Izlaganje na književnoj večeri na koledžu Xavier 9.3.2026. u Kolkati.
Znam da smo se ovde okupili da bismo razgovarali o mojoj knjizi „Mother Mary Comes to Me / Javlja mi se Majka Marija“. Ali kako da ne pomenemo divne gradove – Teheran, Isfahan i Bejrut koji su u plamenu? U duhu otvorenosti i netaktičnosti moje majke Meri, želim da kažem par reči o ničim izazvanom i nelegalnom napadu Amerike i Izraela na Iran. To je, naravno, nastavak američko-izraelskog genocida u Gazi. Isti stari zločinci koriste isti stari model. Ubijanje žena i dece. Bombardovanje bolnica. Bacanje tepih-bombi na gradove. A onda izigravaju žrtve.
Piše: Arundhati Roy, Zeteo
Prevela: Milica Jovanović, Peščanik.net
Ali Iran nije Gaza. Ovaj rat može da se proširi i proguta čitav svet. Na ivici smo nuklearne katastrofe i ekonomskog kolapsa. Ista zemlja koja je bombardovala Hirošimu i Nagasaki možda se sprema da baci bombu na jednu od najstarijih civilizacija na svetu. Biće drugih prilika da se o tome detaljnije govori, pa ću ovde reći samo da sam na strani Irana. Nedvosmisleno. Svaku nužnu promenu režima – američkog, izraelskog i našeg indijskog – moraju sprovesti građani, a ne neka naduta, lažljiva, prevarantska, pohlepna, grabljiva imperijalna sila i njeni saveznici koji primoravaju čitav svet na pokornost.
Iran im se suprotstavlja, dok im se Indija klanja. Sramota me je od toga koliko naša vlada nema hrabrosti ni časti. Nekada smo bili siromašna zemlja krajnje siromašnih ljudi. Ali bili smo ponosni, dostojanstveni. Danas smo bogata zemlja sa krajnje siromašnim, nezaposlenim ljudima kojima se umesto hrane dele mržnja, otrov i laži. Izgubili smo ponos. Izgubili smo dostojanstvo. Izgubili smo hrabrost. Njih ima još samo u bolivudskim filmovima.
Kakvi smo mi to ljudi kada naša izabrana vlada nije u stanju da ustane i osudi Ameriku koja kidnapuje i ubija šefove drugih zemalja? Da li bismo voleli da to neko radi nama? Šta treba da znači to što je naš premijer otputovao u Izrael i zagrlio Benjamina Netanjahua samo nekoliko dana pre napada na Iran? Šta treba da znači to što je naša vlada potpisala ponižavajući trgovinski sporazum sa Amerikom koji bukvalno prepušta sudbini naše seljake i radnike tekstilne industrije, samo nekoliko dana pre nego što je Vrhovni sud SAD-a proglasio Trampove carine nezakonitim? Šta znači to što nam Amerika „dozvoljava“ da kupujemo naftu od Rusije? Za šta nam je još potrebna njihova dozvola? Da idemo u toalet? Da uzmemo slobodan dan? Da obiđemo svoje majke?
Svakog dana američki političari, uključujući Donalda Trampa, javno nas ismevaju i ponižavaju. A naš premijer se kikoće svojim poznatim ispraznim smehom. I nastavlja da grli moćnike. Na vrhuncu genocida u Gazi, vlada Indije poslala je hiljade siromašnih indijskih radnika u Izrael da zamene proterane palestinske radnike. Danas, dok se Izraelci skrivaju u bunkerima, čitamo kako se indijskim radnicima ne dozvoljava pristup skloništima. Šta, dođavola, sve to treba znači? Ko nas je doveo u taj apsolutno ponižavajući, bestidan, odvratan položaj?
Neki od vas pamte kako smo se sprdali na račun onog pompeznog izraza iz komunističke Kine „poslušni pas imperijalizma“. Ali rekla bih da nas to u ovom trenutku tačno opisuje. Izuzev, naravno, u našim toksičnim filmovima gde se u nekoj paralelnoj realnosti celuloidni heroji šepure kao pobednici u fantomskim ratovima.