Kriza evra koja je počela pre desetak godina dugo je prikazivana kao rezultat sukoba štedljivog severa i rasipničkog juga. Uzrok te krize zapravo je bio klasni rat koji je Evropu, pa i njene kapitaliste, značajno oslabio u odnosu na Sjedinjene Države i Kinu. Što je još gore, odgovor Evropske unije na pandemiju, uključujući evropski fond za oporavak koji se razmatra, dodatno će produbiti ovaj klasni sukob i naneti još jedan težak udarac evropskom društveno-ekonomskom modelu.
Piše Yanis Varoufakis, Project Syndicate
Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net
Ako smo u proteklim decenijama bilo šta korisno naučili, onda je to saznanje da je fokusiranje na ekonomiju bilo koje pojedinačne zemlje besmisleno. Nekada davno, kada je novac putovao iz jedne zemlje u drugu pre svega da bi se finansirala trgovina, a potrošnja je najvećim delom bila usmerena u korist domaćih proizvođača, snage i slabosti nacionalnih privreda mogle su se ocenjivati individualno. Ali više nije tako. Danas su, na primer, slabosti privreda Kine ili Nemačke u direktnoj vezi sa stanjem privreda Sjedinjenih Država i Grčke.
Relaksacija u finansijskom sektoru početkom 80-ih godina 20. veka, posle ukidanja kontrola kapitala ustanovljenih u Breton Vudsu, omogućila je finansiranje ogromnih trgovinskih deficita rekama privatno proizvedenog novca i korišćenjem instrumenata finansijskog inženjeringa. Pretvaranjem trgovinskog suficita u gigantski deficit Sjedinjene Države su zapravo učvrstile svoj hegemonijski status. Uvoz u Sjedinjene Države, što je danas glavni generator globalne tražnje, finansira se prilivom dobiti stranih zemalja koju ove usmeravaju na Vol strit.
Tim neobičnim procesom recikliranja novca defakto upravlja centralna banka – američki Fed. Održavanje te impresivne tvorevine – jednog trajno neuravnoteženog globalnog sistema – zahteva stalno intenziviranje klasnog rata, kako u zemljama deficita tako i u zemljama suficita.
Sve zemlje sa deficitom liče jedna na drugu u jednom važnom smislu: bilo da su snažne kao Sjedinjene Države ili slabe kao Grčka, prinuđene su da nastave da proizvode nove balone duga, dok njihovi radnici bespomoćno posmatraju kako se nekadašnji industrijski pogoni pretvaraju u metalni otpad. Kada baloni duga eksplodiraju, radnici sa Srednjeg zapada ili Peloponeza prinuđeni su da se pomire sa još dubljim padom u dužničko ropstvo i daljim opadanjem životnog standarda.
U zemljama suficita takođe se vodi klasni rat protiv radnika, ali ove zemlje se mogu značajno razlikovati. Uporedimo Kinu i Nemačku. Obe zemlje beleže velike trgovinske suficite u odnosu na Sjedinjene Države ili ostatak Evrope. I obe ograničavaju rast dohotka i imovine radnika. Razlika je u tome što Kina uspeva da održi visok nivo investicija zahvaljujući balonu unutrašnjeg duga, dok nemačke korporacije investiraju znatno manje i oslanjaju se pre svega na zaduživanje ostatka evrozone.
Kriza evra nije bila posledica sukoba Nemačke i Grčke (ili severa i juga). Kriza je, zapravo, rezultat intenziviranja klasnog rata unutar Nemačke i Grčke delovanjem oligarhije-bez-granica koja živi od međunarodnih tokova novca.
Na primer, kada je grčka država bankrotirala 2010, mere štednje nametnute najvećem delu stanovništva ograničile su investicije u Grčkoj. Isto se dogodilo u Nemačkoj usled indirektnog ograničavanja rasta plata, dok je Evropska centralna banka za to vreme štampala novac i tako podizala cene akcija u stratosferu (zajedno sa bonusima za menadžere).
Klasni rat u Kini i Sjedinjenim Državama verovatno je brutalniji nego u Evropi. Ali odsustvo političke unije u Evropi klasni rat čini praktično besmislenim, čak i sa pozicija kapitalista.
Nije teško pronaći dokaze da su nemački kapitalisti već proćerdali bogatstvo koje su izvukli iz radničke klase Evropske unije. Kriza evra izazvala je veliki pad vrednosti viškova koje je nemački privatni sektor nagomilao od 1999. godine za celih 7 odsto, jer vlasnici kapitala nisu imali šta da urade sa svojim trilionima osim da ih pozajme strancima čiji su potonji ekonomski problemi proizveli gubitke.
To nije samo nemački problem. Ista bolest pogađa i druge EU zemlje sa viškovima. Nemački dnevnik Handelsblatt nedavno je ukazao na zanimljiv preokret. Dok su 2007. godine evropske korporacije zarađivale oko 100 milijardi evra više nego korporacije u Americi, 2019. godine taj odnos se obrnuo.
Štaviše, ovaj trend se ubrzava. Tokom 2019. zarada kompanija u Sjedinjenim Državama rasla je 50 odsto brže nego u Evropi. Takođe, očekuje se da će prihodi kompanija u Americi 2020. godine pretrpeti manji pad usled posledica pandemijske recesije, oko 20 odsto u Americi i oko 33 odsto u Evropi.
Srž evropskog problema je u tome što iako je to privreda u suficitu njena fragmentiranost onemogućuje da se gubitak dohotka nemačkih i grčkih radnika pretvori u održivu dobit za evropske kapitaliste. Ukratko, iza priče o severnjačkoj štedljivosti stoje utvare proćeradnih priliva od eksploatacije.
Tvrdnje da je Covid-19 naterao EU da dovede kuću u red potpuno su neutemeljene. Tiha smrt ideje o podeli evropskog duga garantuje da će posle velikog skoka nacionalnih budžetskih deficita uslediti odgovarajuće jačanje mera štednje u svim zemljama članicama. Drugim rečima, klasni rat koji je već uništio dohotke velikog broja ljudi samo će se intenzivirati. „Ali šta je sa predloženim fondom od 750 miliona evra za oporavak?“ pitaće neko. „Zar sporazum o zajedničkom emitovanju duga nije značajan pomak?“
I da i ne. Instrumenti zajedničkog duga su potreban ali ne i dovoljan uslov za ublažavanje rasplamsalog klasnog rata. Da bi zaista imalo progresivne efekte, zajedničko zaduživanje bi se moralo iskoristiti za finansiranje slabije stojećih domaćinstava i preduzeća u jedinstvenoj ekonomskoj zoni: kako u Nemačkoj tako i u Grčkoj. To bi se moralo odvijati automatski, bez oslanjanja na dobrotu lokalnih oligarha. Potreban je automatizovani sistem recikliranja koji viškove usmerava ka onima koji su u deficitu, u bilo kom gradu, regionu ili državi. U Sjedinjenim Državama, na primer, kartice za hranu i socijalna pomoć koriste se za pružanje pomoći ugroženima jednako u Kaliforniji i Misuriju, mada se neto prenos vrši iz Kalifornije u Misuri – bez angažovanja guvernera ili lokalnih birokrata.
S druge strane, fiksne alokacije u EU fondu za oporavak guraju države u sukob jer se fiksni iznosi koji se isplaćuju Italiji ili Grčkoj prikazuju kao porez koji plaća nemačka radnička klasa. Takođe, ideja je da se sredstva isplaćuju nacionalnim vladama, čime se distribucija praktično prepušta lokalnim oligarsima.
Jačanje solidarnosti evropskih oligarha nije dobra strategija za snaženje većine u Evropi. Naprotiv. Eventualnim „oporavkom“ na osnovu takve formule gotovo svi Evropljani će ostati prikraćeni i većina će završiti u još većem očaju.