prvog avgusta 1914. godine, kada su socijaldemokratske partije izglasale ratne budžete i zajmove, čime su odustale od najznačajnije tradicije radničkog pokreta i stale na stranu nacionalizma. Sledeću krizu predstavlja staljinizam, koji je takođe zauzeo nacionalističko stajalište, što se vidi u Staljinovoj teoriji socijalizma unutar jedne države i imperijalističkoj politici Sovjetskog Saveza. Treća velika kriza socijaldemokratije jeste njeno samoubistvo u neoliberalnoj eri kada u potpunosti raskida sa svojom prošlošću i zauzima poziciju najograničenije građanske klasne politike blerovskog i šrederovskog tipa. Dakle, raspala se stara, klasno bazirana levica, koju su zastupale socijalističke i komunističke partije ‒ ne tvrdim da su to činile adekvatno, ali nekako ipak jesu ‒ i radnička klasa nije imala načina da obnovi svoje organizacije, sindikalne, socijaldemokratske, komunističke, budući da se ukinula kao politički subjekt.
Kako to utiče na položaj radnika?
Radnik koji je sve više istisnut u mala preduzeća, sve više u oblast usluga, nije isto što i radnik velikih preduzeća. Podjednako je eksploatisan, ali se njegov politički, socijalni i strateški položaj korenito promenio. Do šezdesetih, sedamdesetih, nijedna politika nije mogla da izostavi iz vida situaciju u preduzećima poput Fiata, Renoa, Čepela, brodogradilišta u Gdanjsku. Ta gigantska preduzeća klasičnog industrijskog doba ujedno su bila utvrđenja proletarijata. Tome je došao kraj i ono što danas opstaje kao levica naslednica je nove levice, koju su, s izuzetkom Italije, gde je postojala radnička nova levica, uvek činile grupe intelektualaca i pripadnika srednje klase. Naslednici klasične levice jedva su vidljivi.
Rekli ste da je radnička klasa prestala da postoji kao politički subjekt. Šta to znači za levicu danas?
To levici nameće veliki teorijski zahtev. Rasprave radi, uprostimo stvar i recimo da su revolucionarni subjekt studenti. Onda politička teorija, mora znati da objasni zbog čega bi drugi trebalo da se priključe studentskom ili sličnim pokretima, šta je to što nadilazi partikularne zahteve tih pokreta. I tada iskrsava pitanje šta je emancipatorski interes naroda u datom trenutku. Da li da razgrade represivnu državnu birokratiju, ili da pojačaju institucije države blagostanja, što podrazumeva rast birokratije. Sad sam, naravno uprostio stvar, ali to je jedna autentična dilema.
U čemu je značaj teorije?
Levicu treba da karakteriše dvojnost odbijanja i inovativnosti, inače neće imati šta da kaže drugima. Jer ne sme ceo život biti naprosto ispunjen negativnim stavovima o društvu u kojem čovek živi. Takvo mišljenje je sasvim legitimno, ali nije odgovarajuće duševno stanje da bi se drugima pomoglo. Ovo su tmurna vremena, problemi su veliki, a ljudima je potrebna pomoć. Zbog toga smatram da i instrumentalni razlozi opravdavaju važnost jakog teorijskog diskursa na levici.
Mislim da zadaci koji su pred nama ne opravdavaju pragmatizam. Znam da i ovde u Srbiji različite levičarske grupe pokušavaju da izgrade jedinstvenu platformu. To je bez sumnje potrebno, ali ništa nije potrebnije od doslednosti, jasnog sagledavanja situacije i cilja.
Ima li danas, po vašem mišljenju, levih snaga koji udovoljavaju tim zahtevima? Recimo Siriza, Podemos ili slovenački IDS?
Ima mnogo grupa i ljudi o kojima nemam negativan stav. Koliko god da su ciljevi Sirize skromni ‒ jer u svojoj konkretnosti skromniji su od ciljeva grčke socijaldemokratije sedamdesetih godina ‒ nisu lagali ljude. Jasno su rekli: ono što želimo postići nije socijalizam, već spas velike većine stanovništva Grčke od onog najgoreg, i budući da nemamo dovoljno snage, pokušaćemo da izvršimo pritisak, da ucenjujemo, da taktiziramo, ne bismo li sprečili Zapad da nas potpuno uguši. Objasnili su da imaju ograničene ciljeve, da bi hteli mnogo više, ali da to trenutno nije moguće.
Nadalje, tu su pobede manjih razmera, poput lokalnih izbora u Madridu i Barseloni, koji pokazuju kakve ljude dotični pokreti biraju za lidere. Meni se posebno dopada to što su u Madridu izabrali jednu relativno stariju ženu, Manuelu Karmen koja ima 71 godinu. Dakle nije prevladao čak ni kult mladih, inače karakterističan za pokrete. U tome ima znatne doze ozbiljnosti, kada ne upravljaju samo oni jaki, energični, mladi, seksualno privlačni, nego i drugi ljudi koji moraju dobiti reč.
Levica je veoma raznovrsna. Ima i svoje sekte, koje nose određene vrline. Na primer, u Jugoistočnoj Evropi osamdesetih godina kontinuitet tradicije pobune opstao je zahvaljujući malim anarhističkim grupama koje danas više nemaju značaja. Na drugim mestima je avangardna umetnost obezbedila taj kontinuitet. Dakle, iz ove perspektive, ne smatram situaciju beznadežnom.
Rekli ste da je doslednost važna za levicu. Uprkos internacionalističkoj tradiciji, ima aktera na levici koji prave kompromise s nacionalizmom. Kako gledate na to?
Jedan, recimo, legitiman izvor toga je antiimperijalistička tradicija. Istorijski gledano, svugde gde su socijalistički pokreti ostvarili uspeh imali su jaku antiimperijalističku i antizapadnu notu. Ti uspesi nisu slučajno ostvareni na periferijama. Zapad se i dalje veoma nasilno ophodi prema zemljama periferije, nameće im vlastitu politiku i ostvaruje vlastite interese na uštrb njihovog ‒ to je neosporivo. Ali nije slučajno tradicija levice internacionalistička. Jasno je da je klasni apekt najvažniji za levicu, i to iz perspektive jednakosti i iz perspektive podređenosti kapitalu u procesu rada. Borba za interes eksploatisanih, potlačenih, otuđenih ima, van ikakve sumnje, internacionalni karakter, jer to su internacionalni fenomeni, uključujući i etničke probleme. Tretiranje etničkih manjina kao otpada neupotrebljivog za kapitalizam nije lokalni problem. A ja ne znam za nacionalistički pokret koji je bio solidaran s isključenima. Naravno, prvobitni protivnik demokratskih nacionalista jeste strana elita. No, nije slučajnost da nacionalna elita može da iskoristi te pokrete za vlastite ciljeve.
Ali nacionalizam je samo jedna od opasnosti koje vrebaju na levici. Suprotan slučaj je takođe opasnost: kada neko zbog svog, možda opravdanog gađenja na nacionalizam, rasizam, etnicizam, suviše lako ulazi u savez s liberalima.
Levica mora da očuva svoju autonomiju, bez obzira na to ko kakvo mišljenje ima o političkim snagama van levice.
Šta je s istorijskim revizionizmom? Da li ste pratili dešavanja u Srbiji?
Da. Draža Mihailović. Juče sam bio u jednoj beogradskoj kafani, u kojoj su na zidu visile slike Draže i Tita.
A kakva je situacija u Mađarskoj?
Najmračnija moguća, ali tako je svuda u Istočnoj Evropi. U Mađarskoj rehabilitacija vođstva i snaga koji su bili u savezništvu s nacističkom Nemačkom ‒ izuzev pripadnike Strelastog krsta ‒ do te mere je potpuna da je možemo smatrati završenom. U suštini, u Mađarskoj se stvara slika da je učešće u Drugom svetskom ratu bilo opravdano kao krstaški rat protiv komunističkog Sovjetskog Saveza, i kao sredstvo da se vrate teritorije izgubljene Trijanonskim sporazumom. Političari sada već odlaze toliko daleko da je, na primer, Viktor Orban oduševljeno govorio o prednostima i vrlinama vojne diktature na jednoj međunarodnoj konferenciji, gde je stajao pored Al-Sisija, egipatskog vojnog diktatora. Rekao je da ima takvih vremena kada jak vojnik preuzme vlast od slabog civila, i da smo tokom mađarske istorije više puta videli da je to bilo korisno.
Moje mišljenje o tome je da to ne treba trpeti, ali niti mu dati centralni značaj. Duboko sam uveren da će se promenom političke situacije te stvari istrošiti.
Političko vođstvo Mađarske odlučilo je da gradi zid na granici sa Srbijom, da bi se sprečio prelazak migranata. Kakvu politiku vodi Zapad prema migrantima?
To je, nažalost, bolno jednostavno pitanje. Neosporna je odgovornost Zapada, budući da su to pitanja čiji je bazični uzrok uvek kolonizacija. Naravno uzročnici problema nisu današnja zapadnjačka deca, čak ni njihove čukundede. Istorijska odgovornost, međutim, postoji.
S druge strane, aktuelni oblik kapitalizma pretvara većinu radničkih ruku u višak, kako u nacionalnim ekonomijama, tako i u globalnoj ekonomiji.
Da su aktuelne kvote neodržive, da je to previše za evropske države, to je jedna od najogavnijih stvari koje sam čuo u poslednje vreme. U Mađarskoj je svega nekoliko stotina migranata dobilo dozvolu boravka, dok vlada govori o stotinama hiljada.
Šta činiti?
Ovaj problem nije rešiv u okvirima postojećeg sistema. A to ujedno znači da je potreban novi sistem, budući da se radi o jednom od najznačajnijih pitanja. Potrebna je jaka međunarodna levica koja će napokon da nastavi emancipatorski rad i da se seti reči kakve su svetski mir, prijateljstvo između naroda, internacionalnost, solidarnost, jednakost među nacijama. Jer iako su ta gesla zastarela, ispravna su. Samo što smo postali toliko cinični da se nasmejemo na njihov spomen.