Ovih dana iznova prisustvujemo ritualu vlasti koji se sastoji od postavljanja (novih) rokova za dostizanje starog cilja – prosečne zarade od 500 evra u Srbiji. I pored stalnog rasta cena na malo i jačanja dinara u odnosu na evro, što dovodi u pitanje smisao postavljanja cilja u evro valuti, mnogi izražavaju sumnju u njegovu dostižnost. Bilo kako bilo, mnogo je važnije pitanje da li nam ove cifre daju realnu sliku o kvalitetu života većine građana Srbije.
Piše: Maja Krek, Nedeljnik / Novi plamen
Drugde sam detaljnije iznosila argumente protiv korišćenja prosečne zarade kao validnog pokazatelja materijalnog standarda stanovništva Srbije[1]. Ovom prilikom ću ih samo ukratko pobrojati, a nešto više ću se usredsrediti na problem nejednakosti i razmere siromaštva, prikazane preko različitih indikatora.
Realnost dohotka u Srbiji
Podsećanja radi, dva su osnovna problema kada je “prosečna zarada” u pitanju. Prvi je obuhvatstanovništva na koje se ovaj podatak odnosi. Ko je sve ušao u ovu statistiku i kojim metodom se dolazi do podatka o “prosečnoj zaradi”?
Od početka 2018. stari metod kojim je Republički zavod za statistiku (RZS) izračunavao prosečnu zaradu preko uzorka preduzeća čija je reprezentativnost dovođena u pitanje[2](Mesečno istraživanje o zaradama zaposlenih – RAD-1), zamenio je novi metod koji ne koristi uzorak već evidenciju Poreske uprave (PU) koja se prikuplja preko poreskih prijava. Zajedničko za ova dva pristupa je što mogu da uzmu u obzir samo zaposlene u formalnom sektoru (“na belo”). Novi metod je unekoliko proširio obuhvat i time što je, pored zaposlenih u radnom odnosu uključio i one koji rade po ugovoru o obavljanju privremenih i povremenih poslova (PP). Prema uporednoj računici prosečnih zarada za 2017. godinu koju je objavio RZS, prosečna zarada za tu godinu izračunata novim metodom bila je 2,7 odsto niža nego ona izračunata starim metodom. Dobra strana novog metoda računanja je što nam pored aritmetičke sredine zarada, daje i informaciju o modusu i medijani zarada, koje su validniji pokazatelji realnog materijalnog standarda.
Anketa o radnoj snazi (ARS), koju takođe sprovodi RZS, mogla bi da nam da mnogo sveobuhvatnije podatke o zaradama, jer prikuplja informacije o širem spektru aktivnosti koje donose neki dohodak stanovništvu. Međutim, ništa od ovih podataka se ne objavljuje, ni u domaćim izveštajima o ARS niti su dostupni u Eurostatovoj bazi podataka. Portal Radnik.rs je, koristeći Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, dobio od RZS podatak o prosečnoj zaradi izračunatoj preko ARS, koja je iznosila 35.399 dinara, što je za 23 odsto manji iznos od zvanične prosečne zarade u toj, 2016. godini, kada je iznosila 46.097 dinara. Velika prednost Ankete o radnoj snazi u odnosu na prethodno pomenute metode računanja prosečne zarade je u tome što ona uključuje i podatke o zaposlenima u neformalnom sektoru (“na crno”). Međutim, kao ni prethodna dva modela, ni ona pri izračunavanju prosečne zarade ne uzima u obzir one koji rade po ugovoru o delu ili autorskom ugovoru. Prema izveštavanju Radnik.rs, ne uzimaju se u obzir ni “vlasnici i suvlasnici firmi, preduzetnici i ortaci u preduzetničkoj radnji, samostalni umetnici, sportisti, poljoprivrednici i drugi radnici koji samostalno obavljaju delatnost”.[3]
Problem sa ova tri modela računanja prosečne zarade je, ukoliko nas zanima materijalna situacija stanovništva Srbije, to što nam ne daju jasnu sliku o tome koliki udeo stanovništva je isključen iz obuhvata, bilo da su u pitanju nezaposleni, neaktivni, ili oni koji se zahvaljujući širokoj definiciji ARS vode kao zaposleni, ali su zapravo isključeni kada je obračun prosečne zarade u pitanju. O njihovom položaju možemo samo da nagađamo.
U tom smislu se Istraživanje o prihodima i uslovima života (EU-SILC), metodološki ujednačeno anketno istraživanje koje se sprovodi u zemljama članicama EU i onima koje se kandiduju za članstvo, nameće kao jedino istraživanje koje nam daje detaljnije podatke o dohocima celokupnog stanovništva – koje su pritom dostupne javnosti. Podaci o svim dohocima domaćinstva se sabiraju i dele ponderom koji uzima u obzir broj i starost članova domaćinstva, tako da cifre koje vidimo u Eurostatovim tabelama predstavljaju dohotke ekvivalentnih odraslih osoba, odnosno jednočlanih domaćinstava.
Kada poredimo podatke iz iste godine dobijene različitim metodima, u tabeli jasno vidimo da što više raste obuhvat stanovništva na koje se odnose, to su vrednosti zarada i dohotka niže. Uzgred, moramo primetiti i kako je rast zarade od 40 evra od 2016. do prvog kvartala 2018, zapravo rast od tek oko 3.000 dinara (s obzirom na snižavanje kursa evra), a praćen je i stalnim rastom cena na malo.
Zanimljivo je porediti podatke o decilnoj raspodeli zarada koje je RZS objavio za novembar 2017.[4], sa onima o decilnoj raspodeli dohotka koje je Eurostat objavio za 2016. godinu. Očekivala sam da razlike i na dnu lestvice budu veće, s obzirom na to da SILC podaci uključuju i nezaposlene i neaktivne članove domaćinstava. Medijana zarada je iznosila tek 308 evra (RZS), a medijana dohotka celokupnog stanovništva 213 evra (SILC). Vrh devetog decila formalno zaposlenih je zarađivao 670 evra (RZS), a vrh devetog decila stanovništva je dohodovao 444 evra (SILC). Kako u publikaciji RZS za percentile nisu dati tabelarni podaci, iz grafika možemo otprilike proceniti da se u gornji 1% prema zaradama ulazi sa okvirno 1.600-1.700 evra, u poređenju sa 913 evra koliko je ulaznica u gornjih 1% na nivou dohotka celokupnog stanovništva. Treba napomenuti da se ovde radi o vrednostima zarade i dohotka na granici između 99. i 100. percentila. Nepoznato nam je dokle seže vrh stotog percentila, kakva je struktura i raspodela unutar njega, a samim tim i prosečna zarada i dohodak najbogatijeg procenta zaposlenih i stanovništva.
Društvene nejednakosti i šta im fali?
Drugi problem sa konceptom prosečne zarade je što ne govori ništa o nejednakostima, koje se u Srbiji povećavaju tokom perioda restauracije kapitalizma, a poslednjih godina dobijaju dramatične razmere. Ova tema je proteklih meseci u javnosti dobila izvesnu vidljivost, ali su najčešće pozivani sagovornici u medijima – stručnjaci koji pružaju apologetsku perspektivu. Tako uglavnom slušamo o neophodnoj, dobroj meri nejednakosti (uz nezaobilaznu metaforu o dobrom i lošem holesterolu), koju treba postići, dok se kao loša mera nejednakosti definiše ona koja podriva meritokratski princip. Meritokratija kao liberalna utopija je verovatno najžilaviji ideološki koncept, u tolikoj meri hegemon, da prolazi neprimećeno i kod onog dela javnosti koji ne bi prihvatio njegove krajnje konsekvence, ukoliko bi se o njima ikada povela rasprava.
Tako u javnim istupima na ovu temu možemo čuti karakterističan argument da lošu meru nejednakosti prepoznajemo po tome što onemogućava talentovanoj a siromašnoj deci, koja žele da napreduju, da pristupe obrazovanju i iskoriste ovaj kanal socijalne pokretljivosti kako bi se uspeli na socijalnoj lestvici. “Mi u nekim romskim naseljima danas u Srbiji imamo neke razne Nikole Tesle koji su naprosto izgubljeni resurs ovog društva”.[5] Ovakva vrsta argumentacije implicitno poručuje da je osnovni problem siromaštva to što pogađa neke ljude koji to ne zaslužuju. Zaista, šta ako, hipotetički, u nekom siromašnom naselju ne živi ni jedan mali Nikola Tesla? Jasno je da u realnosti nikada nije tako i da se talentovana (šta god to značilo) deca rađaju u svim klasnim i slojnim grupacijama, ali je zanimljivo napraviti takav misaoni eksperiment. Da li bi u tom slučaju bilo u redu da ovi ljudi žive u uslovima nedostojnim čoveka?
U bogatijim društvima se medicinski stručnjaci već neko vreme bave izučavanjem posledica nejednakosti. Osim što su primetili da materijalni položaj utiče na prosečan životni vek stanovništva, odnosno da oni sa nižim dohocima žive kraće od onih sa višim, opazili su i da postoje razlike u životnom veku između pripadnika različitih društava. Kada su podatke o prosečnoj dužini životnog veka u različitim razvijenim zemljama uporedili sa BDP-om tih zemalja, primećeno je da ne postoji korelacija. Stanovništvo nekih od najbogatijih razvijenih zemalja ima kraći prosečni životni vek od stanovništva manje bogatih razvijenih zemalja. Međutim, kada su umesto BDP istraživači uporedili stepen nejednakosti koji postoji unutar tih zemalja i životni vek njihovog stanovništva, pokazala se jasna korelacija. Ljudi u proseku kraće žive u društvima visoke nejednakosti, nego u društvima nižih pokazatelja nejednakosti[6] Istraživanja su zatim proširena i na druge oblasti, te su uključila i pokazatelje poput pismenosti stanovništva, smrtnosti odojčadi, udela zatvorenika u stanovništvu, mentalnih bolesti, poverenja u ljude itd. Došlo se do zaključka da su najrazličitiji društveni problemi povezani sa merom nejednakosti u društvu, a ne sa merom apsolutnog bogatstva. Ovde nemam prostora da detaljnije prikazujem objašnjenja koja istraživači nude za primećenu korelaciju, mogu samo pomenuti da naglašavaju društvene uzroke dugoročne izloženosti stresu, koja ima negativan uticaj na zdravlje, kao i važnost psiholoških efekata povezanih sa visokim nejednakostima, poput manjeg poverenja u ljude ili stresa koji je uzrokovan strahom od toga kako nas okolina ocenjuje u kontekstu statusne hijerarhije[7].
Siromašna društva se mahom ne bave ovakvim istraživanjima jer su zaokupljena pukim preživljavanjem. Kada zdravstvenom i obrazovnom sistemu nedostaju ulaganja u bazične potrepštine, postoji veliki prostor za njihovo unapređenje prostim ulaganjem materijalnih sredstava. Neadekvatnost i nedostupnost zdravstvenih usluga velikom delu stanovništva izvesno ima veliki negativan uticaj na zdravlje stanovništva, te je očekivano da i povećanje BDP i ulaganja u zdravstvo mogu da donesu i značajne rezultate u produženju životnog veka. No, ovo ne znači da, pored direktnog uticaja nemaštine, na ljude u siromašnim društvima nejednakost nema negativni uticaj kakav ima u bogatijim društvima – samo je taj uticaj teže merljiv.
Podsećanja radi, Srbija je trenutno zemlja sa najvećim nejednakostima u Evropi[8], a ove nejednakosti su još dramatičnije kada se pogleda samo stanovništvo mlađe od 65 godina. U celokupnom stanovništvu Srbije odnos ukupnog dohotka najbogatijih i najsiromašnijih 20 odsto stanovništva (petog i prvog kvintila) je 9,7. Prema podacima Eurostata, kada se posmatraju samo mlađi od 65 godina ova cifra se penje na 10,9.
Mnogi nalazi Istraživanja o prihodima i uslovima života krajnje su dramatični. Ne samo što je na nivou Evrope zemlja najdubljih nejednakosti, Srbija je najgore rangirana po mnogim važnim pokazateljima koji svedoče o jako lošem kvalitetu života njenih stanovnika. Na pitanje o tome koliko im je teško da priušte pristup zdravstvenim uslugama[9], 37,5 odsto ljudi je odgovorilo sa “veoma teško”. Iza nas je Grčka gde je ovakav odgovor dalo 33,1 odsto ljudi i Makedonija sa 20,5. Prosek ovakvog odgovora za EU je 4,2, u Sloveniji iznosi 3,7, a u Finskoj, najbolje rangiranoj, 1,2 odsto. Kada se zbroje tri kategorije odgovora – “veoma teško”, “umereno teško” i “sa izvesnim teškoćama”, više od dve trećine građana Srbije (68,3%) odgovara da im je teško da priušte pristup zdravstvenim uslugama. U zbiru tri kategorije, lošiji rezultat imaju samo Grčka, Makedonija, Mađarska i Kipar.
Na slično pitanje o tome koliko je teško platiti formalno obrazovanje, onima koji ga plaćaju, opet smo najgore rangirani, bilo da je u pitanju odgovor “veoma teško” koji daje trećina ispitanih, ili tri ponuđena odgovora koja podrazumevaju različit stepen teškoće – koji u zbiru daju impozantnih 91,6 odsto.
Po stepenu zadovoljstva poslom delimo najgori rang sa Bugarskom, kao i po stepenu poverenja u ljude. Drugi smo, posle Bugarske, po nezadovoljstvu životom uopšte, kao i finansijskom situacijom. Treba primetiti da je Bugarska, posle Srbije, druga po stepenu nejednakosti u Evropi.
Prema odgovorima na pitanje imamo li na koga da se oslonimo u slučaju potrebe, od nas su lošije rangirani samo Luksemburg i Italija.
Skoro dve trećine stanovnika Srbije (62,8%) ne može da priušti odlazak na jednonedeljni odmor jednom godišnje, a petina (20,3%) ne može da priušti meso ili ribu ili vegetarijansku zamenu u obroku svakog drugog dana. Gotovo polovina (48,3%) ne može da priušti neočekivani trošak u iznosu do 10.000 dinara koji bi bio plaćen iz budžeta domaćinstva.[10]Na pitanje o tome koliko im budžet domaćinstva opterećuju troškovi stanovanja 71,9 odsto ispitanika odgovara da ga znatno opterećuju, 26,1 da ga u izvesnoj meri opterećuju, a samo 2 odsto da ga ne opterećuju uopšte.
Roditeljstvo kao privilegija?
Jedan od dramatičnijih pokazatelja materijalnog položaja stanovništva Srbije je stopa izrazite materijalne deprivacije, posmatrana po domaćinstvima sa decom i bez dece.
Kada se uzmu u obzir ovi podaci, utoliko bezočnije deluju laži koje smo od vrha vlasti upravo na ovu temu slušali više puta tokom poslednjih nekoliko meseci[11]. Otkako je početkom godine započela Vladina kampanja privikavanja stanovništva na ideju razrešenja statusa Kosova, “krivica” za loše prognoze po ovom pitanju prebacivana je na žene, koje navodno ne rađaju dovoljan broj dece kojom bi se to Kosovo naselilo. Tim povodom je u više navrata rečeno kako građani ne žele decu iz “sebičnih” razloga, te kako siromašniji građani imaju više dece, a “bogatiji” manje. Na stranu što svako može samo u svoje ime da odluči da li želi decu ili ne, i da svakako ne treba da ih rađa “za vojnike”, državu i jeftinu radnu snagu – iz svih gore navedenih podataka jasno je koliki je cinizam potreban da bi se uopšte govorilo o “bogatim” građanima Srbije, ukoliko se vrh vlasti ne brine isključivo za reproduktivne navike nekoliko promila stanovništva.
Ako govorimo o celokupnom stanovništvu, cifre su sledeće: podaci iz 2013. govore da je prosečan ukupan raspoloživi dohodak domaćinstva dvoje odraslih mlađih od 65 godina bez dece 46.333 dinara mesečno, dok je dohodak dvoje odraslih sa jednim detetom 55.583 dinara mesečno, a dvoje odraslih sa dvoje dece 57.167 din mesečno.[12]Dakle, domaćinstva bez dece zapravo imaju najmanji dohodak.
Procenat domaćinstava koja spadaju u izrazito materijalno uskraćena, jer ne mogu da priušte četiri ili više stavki sa spiska devet uobičajenih životnih potrepština veći je kada su u pitanju domaćinstva bez dece nego ona sa decom. Razlike su najveće upravo među siromašnijim kvintilima i smanjuju se kako se dolazi do onih bolje stojećih. Ovo nam govori da ljudi veoma često odlažu roditeljstvo ili od njega odustaju upravo zato što nemaju čime da izdržavaju decu. Iz svakog kvintila roditelji se regrutuju upravo iz boljestojećih slojeva, i ovaj jaz je utoliko veći što su bliže dn socijalne lestvice.
Navedeni podaci samo su deo pokazatelja realnosti života u Srbiji, na periferiji svetskog kapitalističkog sistema. Zadovoljavanje osnovnih životnih potreba postalo je privilegija – pristup zdravstvu, obrazovanju, stanovanju, čak i pijaćoj vodi[13]. Ali ne samo to – privilegija je i poverenje u ljude, psihološko zdravlje koje iziskuje zadovoljstvo poslom, osećaj sigurnosti, životnu radost i osećanje svrsishodnosti i pripadanja zajednici. Privilegijom postaje i roditeljstvo koje mnogi koji žele neće ostvariti. Ako postojeće okolnosti mogu išta dobro da donesu, to je mogućnost da se ljudi, koji su masovno bez izgleda da individualno poprave svoj položaj obrazovanjem i dobrim zaposlenjem, usmere na organizovanje borbe za kolektivno dobro.
Izvor: LE MONDE DIPLOMATIQUE/NEDELJNIK
[1]Vidi ovde.
[2] Bradaš, S. 2017. Statistika i dostojanstven rad. Beograd: Fondacija Centar za demokratiju
[3] Vidi ovde.
[4] RZS, 2018. Promena izvora podataka za izračunavanje prosečnih zarada,Beograd: RZS
[5] Žarko Šunderić, direktor Centra za socijalnu politiku, u emisiji N1 direktno: Posledice društvene nejednakosti u Srbiji, 25.1.2018.
[6] Wilkinson, R. and Pickett, K. 2010. The spirit level: why greater equality makes societies stronger, NY: Bloomsbury Press
[7] Isto. Pogledati i Wilkinson R. and Marmot M. (ed) 2003. Social determinants of health: the solid facts. World Health Organization
[8] Od zemalja obuhvaćenih EU-SILC istraživanjem. Ovo važi za sva naredna poređenja.
[9] Ponuđeni odgovori su: veoma teško, umereno teško, sa izvesnim teškoćama, prilično lako, lako, veoma lako
[10] Ovo su prva tri od devet pokazatelja materijalne uskraćenosti. Ostale se odnose na dugovanja za kiriju i sl. zaduženja, nemogućnost adekvatnog zagrevanja stana, nemogućnost da se priušti automobil, veš mašina, telefon, tv u boji. Stopa izrazite materijalne uskraćenosti odnosi se na procenat stanovništva koji ne može da priušti četiri ili više stavki.
[11] Aleksandar Vučić u emisiji Ćirilica 22.01.2018. i u obraćanju javnosti 17.03.2018.
[12] Matković, G., Krstić, G., Mijatović, B. 2015. Srbija. Prihodi i uslovi života 2013.Beograd:RZS
[13] Vidi ovde.