Moderna društva se već više od stoleća nose s problemom prevelike moći nekih tržišnih aktera. Da li su današnje velike tehnološke kompanije zaista nešto sasvim novo? Da li se to što rade Google, Amazon i Meta bitno razlikuje od onoga što je 20-ih godina 20. veka radio Standard Oil, 70-ih godina IBM, a danas Walmart?
Piše Yanis Varoufakis, Project Syndicate
Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net
Ako nema velike razlike, možda ih možemo staviti pod kontrolu zakonima kao što je bio Šermanov zakon protiv trustova iz 1890? Upravo to sada pokušava da uradi Lina Khan, predsednica Federalne komisije za trgovinu Sjedinjenih Država.
Nažalost, takvi pokušaji su osuđeni na propast. Velike tehnološke kompanije nisu podložne zakonskom regulisanju onako kako je to u prošlosti bio slučaj s trustovima, kartelima i konglomeratima. Vizija kapitalizma koju je naslikao Adam Smith, poredeći ga s varošicom u kojoj porodične mesare, pekare i pivare rade za opšte dobro prihvatajući mehanizam otvorene i u moralu utemeljene konkurencije, nimalo ne liči na modernu ekonomiju. Praktično svaka industrija – od železnice, energetike i telekomunikacija, do hemijske, automobilske i farmaceutske industrije – funkcioniše kao kartel džinovskih konglomerata čiji stisak popušta jedino ako političari prikupe dovoljno hrabrosti da usvoje i primene zakone protiv trustova i možda razbiju neke od kartela.
Zašto to nije moguće u slučaju velikih tehnoloških kompanija? Šta je to što ih čini posebnim?
Zakoni protiv trustova su izvorno usvajani da bi se sprečilo veštačko podizanje cena i manipulacije kojima su velike kompanije ograničavale ponudu dok cene ne dostignu nivo koji žele, da bi tako uvećavale monopolski profit na račun kupaca i radnika (čija zaposlenost je takođe morala da trpi). Ali na usluge koje pružaju velike tehnološke kompanije to se ne može primeniti, jer su te usluge već besplatne i njihovu ponudu niko ne ograničava.
U vreme kada je američki predsednik Theodore Roosevelt započeo kampanju za razbijanje kompanije Standard Oil, to je zahtevalo znatnu političku hrabrost, ali je tehnički bilo jednostavno. Kako danas razbiti Amazon, Facebook, Paypal ili Airbnb, Teslu ili Starlink? Ako država pokuša nešto da uradi, napašće je razjareni korisnici za koje je univerzalna priroda ovih platformi upravo razlog zašto ih koriste.
To što su usluge besplatne znači da njihovi korisnici zapravo nisu kupci; uloga kupca rezervisana je za kompanije kojima su algoritmi velikih tehnoloških kompanija potrebni da bi pristupili korisnicima platformi. Amazon i Facebook naplaćuju disproporcionalno visoke cene za tu privilegiju (ostvarujući tako neku vrstu rente za korišćenje kapitala u oblaku), a zakonodavci se sudaraju s politički nerešivim problemom: moraju da rade protiv volje javnog mnjenja (i miliona korisnika koje su velike tehnološke kompanije pridobile za svoj model) ne bi li zaštitili kapitaliste od novih tehno-feudalnih gospodara nastanjenih u oblaku (za koje u knjizi Tehnofeudaliizam: ko je ubio kapitalizam koristim termin cloudalist). To je previsoko očekivanje. Osim toga, to čak i nije glavni izvor ogromne moći velikih tehnoloških kompanija.
Velike tehnološke kompanije ne treba mešati s visokotehnološkim kompanijama kao što su ABB, Kuka, Kawasaki i Yaskawa, koje čine neviđena tehnološka čuda, ali nemaju moć koju velike tehnološke kompanije imaju nad nama. IBM je 60-ih i 70-ih godina jedini proizvodio (za to vreme) najmodernije kompjutere i zato je mogao da ucenjuje državnu upravu i privatni sektor. AT&T je praktično imao monopol na telefonske usluge, dok im ovaj nije oduzet 1984. Ali ni IBM ni AT&T nisu imali onu vrstu moći koju danas imaju velike tehnološke kompanije.
Jedan od razloga je to što platforme kao što su WhatsApp i TikTok ostvaruju ogromnu korist od efekta mreže: sa svakim novim korisnikom koji se priključi platformi ponuđene usluge postaju vrednije za već postojeće korisnike. U slučaju AT&T-a ukupna korist od efekta mreže zavisila je od mogućnosti naplate viših cena za pozive usmerene ka korisnicima drugih telekomunikacijskih kompanija – što je prednost koju su zakonodavci lako eliminisali zabranjujući različite cene za pozive unutar i izvan mreže.
Kako će zakonodavci kontrolisati efekat mreže za kompanije kao što su X i Facebook? Interoperabilnost bi podrazumevala da sve objave, fotografije, snimke, prijatelje i pratioce možemo prebaciti s jedne platforme (X ili Facebook) na neku drugu (na primer, Mastodon) – što je tehnički praktično neizvodljivo, za razliku od pomenutog ukidanja različitih cena za pozive korisnicima AT&T-a i Verizona.
Ali teškoće u dostizanju interoperabilnosti nisu najvažniji izvor moći ovih kompanija. Početkom 70-ih godina IBM je stekao monopol u oblasti računarstva koji se nije razlikovao od monopola Standard Oila u energetici ili praktičnog monopola Detroita u automobilskoj industriji.
Ono po čemu se današnje velike tehnološke kompanije razlikuju od IBM-a je singularitet. To ne znači da su mašine nisu stekle svest o sebi kao u filmu Terminator. Učinile su nešto zanimljivije: korišćenjem algoritama transformisale su se iz nekadašnjih mašina za računanje u mašine za upravljanje ljudskim ponašanjem.
Kapital velikih tehnoloških kompanija u oblaku (Alexa, Siri, Google Assistant) obučava potrošače kako da ga nauče da im ponudi najbolje preporuke za kupovinu. Kada kapital u oblaku stekne poverenje korisnika, stvari koje odabere može im nuditi na prodaju direktno, bez posredovanja tržišta.
Vlasnici kapitala u oblaku naplaćuju pristupnu rentu od vazala-proizvođača, dok mi korisnici radimo besplatno – svakim skrolovanjem, sviđanjem, deljenjem ili ocenjivanjem uvećavamo vrednost kapitala u oblaku. Što se tiče proletera u fabrikama i skladištima, oni su za oblak vezani daljinskim upravljačima koje nose sa sobom ili na sebi, koji ih kao robote teraju da rade brže, pod svevidećim okom algoritma.
U doba tehno-feudalizma zakonodavci nisu od velike koristi, jer smo se odrekli punog vlasništva nad sopstvenim umovima. Proleteri se pretvaraju u proletere oblaka dok traje radno vreme, da bi posle toga radili kao njegovi kmetovi. Svi samozaposleni mutiraju u vazale ili kmetove kapitala u oblaku. Dok u stvarnom svetu privatni kapital guta sve što je preostalo od fizičke imovine, kapital u oblaku eksploatiše naša mentalna dobra.
Šta možemo da učinimo? Da bismo sopstvene umove posedovali kao individue, kapital u oblaku moramo posedovati kao kolektiv. To je jedini način da ga iz sredstva za upravljanje ljudskim ponašanjem pretvorimo u sredstvo saradnje i emancipacije. Možda vam to zvuči utopijski. Ali vera da se velike tehnološke kompanije mogu kontrolisati državnim propisima je mnogo veća utopija.