Svi kažu da je 2016. bila katastrofalna, ali tačnije je reći da je to bila godina istine o našim elitama. Od brexita i uspona Trumpa, AfD-a i sličnih, naše elite pokazuju zabrinutost za opstanak liberalnog društva. Ali ne zato što su liberalne, već zato što se boje za sebe. To je ključna razlika: njima je sopstveni opstanak važniji od svega, pa i od borbe za pravdu, koju niko ne bi ni pominjao da nema uspona desnice. Toga se u Nemačkoj ljudi više boje od izumiranja šuma ili atomskog rata. To jest, boji se onaj deo društva koji ima šta da izgubi.
Autor: Jakob Augstein, Spiegel
Preveo: Miroslav Marković, Peščanik.net
Tu se ne radi o novcu, jer desnica je u tome neoliberalna kao i većina ostalih partija. I ona smatra da je novac najsigurniji u džepovima bogatih. Radi se o nečem drugom: urbane sredine, obrazovane elite, emancipovane žene, ravnopravni gej ljudi opravdano strahuju od mogućeg gubitka svojih sloboda. Društvo o kome sanja AfD nije seminar o rodnoj ravnopravnosti ili gej klub, već ono iz 50-ih godina prošlog veka kada je policija prebijala „perverznjake“ i kada se nasilje u porodici zvalo „zavođenjem reda“.
Desnica elitama kvari uživanje u kapitalizmu. Dok se traga za dubljim uzrocima desničarske revolucije – previše političke korektnosti? – jasno je da su oni pre svega ekonomski. Nemački BDP je od 1991. do 2013. porastao za 29 odsto, dok je neto prihod domaćinstava iz srednje klase povećan za 12 odsto, dok je 30 odsto domaćinstava sa najnižim dohotkom 2013. zarađivalo koliko i 1991.
Peter Bofinger, profesor ekonomije i savetnik Angele Merkel, smatra da su pristalice AfD-a ljudi isključeni iz opšteg ekonomskog razvoja: „Porast nejednakosti raspiruje populizam i ugrožava svet kakav poznajemo“. Ekonomista Marcel Fratzscher u glasilu nemačke buržoazije Die Zeitu kaže: „Čak 70 odsto nemačkih građana smatra da je socijalna nejednakost prevelika. Sve više ljudi se oseća izopštenima iz društva. Oni sve više rade sve manje isplative poslove“. Isti taj Die Zeit je pre pet godina napisao da se u Nemačkoj živi bolje kao ikada pre. To je verovatno bilo tačno, ali samo za čitaoce Die Zeita i Spiegela. Tada, kada se uspon desnice još uvek mogao zaustaviti, političare i medije nije zanimalo stvarno stanje stvari. Tek sada kada je „naš svet“ ugrožen, elite su se uznemirile.
Očigledno je da neoliberalni kapitalizam uništava demokratske temelje sopstvenog postojanja. Sociolog Wilhelm Heitmeyer je u svojoj studiji „Stanje u Nemačkoj“ blagovremeno upozorio šta se dešava sa društvom smanjene političke participacije, u kome sve manje ljudi ima pristup materijalnim i kulturnim dobrima. I to je suštinski problem sa delom javnosti koja sebe smatra demokratskom i liberalnom: oni vide samo sebe, a ostali ih uopšte ne zanimaju. Ovaj fenomen je bio vidljiv i u kasnije izbrisanoj rečenici iz prvog nacrta poslednjeg izveštaja o siromaštvu: „Verovatnoća za političku promenu je veća kada je podržavaju ljudi sa visokim primanjima“.
Političari i novinari u liberalnim društvima ne rade u korist svih, već samo svoje klijentele. Izopšteni se ne računaju. To se vidi iz još jedne izbrisane rečenice izveštaja o siromaštvu: „Ljudi sa nižim primanjima odustaju od učešća u političkom životu, jer iz iskustva znaju da ih političari ignorišu pri donošenju odluka“. Ova pretpostavka više nije tačna. Izopšteni su se pobunili i velika većina njih je svoj glas dala AfD-u. I to nije glas za napredak, već za rasizam, ksenofobiju i neslobodu.
Nils Minkmar iz Spiegela piše: „Naše otvoreno društvo zasnovano na univerzalnim ljudskim i građanskim pravima, sa razumnom socijalnom državom, nepristrasnim medijima i pravnom državom, koje se kreće ka sve većim evropskim integracijama – sve to što je do juče bila naša svakodnevica, danas je nedostižna utopija“. Još gore: ono što je do juče bila naša svakodnevica ispostavilo se kao iluzija.