Šarolika grupa centristički usmerenih komentatora u Evropi, na globalnom jugu, a posle izborne pobede Donalda Trumpa i u Sjedinjenim Državama, veruje da je zapad na silaznoj putanji. Naravno, nikada nije bilo više moći koncentrisane u rukama tako malog broja ljudi (na tako malo adresa) kao što je to danas slučaj sa zapadom. Ali možda upravo to znači da je moć zapada osuđena na propast?
Piše: Yanis Varoufakis, Project Syndicate
Preveo: Đorđe Tomić, Peščanik.net
U Evropi postoje dobri razlozi da priča o padu bude prihvaćena. Baš kao što je Rimsko carstvo premestilo prestonicu u Konstantinopolj, ne bi li produžilo hegemoniju za još jedan milenijum, prepuštajući Rim varvarima, tako se i težište zapada pomerilo prema Sjedinjenim Državama, dok su Britanija i Evropa prepuštene stagnaciji koja ih čini inertnim, zaostalim i sve manje bitnim.
Ali postoji i jedan dublji razlog za sumorno raspoloženje: to je sklonost da se opadanje predanosti zapada sopstvenom sistemu vrednosti (univerzalna ljudska prava, raznolikost i otvorenost) meša s procesom zalaska zapadnog dela sveta. Kao zmija koja odbacuje staru košuljicu, zapad pokušava da zaštiti svoju moć odbacivanjem sistema vrednosti koji mu je u dvadesetom veku omogućio nadmoć, ali u dvadeset prvom više ne može služiti tom cilju.
Demokratija nikada nije bila preduslov za uspon kapitalizma. Isto važi i za ono što danas nazivamo zapadnim sistemom vrednosti. Moć zapada nije izgrađena na humanističkim načelima, već na brutalnom izrabljivanju kod kuće, te trgovini robljem i opijumom i brojnim genocidima počinjenim u Americi, Africi i Australiji.
U periodu zenita, zapadna moć u prekomorskim zemljama nije imala nikakvih ograničenja. Evropa je slala u svet milione naseljenika da pokore druge narode i iskoriste njihove resurse. Pretvarajući se da domoroci na koje nailaze zapravo i nisu ljudska bića, mogli su da proglase njihovu zemlju za terra nullius, teritoriju slobodnu od naseljenika, neophodnu evropskim doseljenicima – što je bio prvi čin svakog genocida, od Amerike, Afrike i Australije do današnje Palestine.
Ali, mada neprikosnovena u prekomorskim delovima sveta, zapadna moć se kod kuće suočavala s izazovima potlačenih nižih klasa koje su se bunile zbog ekonomske krize i nesposobnosti mnogih da priušte sebi dovoljno dobara proizvedenih u fabrikama koje pripadaju malobrojnima. Sukobi su se prelili u velike sukobe zapadnih sila koje su se nadmetale za tržišta, što je kulminiralo izbijanjem dva svetska rata.
Zapadne elite su nakon toga bile prinuđene da učine izvesne ustupke. Kod kuće su pristale na javno obrazovanje i zdravstveni i penzijski sistem. Na međunarodnoj sceni, bes izazvan surovim ratovima i genocidima imao je za rezultat dekolonizaciju, univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i međunarodne krivične sudove.
U nekoliko decenija posle Drugog svetskog rata, zapad je uživao u toplini i sjaju distributivne pravde, mešovite ekonomije, raznolikosti, vladavine prava u zemlji i međunarodnog poretka utemeljenog na pravilima. Ekonomski posmatrano, opstanku takvih vrednosti u velikoj meri je doprinosio centralno planirani globalni monetarni sistem koji su osmislile Sjedinjene Države u Breton Vudsu, a koji je Americi omogućio da viškove reciklira upućivanjem u Evropu i Japan i tako dolarizuje zemlje saveznice da bi podstakla svoj neto izvoz.
A onda je 1971. Amerika postala zemlja deficita. Umesto da stegnu kaiš kao Nemačka, Sjedinjene Države su demontirale Breton Vuds i uvećale svoj trgovinski deficit. Nemačka, Japan, a kasnije i Kina, postali su neto izvoznici u razmeni s Amerikom, a ostvareni dolarski profite su usmeravani na Vol strit radi ulaganja i kupovine američkog državnog duga, nekretnina i deonica u koje su stranci smeli da investiraju.
Onda je američka vladajuća klasa doživela trenutak epifanije: Zašto bismo proizvodili stvari kod kuće, ako se možemo pouzdati da će strani kapitalisti svoje proizvode i dolare slati u Sjedinjene Države? Tako su kompletnu proizvodnju izvezli u inostranstvo i pokrenuli deindustrijalizaciju centara američke proizvodnje.
Vol strit se nalazio u središtu tog odvažnog i novog mehanizma recikliranja. Da bi uspešno odigrao svoju ulogu, morao je biti oslobođen svih kontrola. Za sprovođenje masovne deregulacije bila je potrebna ekonomska i politička filozofija koja će to podržati. Tražnja je proizvela odgovarajuću ponudu i tako je rođen neoliberalizam. Uskoro je svet bio preplavljen finansijskim derivatima koji su jahali na cunamiju stranog kapitala u njujorškim bankama. Kada se talas ispumpao 2008, zapad se zamalo slomio zajedno s njim.
Onda su uspaničeni zapadni lideri odobrili emisiju 35 triliona dolara za oporavak finansijera i istovremeno nametnuli mere štednje za stanovništvo. Jedini deo tih triliona koji je zaista uložen u mašine, utrošen je za izgradnju kapitala u oblaku kojim su velike tehno kompanije stekle punu moć nad srcima i umovima zapadnog stanovništva.
Kombinacija socijalizma za finansijere, urušavanja životnih izgleda za ljude na donjoj polovini dohodovne distribucije i predaje naših umova kapitalu u oblaku u vlasništvu velikih tehno kompanija rodila je Vrli novi zapad, čije dominantne elite nemaju nikakve koristi od sistema vrednosti iz prošlog veka. Slobodna trgovina, antimonopolska pravila, nulta emisija, demokratija, otvorenost prema migraciji, raznolikost, ljudska prava i Međunarodni sud pravde tretiraju se s istim prezirom s kojim su se Sjedinjene Države odnosile prema kompradorskim diktatorima nakon što bi im istekao rok upotrebe.
Evropa je nemoćna zbog nesposobnosti da federalizuje političku moć nakon što je federalizovala svoj novac, dok svet u razvoju nikada nije bio zaduženiji. Jedino Kina ima dovoljno snage da stane na put zapadu. Ironija je u tome što Kina ne želi da bude hegemon. Sve što Kina želi jeste da nesmetano prodaje svoju robu.
Ali zapad je uveren da mu je Kina smrtni neprijatelj. Kao Edipov otac, koji strada od sinovljeve ruke zato što je poverovao u proročanstvo da će ga ubiti sopstveni sin, tako i zapad bez predaha pokušava da prinudi Kinu da se odvaži i uputi ozbiljan izazov zapadnoj moći, na primer, pretvaranjem BRICS-a u nešto slično Breton Vudsu, ovog puta s juanom u ulozi dolara.
Zapad je u 2024. nastavio da jača. Ali, s propadanjem zapadnog sistema vrednosti, ojačala je i njegova rešenost da doprinese sopstvenom padu.